Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko dvanaest godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra. Deo žalbe kojim se osporava ishod spora je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, mr Milan Marković, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P. iz B, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 99/08 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P. iz B. je 17. februara 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1533/10 od 24. decembra 2010. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4493/10 od 30. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 99/08.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon dvanaest godina od njegovog iniciranja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1533/10 od 24. decembra 2010. godine; da je na taj način evidentno povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku; da podnositeljka nijednom svojom radnjom ili postupkom nije otežala rad sudova, niti je doprinela odugovlačenju postupka, s obzirom na to da su se ona i njen punomoćnik uredno odazivali na zakazana ročišta; da je tuženi opstruirao postupak, time što se nije pojavljivao na zakazanim ročištima, pravdajući svoje izostanke raznim neistinama; da je Okružni sud u Beogradu, nakon deset godina suđenja, prihvatio pisane dokaze tuženog, kojima se navodno potvrđuje dugogodišnja praksa izdavanja rešenja o korišćenju godišnjeg odmora i da samo podnositeljka nije imala takvo rešenje, zbog čega je njen tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; da je sud, umesto da podnese krivične prijave zbog očiglednih falsifikata, mirno prihvatio naknadno priložena rešenja o korišćenju godišnjih odmora kao ključne dokaze; da je sud prenebregao činjenicu da je podnositeljka nakon spornog perioda nastavila da radi u objektima maloprodaje tuženog, što je potkrepljeno i odgovarajućim dokazima; da sud ostaje nedorečen po pitanju zašto ove dokaze nije uzeo u obzir prilikom donošenja presude; da je podnositeljki radni odnos zapravo prestao nakon što je, po povratku sa godišnjeg odmora, tuženom poslodavcu prijavila da je ostala u drugom stanju.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu, a podnositeljki prizna pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 99/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnositeljka ustavne žalbe je 25. septembra 1998. godine, u svojstvu tužioca, podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: sud) tužbu protiv tuženog "A. i." d.o.o. iz B, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, vraćanja na rad i naknade štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja iz radnog odnosa. Predmet je dobio broj P 1. 1081/98.

U periodu do prvog presuđenja, sud je zakazao ukupno petnaest ročišta za glavnu raspravu, od kojih osam nije održano, i to: jedno zbog odsustva postupajućeg sudije, jedno zbog proglašenja ratnog stanja, jedno zbog greške suda u određivanju termina za održavanje ročišta, jedno na saglasan predlog stranaka, jedno bez utvrđenog razloga za odlaganje i dva zbog nedolaska pozvanih svedoka. U ovom periodu izveden je dokaz saslušanjem četiri svedoka, kao i tužilje i zakonskog zastupnika tuženog, u svojstvu parničnih stranaka. Na ročištu održanom 12. decembra 2001. godine, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1081/98 od 12. decembra 2001. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilje u celini. Ova presuda je punomoćniku tužilje uručena 25. juna 2002. godine, a punomoćniku tuženog 5. oktobra 2002. godine.

Po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je postupao od početka novembra 2002. godine do 14. januara 2003. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2113/02 od 11. decembra 2002. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1081/98 od 12. decembra 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je dobio broj P1. 147/03 i u periodu do narednog odlučivanja zakazano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, i to zbog izjašnjenja punomoćnika tužilje o pismenoj dokumentaciji koju je tuženi u međuvremenu dostavio sudu. Postupajući po obavezujućim nalozima drugostepenog suda, prvostepeni sud je u ovom periodu ponovo izveo dokaz saslušanjem zakonskog zastupnika tuženog i svedoka I.R i B.Đ, a takođe, saslušao je i svedoke M.K, N.K. i D.M, te izveo dokaz ekononomsko – finansijskim veštačenjem. Na ročištu održanom 31. maja 2004. godine glavna rasprava je zaključena.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 147/03 od 31. maja 2004. godine, kojim je tužbu tužilje od 25. septembra 1998. godine odbacio kao neblagovremenu. Ovo rešenje je punomoćniku tužilje uručeno 8. septembra 2004. godine, a punomoćniku tuženog 23. avgusta 2004. godine.

Okružni sud u Beogradu je po žalbi tužioca postupao od početka novembra 2004. godine do 30. decembra 2004. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2669/04 od 8. decembra 2004. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 147/03 od 31. maja 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je dobio broj P1. 85/05 i u periodu do ponovnog odlučivanja zakazano je ukupno pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana, i to jedno zbog svedoka M.K, koji je u međuvremenu promenio svoje prebivalište, a drugo zbog izjašnjenja punomoćnika tužilje o izveštaju tuženog o visini zarada koje bi tužilja ostvarila u spornom periodu. Na ročištu održanom 30. januara 2006. godine, glavna rasprava je zaključena.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 85/05 od 30. januara 2006. godine, po drugi put je odbačena tužba tužilje kao neblagovremena. Ovo rešenje je punomoćnicima parničnih stranaka uručeno 20. marta 2006. godine.

Po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je ovog puta postupao od sredine aprila 2006. godine do 29. januara 2008. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1828/06 od 28. novembra 2007. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 85/05 od 30. januara 2006. godine, sa obrazloženjem da u spisima nedostaje zapisnik o većanju i glasanju postupajućeg veća prvostepenog suda.

U ponovnom postupku, predmet je dobio broj P1. 99/08 i do presuđenja je zakazano četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, zbog neurednog pozivanja svedoka M.K. U ovom periodu izveden je dokaz ponovnim saslušanjem svedoka I.R. i B.Đ, kao i tužilje u svojstvu parnične stranke. Na ročištu održanom 10. februara 2009. godine, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 99/08 od 10. februara 2009. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilje, pa je poništena odluka tuženog "A. i." d.o.o. od 24. jula 1998. godine, kojom je tužilji izrečen prestanak radnog odnosa. Tuženi je obavezan da tužilju vrati na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, kao i da joj naknadi štetu u vidu izgubljene zarade i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od jula 1998. godine do oktobra 2005. godine. Stavom prvim izreke presude odbijen je kao neosnovan prigovor neblagovremenosti tužbe u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je tuženi doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje, sa obrazloženjem da je neopravdano izostala sa posla devet radnih dana, u periodu od 13. do 23. jula 1998. godine; da je za primenu otkaznog razloga iz člana 108. stav 1. tačka 1) Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine bilo neophodno da zaposleni pet radnih dana uzastopno nije dolazio na posao, a da je pritom kod njega postojala svest da je takvo ponašanje nedozvoljeno sa stanovišta radne obaveze i da može voditi prestanku radnog odnosa, te da je i pored toga objektivno ispoljio volju da ne radi; da je, u konkretnom slučaju, direktor tuženog usmeno odobrio tužilji korišćenje godišnjeg odmora, bez donošenja pismenog rešenja u kome bi bilo naznačeno vreme korišćenja istog, što proizlazi iz iskaza svedoka M.K, I.R. i R.S, kao i iskaza tužilje, kojima je sud poklonio veru; da se okolnost što tuženi nije postupio u skladu sa zakonom predviđenom obavezom i za tužilju nije doneo rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, ne može pripisati u krivicu tužilji, niti ona može zbog toga snositi bilo kakve štetne posledice; da, s tim u vezi, postoji opravdan razlog zbog kojeg je tužilja u spornom periodu izostala sa posla, te da nema osnova za primenu otkaznog razloga predviđenog odredbom člana 108. stav 1. stav 1) Zakona o radnim odnosima; da je imajući navedeno u vidu, sud poništio odluku tuženog o prestanku radnog odnosa tužilje kao nezakonitu; da je prilikom donošenja odluke, sud imao u vidu navode tuženog - da je rešenja o korišćenju godišnjeg odmora donosio u pismenoj formi, kao i okolnost da je u cilju dokazivanja ove činjenice dostavio rešenja o korišćenju godišnjeg odmora za 1998. godinu, za druge radnike; da sud, međutim, nije prihvatio ovakve navode tuženog, s obzirom na to da je ocenio da donošenje rešenja u pismenoj formi od strane tuženog nije bilo pravilo, jer tuženi u toku postupka nije dostavio rešenja o korišćenju godišnjeg odmora i za svedoke koji su u ovom postupku tvrdili da je bila praksa tuženog da se korišćenje godišnjeg odmora usmeno odobrava.

