Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 19 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i N. R . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. decembra 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a N. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26220/16 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3227/98) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. R . iz Valjeva je , 7. septembra 2017. godine, preko punomoćnika M . L, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26220/16 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3227/98).

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći da je još 15. maja 1998. godine podneo tužbu radi naknade štete i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3688/17 od 21. juna 2017. godine, te mu je zbog dužine trajanja parničnog postupka od 19 godina, koji nije bilo složen i čijoj dužini trajanja podnosilac nije doprineo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ,ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26220/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. maja 1998. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Republike Srbije i M. D, radi naknade štete zbog zadobijenih povreda od radnika MUP-a koji je zloupotrebio svoj službeni položaj u službenim prostorijama MUP-a. Predmet je dobio broj P. 3227/98.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka medicinske struke hirurga – traumatologa i neuropsihijatra, saslušani su veštaci, izvršen je uvid u medicinsku dokumentaciju tužioca, izvršen je uvid u krivični predmet Kt. 574/99 u kom e je podnosilac ustavne žalbe okrivljen zbog teške telesne povrede i u predmet K. 13/97 u kome je vođen krivični postupak protiv okrivljenog M. D, drugotuženog. U toku trajanja postupka 11 ročišta nije bilo održano , i to deset zbog procesnih nedostataka, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3227/98 od 15. oktobra 1999. godine tužba je povučena u odnosu na drugotuženog M. D.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da nijedno ročište nije bilo zakazano u periodu od 15. maja 2001. do 18. februara 2002. godine i od 18. februara 2002. do 14. marta 2003. godine.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3227/98 od 30. juna 2003. godine, u stavu prvom izreke , delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati određene novčane iznose, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova, na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, na ime pretrpljenog straha i zbog naruženosti, u ukupnom iznosu od 1.080,00 0 dinara; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenih pa do traženih iznosa , od još 520.000,00 dinara; u stavu trećem izreke određeno je da je tužba povučena u odnosu na drugotuženog M. D.

Tužena je 10. jula 2004. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 10631/04 od 8. decembra 2004. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3227/98 od 30. juna 2003. godine.

U daljem postupku održano je devet ročišta , na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomsko -finansijske struke na okolnost izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad, i saslušan je veštak . U ovom delu postupka 11 ročišta nije bilo održano, i to: pet zbog procesnih nedostataka, jedno zbog nestanka struje u sudu , dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva jer nisu postojali dokazi da je na ročište pozvan zastupnik tužene, a jedno zbog nedolaska veštaka.

Tužbeni zahtev je preciziran 26. decembra 2006. godine, 25. maja 2007 . godine i 28. jula 2008. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3227/98 od 22. oktobra 2008. godine obavezana je tužen a da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od 1. januara 1997. do 1. maja 2008. godine isplati ukupno 2.774,206,00 dinara, po određenim mesečnim iznosima, da tužiocu na ime rente isplati iznos od 56.920,00 dinara počev od 1. juna 2008. godine pa ubuduće svakog meseca za protekli mesec kao i dospela potraživanja po osnovu rente, sa zakonskom zateznom kamatom , kao i da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 341.000,00 dinara.

Tužena je 15. januara 2009. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11878/10 od 18. juna 2010. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3227/98 od 22. oktobra 2008. godine i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 79499/10 i održano je pet ročišta na kojima je saslušan tužilac kao parnična stranka, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta, tražen je izveštaj od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje o tome da li bi tužilac imao pravo na invalidsku penziju prema propisima koji su važili u momentu štetnog događaja i kolik a bi bila visina te penzije ukoliko bi na nju imao pravo, saslušani su svedoci i izvršeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnost prosečne zarade koju bi podnosilac ostvario na radnom mestu koje o dgovara njegovoj stručnoj spremi. Osam ročišta nije bilo održano, i to pet zbog procesnih nedostataka, jedno jer nije dobijen traženi izveštaj od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, jedno na zahtev tužioca, što je dovelo do produženja parnice za dva meseca, a jedno jer veštak nije vratio sudu spise predmeta.

Podnosilac je na ročištu od 12. oktobra 2012. godine predložio da se parnica prekine do pravnosnažnog okončanja postupka pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79499/10 od 12. oktobra 2012. godine prekinut je predmetni postupak do pravnosnažnog okončanja postupka pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Punomoćnik podnosioca je 3. jula 2014. godine predložio sudu da se postupak nastavi imajući u vidu da je pravnosnažnim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje podnosiocu utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti ali mu nije priznato pravo na invalidsku penziju.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79499/10 od 26. februara 2015. godine odbijen je kao neosnovan predlog podnosioca za nastavak prekinutog postupka iz razloga što podnosilac nije dostavio sudu pravnosnažno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Podnosilac je 20. aprila 2015. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja kojim je odbijen njegov predlog za nastavak prekinutog postupka.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 4245/15 od 12. juna 2015. godine ukinuto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79499/10 od 26. februara 2015. godine i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79499/10 od 24. juna 2016. godine nastavljen je postupak koji je prekinut rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79499/10 od 12. oktobra 2012. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26220/16 od 22. marta 2017. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade u periodu od 1. januara 1997. do 30. novembra 2016. godine isplati pojedinačne mesečne iznose, bliže određene u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime rente isplati iznos od 61.643,00 dinara počev od 23. januara 2017. godine pa ubuduće, svakog 1. do 10. u mesecu; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu rente za period od 1. decembra 2016. do 23. januara 2017. godine; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.366.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Protiv navedene prvostepene presude parnične stranke su blagovremeno izjavile žalbu, i to tužilac 19. aprila 2017 . godine, a tužena 11. aprila 2017. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3688/17 od 21. juna 2017. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26220/16 od 22. marta 2017. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova; da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru uslov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut podnošenjem tužbe podnosioca – 15. maja 1998. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3688/17 od 21. juna 2017. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 19 godina predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je o delu tužbenog zahteva odlučio delimičnom presudom nakon pet godina od podnete tužbe , dok je o tužbenom zahtevu u celini odlučio nakon skoro 19 godina od podnete tužbe. Takođe, ukupno 20 ročišta pred tim sudom nije održano zbog procesnih nedostataka a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Prvostepeni sud je imao dva perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od devet meseci – od 15. maja 2001. do 18. februara 2002. i drugi period u trajanju dužem od godinu dana – od 18. februara 2002. do 14. marta 2003. godine.

Ustavni sud konstatuje da se prekid postupka u trajanju od tri i po godine ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud nalazi da on nije doprineo produženju parnice, dok neodržavanje jednog ročišta na zahtev punomoćnika podnosioca, a što je dovelo do produženja parnice za dva meseca, nije od uticaja na odlučivanje ovog suda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen, jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26220/16 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3227/98), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Usta vni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 6 26/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.