Odbijena ustavna žalba naslednika rehabilitovanog lica za naknadu materijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu naslednika rehabilitovanog lica, podnetu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Potvrđeno je da naslednici nemaju pravo na naknadu materijalne štete ako je rehabilitovano lice preminulo pre stupanja na snagu važećeg Zakona o rehabilitaciji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K . iz Vrbasa , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. K . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 94/16 od 12. maja 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Vrbasa podneo je Ustavnom sudu, 12. oktobra 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 94/16 od 12. maja 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je presuda Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijena kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosi oca za naknadu štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu p rava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete. Podnosilac je istak ao da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži svoju odluku o neosnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete , kao i zbog nejednakog postupanja sudova i drugih državnih organa prilikom odlučivanja o pravu na naknadu štete u sličnim slučajevima, a čime mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost. Prema navodima podnosioca, zbog nepostupanja Ministarstva pravde po zahtevu za naknadu štete koji je podneo njegov otac i nedonošenja posebnog propisa o pravu rehabilitovanih lica na naknadu štete, njegovom ocu kao rehabilitovanom licu uskraćeno je pravo na sudsku zaštitu. Povredu načela zabrane diskriminacije podnosilac zasniva na suštinski istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, dok povredu drugih označenih načela i prava podnosilac nije uopšte obrazloži o. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporenu revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava kojim je došlo do povrede ljudskih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Somboru P. 6/14 od 16. aprila 2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprave da mu isplati na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete ukupan iznos od 75.074.010,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i to u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima: po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle št etnog događaja, gubitka penzije, gubitka beneficiranog radnog staža i razlike u penzijama, te po osnovu pretrpljenih duševnih bolova i straha.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1450/15 od 3. septembra 201 5. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuži oca i potvrđena je prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 94/16 od 12. maja 2016. g odine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1450/15 od 3. septembra 2015. godine. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenim činjenicama , rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh. 8/07 od 22. novembra 2007. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju sada pokojnog A. K . (preminuo 15. avgusta 2009. godine) , oca tužioca, i utvrđeno je da su ništave od dana donošenja presuda Vojnog suda u Ljubljani Ik. 184/51 od 3. avgusta 1951. godine, kao i drugostepena presuda broj 1488/51 od 28. decembra 1951. godine, kojima je imenovani oglašen krivim zbog izvršenja označenih krivičnih dela i kojima mu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od šest godina i ograničenje građanskih prava u trajanju od dve godine, i da su ništave sve pravne posledice ovih odluka; da je tužiočev otac kaznu izdržavao kraći vremenski period u Bileći, a glavni deo kazne na Golom otoku, gde je bio od 1. decembra 1954. godine, kada je pušten na uslovni otpust; da je otac tužioca 1955. godine zaključio brak, i da je iz tog braka dobio dvoje dece, među kojima je i tužilac koji je rođen 5. avgusta 1956. godine; da su nižestepeni sudovi, na utvrđeno činjenično stanje , pravilno primenili materijalno pravo, kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete ; da citirane odredbe Zakona o rehabilitaciji (odredbe čl. 7, 20, 21. i 26.), kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, upućuju na zaključak da lica iz člana 7. tačka 5) ovog zakona, kao naslednici rehabilitovanog lica , koje je umrlo pre stupanja na snagu ovog zakona, nemaju pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme neosnovanog i nezakonitog lišenja slobode ili druge povrede prava; da je pravilan zaključak nižestepenog sud a da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede sloboda i prava ima samo rehabilitovano lice koje je bilo u životu u momentu stupanja na snagu ovog zakona, pa tužilac kao njegov zakonski naslednik nema pravo na naknadu materijalne štete koja je predmet tužbenog zahteva; da tužilac neosnovano u reviziji ističe da ima pravo na naknadu materijalne štete, jer je njegov pokojni otac za života rehabilitovan i za života je započeo postupak naknade materijalne štete; da iz utvrđenih činjenica proizlazi da je Ministarstvo pravde 21. januara 2008. godine, povodom zahteva oca tužioca za naknadu štete od 28. decembra 2007. godine, obavestilo oca tužioca da nema pravo na naknadu štete, iz razloga što je odredbom člana 8. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06), koji je važio u to vreme, bilo propisano da će se pravo na naknadu štete rehabilitovanog lica urediti posebnim zakonom, a da navedeni zakon nije donet; da Rešenjem Ustavnog suda IU-33/08 od 5. februara 2009. godine nisu prihvaćene inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 8. navedenog Zakona o rehabilitaciji, uključujući i inicijativu tužiočevog oca; da je pravo na naknadu štete propisano važećim Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine, a da je ovaj zakon stupio na snagu nakon smrti tužioca; da je, pored toga, odredbom člana 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju propisano da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti; da imajući u vidu da je tužiočev otac preminuo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, to se kao pravna posledica rehabilitacije koja je propisana članom 3. tog zakona, ne može smatrati da je rehabilitovano lice za života steklo imovinsko pravo na naknadu materijalne štete, pa stoga to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu, niti može da bude predmet nasleđivanja; da bi to pravo moglo da bude predmet nasleđivanja jedino u situaciji da je posebnim propisom ili posebnom odredbom Zakona o rehabilitaciji tako nešto i propisano; da neosnovano tužilac u reviziji ističe da u konkretnom slučaju nisu primenjene odredbe člana 14. Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN; da se suprotno revizijskim navodima, a primenom citiranih odredaba Konvencije, dolazi do zaključka da tužiocu, kao nasledniku rehabilitovanog lica, koji je nesporno bio žrtva akta torture, ne pripada pravo na obeštećenje iz razloga što nije imalac prava te žrtve, da bi polagao pravo na obeštećenje; da ni po nacionalnom zakonodavstvu nema pravo na rehabilitaciono obeštećenje ni po jednom osnovu postavljenom u tužbenom zahtevu, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) , Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Razmatrajući navode podnosi oca ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo , da odluka revizijskog suda u tom delu nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da je identično pravno pitanje , tj. pitanje prava drugih lica - naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu kao vid rehabilitacionog obeštećenja, koje se postavlja i u ovom slučaju, već razmatrao u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16). U navedenoj Odluci Ustavni sud je stao na stanovište da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda – da podnosilac, kao naslednik rehabilitovanog lica, koje je umrlo pre stupanja na snagu važećeg Zakona o rehabilitaciji, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne nalazi nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse budući da su, u suštini, sva sporna pravna pitanja koja su predmet ove ustavne žalbe prethodno već razmotrena.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda , u delu u kome je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete, nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosilac kao naslednik rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne štete, saglasno Zakonu o rehabilitaciji. Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca da revizijski sud nije obrazložio zbog čega smatra da rehabilitovano lice za života nije steklo pravo na naknadu materijalne štete, jer iz osporene presude proizlazi da je revizijski sud dao argumentovane i razumljive razloge za takav svoj stav, a koje Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim. Ostali navodi revizije na koje, prema tvrdnjama podnosioca, Vrhovni kasacioni sud nije odgovorio, po oceni Ustavnog suda, u suštini, nisu mogli biti od uticaja na pravnu ocenu o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, te stoga revizijski sud i nije bio u obavezi da odgovori na sve te navode.