Ova presuda je punomoćniku tužilje uručena 26. marta 2009. godine, a punomoćniku tuženog 30. marta 2009. godine.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je najpre rešenjem Gž1. 2591/09 od 27. maja 2009. godine vratio spise parničnog predmeta prvostepenom sudu, radi ispravke ožalbene presude. Prvi opštinski sud je u dva navrata (30. juna i 3. septembra 2009. godine) vraćao predmet Okružnom sudu u Beogradu, ističući da nije jasan nalog drugostepenog suda, u kom pravcu treba izvršiti ispravku ožalbene presude. Konačno, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4493/09 od 20. oktobra 2009. godine otvorena je rasprava pred drugostepenim sudom, u okviru koje je održano tri ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem svih lica koja su svoj iskaz dala u postupku pred prvostepenim sudom, izuzev svedoka M.K, čija je adresa i dalje ostala nepoznata. Na ročištu održanom 30. novembra 2009. godine, Okružni sud u Beogradu je zaključio raspravu pred drugostepenim sudom.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4493/09 od 30. novembra 2009. godine presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 99/08 od 10. februara 2009. godine potvrđena je samo u stavu prvom izreke, kojim je odbijen prigovor neblagovremenosti tužbe, dok je u preostalom delu preinačena, tako što su tužbeni zahtevi tužilje u celini odbijeni kao neosnovani. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je tužilja imala svest o tome da joj nije odobreno korišćenje godišnjeg odmora; da je tužilja pokazala volju da u naznačenom periodu ne radi i da samovlasno sebi odredi korišćenje godišnjeg odmora, na koji način je postupila protivno dužnostima zaposlenog da radi, odnosno da godišnji odmor koristi na osnovu odluke poslodavca; da tužilji korišćenje godišnjeg odmora nije bilo odobreno ni usmenim putem, a utvrđeno je da je kod tuženog godišnji odmor odobravan na osnovu rešenja o korišćenju godišnjeg odmora; da tužilja nije ni podnela zahtev za korišćenje godišnjeg odmora u pismenoj formi, a suprotno iskazu svedoka M.K, I.R. i R.S, nije bila praksa da radnici tuženog odlaze na godišnji odmor na osnovu usmenog dogovora sa direktorom; da se zaposleni, saglasno odredbi člana 58. tada važećeg Zakona o radnim odnosima, ne može odreći prava na korišćenje godišnjeg odmora, niti mu poslodavac to pravo može uskratiti, ali da zaposleni ne može da koristi godišnji odmor na osnovu svoje sopstvene odluke, bez odluke nadležnog organa poslodavca; da se godišnji odmor, primenom pravila iz odredaba člana 137. stav 1. tačka 12) i stav 2. navedenog zakona, određuje u skladu sa potrebama procesa rada i na osnovu odluke nadležnog organa; da odlučivanje obuhvata utvrđivanje prava zaposlenog na godišnji odmor i utvrđivanje dužine i vremena korišćenja godišnjeg odmora; da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilja nije dobila odobrenje da koristi godišnji odmor u naznačenom periodu ni od direktora tuženog, ni od njegovog osnivača, a takođe, nije imala ni rešenje o korišćenju godišnjeg odmora; da se zbog svega navedenog, ponašanje tužilje kvalifikuje kao namerno postupanje protivno radnim dužnostima, iskazano u vidu samovlasnog korišćenja godišnjeg odmora; da se, suprotno nalaženju prvostepenog suda, u konkretnom slučaju ne radi o propustu poslodavca da donese rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, već o dužnosti zaposlenog da radi dok ne dobije rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, što tužilja nije poštovala, zbog čega je odluka o prestanku radnog odnosa pravilna i na zakonu zasnovana; da navod iz ožalbene presude o tome da donošenje rešenja u pismenoj formi nije bilo pravilo, iz razloga što tuženi nije dostavio rešenja o korišćenju godišnjeg odmora za svedoke, zanemaruje činjenicu da taj dokaz uopšte nije ni bio predložen.

Drugostepeni postupak je trajao od sredine aprila 2009. godine do 21. decembra 2009. godine. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilje uručena 2. februara 2010. godine, a punomoćniku tuženog 5. februara 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 1533/10 od 11. novembra 2010. godine, kojom je odbio reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4493/10 od 30. novembra 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da u konkretnom slučaju direktor tuženog nije doneo rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, a izvedenim dokazima je utvrđeno da nije ni usmeno odobrio korišćenje godišnjeg odmora; da imajući u vidu da tužilji nije odobreno korišćenje godišnjeg odmora ni u pismenoj, ni u usmenoj formi, te da je tužilja na godišnji odmor otišla samovoljno, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je neopravdano izostala sa posla duže od pet radnih dana, zbog čega je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Revizijski postupak je trajao od 27. maja 2010. godine do 22. decembra 2010. godine, kada su spisi vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu. Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužilje uručena 17. januara 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se podnosi teljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96), koji se primenjivao u vreme nastanka spora, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju od najmanje 18, a najviše 25 radnih dana za godinu dana rada, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, dok zaposleni koji u kalendarskoj godini nema godinu dana rada, a u radnom odnosu je najmanje mesec dana, ima pravo na godišnji odmor srazmerno vremenu provedenom na radu (član 53.); da g odišnji odmor može da se koristi u dva dela, te ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje 12 radnih dana u toku kalendarske godine, a drugi deo najkasnije do 30. juna naredne godine (član 55.); da se zaposlenom ne može uskratiti pravo na odmor u toku dnevnog rada, odmor između dva uzastopna radna dana, nedeljni odmor i godišnji odmor, kao i da se zaposleni ne može odreći prava na korišćenje godišnjeg odmora (član 58.); da z aposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca, pored ostalog, ako je neopravdano izostao s posla pet radnih dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana s prekidima u toku tri meseca (član 108. stav 1. tačka 1)); da u ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, direktor , između ostalog, donosi rešenje o odmorima i odsustvima (čl. 50. do 53, 55. do 57, 59, 61. i 62.) (član 137. stav 1. tačka 12)) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 25. septembra 1998. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1533/10 od 11. novembra 2010. godine , koja je punomoćniku podnositeljke uručena 17. januara 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parni čni postupak traja o dvanaest godina i jedan mesec. Navedeno trajanje, samo po sebi , ukazuje na činjenicu da postupak u predmetnoj parnici iz radnog odnosa nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, što je iziskivalo i izvođenje većeg broja dokaza, nekih i više puta. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za ovoliko trajanje parnice. Sama suština i priroda radnog spora, stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka , pokazuje da relativna složenost predmeta spora ipak nije mog la da predstavlja opravdanje za dvanaestogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la izuzetan i materijalni i moralni interes da sud o njenim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da je podnositeljka ostala bez posla, a u osporenoj parnici se odlučivalo o njenom mogućem vraćanju na rad i sledstvenoj naknadi štete.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosiiteljka nije doprinela produžavanju trajanja osporenog parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedovoljno efikasno postupanje , pre svega, prvostepenog suda , a u određenim fazama i drugostepenog suda. Ovde se naročito ima u vidu: da prvostep eni sud nije u dovoljnoj meri vodio računa o naročitoj hitnosti ovog postupka, zbog čega su primetne značajne vremenske pauze između ročišta; da je prvostepeni sud odluke pismeno izrađivao uz evidentno prekoračenje zakonom propisanih rokova za to (primera radi, presuda P1. 1081/98 od 12. decembra 2001. godine pismeno je izrađena nakon šest meseci od zaključenja glavne rasprave, a rešenje o odbacivanju tužbe P1. 147/03 od 31. maja 2004. godine, kao procesna odluka, nakon tri meseca); da je u postupku pred prvostepenim sudom zakazano trideset i jedno ročište, od kojih jedanaest nije održano; da je za dvanaest godina trajanja osporene parnice izveden dokaz saslušanjem samo sedam lica, uključujući i parnične stranke, kao i jedno veštačenje. Što se tiče postupanja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je Okružni sud u Beogradu, po žalbi izjavljenoj protiv rešenja P1. 85/05 od 30. januara 2006. godine, postupao skoro dve godine, a da je u tom periodu samo utvrdio da nedostaje zapisnik o većanju i glasanju o ovom rešenju, što je ishodovalo njegovo ukidanje.

Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže razmatranj e jednog predmeta pred nižom instanc om može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine “, od 6. septembra 2005. godine i Odluku „Cvetković protiv Srbije“, od 10. juna 2008. godine , kao i Odluku Ustavnog suda Už-4895/2010 od 28. novembra 2013. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 99/08, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnositeljku ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedovoljne efikasnosti nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje .

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje kojima se osporavaju presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1533/10 od 24. decembra 2010. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4493/10 od 30. novembra 2009. godine, Ustavni sud konstatuje da se podnositeljka, u suštini, žali na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i prizvoljnu primenu merodavnog materijalnog prava, pre svega, od strane drugostepenog suda.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi navedenog ustavnog prava, treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane parničnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna , čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje, već da podnositeljka zapravo traži da Ustavni sud iznova , kao instancioni (superrevizioni) sud, preispita osporen e presud e. Ustavni sud konstatuje da se navodima ustavne žalbe naročito osporava način na koji je drugostepeni sud ocenio iskaze svedoka, nakon što ih je neposredno saslušao na raspravi pred drugostepenim sudom. Međutim, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova . Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne preispituje dokaze i ne vrši njihovu ocenu , niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlu kama bilo očigledno proizvoljno. Nasuprot navodima podnositeljke, Ustavni sud je utvrdio da se osporena drugostepena presuda, a samim tim i revizijska presuda, zasnivaju na jasnom, obrazloženom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava i oceni da podnositeljka nije imala ni usmeno, ni pismeno odobrenje za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 13. do 23. jula 1998. godine. Ustavni sud je posebno cenio navode ustavne žalbe o tome da je praksa tuženog poslodavca u tom periodu bila da zaposlenima usmeno odobrava korišćenje godišnjeg odmora, a ne u formi pismene odluke – rešenja. Međutim, Sud nalazi da su i ovi navodi bez uticaja na drugačiji stav u ovoj ustavnosudskoj stvari, s obzirom na to da je ustavnopravno prihvatljiva ocena drugostepenog i revizijskog suda, po kojoj podnositeljka nije imala ni pismeno, ni usmeno odobrenje za korišćenje spornog godišnjeg odmora. Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, usled čega je rešeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti