Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude u sporu o zaradi

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Parnični sudovi su pravilno primenili rok zastarelosti na potraživanje razlike u zaradi, a pravo na zaradu nije moglo biti zasnovano na Socijalnom programu koji nema snagu opšteg akta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M . iz Prijepolja, S . K . iz Kobišice, G. G . iz Negotina, M. M iz Negotina, J. V . iz Negotina i R . M . iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 28. juna 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. M, S . K, G . G, M. M, J. V . i R . M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1676/15 od 28. oktobra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M . iz Prijepolja, S . K . iz Kobišice, G . G . iz Negotina, M. M . iz Negotina, J. V . iz Negotina i R . M . iz Negotina izjavili su Ustavnom sudu, 26. januara 2015. godine, preko punomoćnika Z . R , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1676/15 od 28. oktobra 2015., zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi naveli da je Osnovni sud u Novom Sadu odbio njihov tužbeni zahtev za isplatu manj e isplaćene zarade protiv tuženog „N.“ a. d , Novi Sad , primenom odredbe člana 373. Zakona o obligacionim odnosima , da je Apelacioni sud potvrdio prvostepenu presudu, a da se nije ni izjasnio o navodu žalbe da treba primeniti odredbu člana 196. Zakona o radu.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je osporenom presudom podnosiocima ustavne žalbe povređeno označeno ustavno pravo.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen u presud u i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2195/2014 od 16. aprila 2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tuži laca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da im tuženi „N .“ a.d, No vi Sad, na ime manje isplaćene zarade isplati određene novčane iznose.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1676/15 od 28. oktobra 2015. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je odredbom člana 9. Socijalnog programa od 17. juna 2008. godine, koji su zaključili Vlada P epublike Srbije, tuženi , reprezentativni sindikat kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou P epublike Srbije i gr ane, propisano da se poslodavac obavezuje da odmah nakon preuzimanja „N.“ a.d, Novi Sad , u smislu odredbe čl ana 1. alineja l , izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodi o preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života plus realan rast, u skladu sa rezultatima posl ovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja ovog Socijalnog programa ( od 17. juna 2008. d o 31. decembra 2012. godine); da je tuženi svim zaposlenima, osim menadžerima I i II grupe isplatio jednokratni dodatak na aprilsku zaradu, najkasnije 10. maja 2009. godine, u visini od 15% od vrednosti osnovne zarade, utvrđene članom 4 2. K olektivnog ugovora za tuženog, te da nije trajno povećao zaradu u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju „N.“ Novi Sad, u skladu sa članom 9. Socijalnog programa. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud pravilnom primenom odredbe člana 373. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, da je pravo tužilaca po osnovu neispunjenja obaveze iz člana 9. Socijalnog programa zastarelo, s obzirom na to da im tuženi nije trajno povećao zaradu, da su tužbu podneli 24. decembra 2014. godine, da je najstarije neispunjeno potraživanje dospelo 10. juna 2009. godine, te da je rok od pet godina protekao 10. juna 2014. godine, pa kako je zastarelo samo pravo na trajno povećanje zarade, zastarelo je i potraživanje tužilaca po osnovu razlike u zaradi k ao povremeno potraživanje, zbog čega su tužioci izgubili i pravo da zahtevaju buduću razliku i razliku koja je dospela pre zastarelosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o radu („S lužbeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09 ) (u daljem tekstu: ZOR) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu samo kada je to ovim zakonom određeno (član 1.); da k olektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8.); da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu, najmanje jedanput mesečno, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec (član 110. stav 1.); da s va novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze (član 196.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano : da p otraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena ( povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da s amo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja, da kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti (član 373. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravičn o suđenje iz člana 32. Ustava , Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac ustavne žalbe , u suštini, ukazuje na proizvoljn ost zaključaka parničnih sudova da je, u konkretnom slučaju, zastarelo samo pravo na isplatu ra zlike u zaradi.

Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu, nalazeć na to da je od dospeća najstarijeg neispunjenog pojedinačnog potraživanja do podnošenja tužbe proteklo više od pet godina , te da je zastarelo samo pravo podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je odgovarajućim odredbama Z OR regulisano i pitanje dospelosti (član 110.) i pitanje zastarelosti potraživanja zarada (član 196.). Stoga se Z OR u tom pogledu mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Z OO. Ustavni sud konstatuje da ZOR ne sadrži nijednu upućujuću normu o shodnoj primeni Z OO kada je reč o zastarelosti novčanih potraživanja iz radnog odnosa (uključujući i zarade) , zbog čega je primena člana 373. st. 1. i 2. ZOO na konkretan slučaj ustavnopravno neprihvatljiva.

Dalje, ne može se izvesti zaključak da je reč o gubit ku samog prava na zarad u usled neaktivnosti zaposlenog, tačnije njegovog propusta da u određenom periodu utuži poslodavca koji ne isplaćuje zarade ili vrši pogrešan obračun zarad a. Budući da bi zastarelost samog prava podrazumevala nemogućnost zaposlen og da zahteva ne samo dospele, već i buduće iznose zarad a, Ustavni sud je mišljenja da se neutuživanje poslodavca na taj način poistovećuje sa odricanjem od prava na pravičnu naknadu za rad, što je u suprotnosti sa članom 60. stav 4. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da je na opisani način mogla biti dovedena u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka .

Međutim, Socijalni program tuženog od 17. juna 2008. godine, na kome podnosioci ustavne žalbe zasnivaju svoje zahteve, zaključen između Vlade Republike Srbije, tuženog i odgovarajućih reprezentativnih sindikata, ne može imati karakter opšteg akta kojim su uređ ena prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, što je Ustavni sud izrazio u Rešenju IUo-150/2013 od 30. januara 2014. godine. Naime, Ustavni sud je, baveći se ocenom ustavnosti i zakonitosti Kolektivnog ugovora tuženog od 9. maja 2011. godine i Aneksa broj 1 od 27. februara 2013. godine sa aspekta da li je taj opšti akt , kada je reč o visini otpremnine koja se isplaćuje po osnovu tzv. tehnološkog viška , mogao sadržati nepovoljnije uslove u odnosu na član 20. Socijalnog programa od 17. juna 2008. godine, konstatovao: da programi rešavanja viška zaposlenih, u koje spadaju i tzv. socijalni programi, nemaju značenje opštih pravnih akata, jer se njima ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavljaju akt e poslovne politike, kojim a se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba ; da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju Zakonom o radu i posebnim zakonom , kao i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu samo kada je to Zakonom o radu određeno ; da stoga socijalni program, pa i u slučaju kada je njegovo donošenje predviđeno međudržavnim sporazumom, ne predstavlja vrstu opšteg akta kojim se uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada. Propust tuženog da implementira Socijalni program kroz autonomnu regulativu mogao je imati za posledicu samo raskid ugovora o privatizaciji „N.“ a.d, Novi Sad, ne i pravo zaposlenih na sudsku zaštitu, u okviru koje bi prava iz radnog odnosa zaposleni neposredno crpli iz Socijalnog programa.

Dakle, bez obzira na ustavnopravnu neprihvatljivost ocene parnični h sudova o zastarelosti samog prava , Ustavni sud nalazi da njome pravičnost predmetnog parničnog postupka, u celini posmatrano , nije ugrožena, s obzirom na to da, u konkretnom slučaju, ne postoje materija lnopravni uslovi za isplatu predmetne razlike u zaradi (ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-8798/2016 od 26. aprila 2018. godine.).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da osporen om presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1676/15 od 28. oktobra 2015. godine nije povređeno prav o podnosi laca ustavne žalbe na pravičn o suđenje iz člana 32. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr.zakon i 103/15).

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.