5.3. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju sudova prilikom odlučivanja o naknadi štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenje dostavio izvod iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7802/10 od 18. avgusta 2010. godine. Ustavni sud konstatuje da iz priloženog izvoda proizlazi da tom sudskom odlukom nije pravnosnažno odlu čeno o tužbenom zahtevu za naknadu štete , već je ukinuta prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovno suđenje. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, takva sudska odluka ne bi ni mogla smatrati dokazom o nejedna kom postupanju, budući da to nije odluka suda poslednje instance kojom je konačno odlučeno o predmetnom tužbenom zahtevu. Isto tako, ni priložena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5202/08 od 15. januara 2009. godine ne može se prihvatiti kao dokaz nejednakog postupanja sudova, budući da je ona preinačena presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2346/10 tako što je odbijen predmetni tužbeni zahtev za naknadu štete rehabilitovanog lica.

U odnosu na navode podnosioca kojima ukazuje na nejednako postupanje sudova i drugih državnih organa prilikom odluč ivanja o pravu na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije dostavo nijednu drugu odluku kao dokaz za tvrdnju da su državni organi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije odluke u pogledu prava na naknadu štete. Novinski članci koje je podnosilac dostavio u prilog navodima o nejednakom postup anju ne mogu se prihvatiti kao pravno relevant ni dokaz i. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost.

5.4. Navode podnosioca ustavne žalbe da je njegovom ocu kao rehabilitovanom licu uskraćeno pravo na sudsku zaštitu zbog nepostupanja Ministarstva pravde po njegovom zahtevu za naknadu štete i nedonošenja posebnog propisa u primerenom roku, od strane Republike Srbije, kojim bi se uredilo pitanje prava na naknadu štete rehabilitovanih lica, Ustavni sud nije posebno razmatrao, budući da ustavna žalba nije izjavljena zbog nepostupanja navedenih državnih organa da odluče o takvom zahtevu, odnosno da donesu odgovarajući propis, niti je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odlučivano o zahtevu za naknadu štete prouzrokovane nepostupanjem državnih organa , već o zahtevu podnosioca, kao naslednika rehabilitovanog lica, za naknadu štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Iz istih razloga, Ustavni sud nije razmatrao ni navode podnosioca kojima ukazuje na nejednako postupanje Ministarstva pravde povodom zahteva žrtava akta torture za naknadu štete.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava , Ustavni sud naglašava da se ne može raspravljati o povredi ovog načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom za jemčenog prava, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Što se tiče navoda podnosi oca o povredi načela i pr ava iz čl. 3, 22, 23, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim je obrazložio takve svoje tvrdnje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijena ustavna žalba naslednika rehabilitovanog lica za naknadu materijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti