Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene procesnog prava o dozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je odbacivanje revizije zbog neutvrđene vrednosti spora povredilo pravo na pravično suđenje, jer stranka ne sme snositi posledice propusta suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 716/14 od 2. jula 2014. godine povređen o prav o podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 716/14 od 2. jula 201 4. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je izjavila podnositeljka ustavne žalbe protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5376/13 od 26. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N . M . iz Beograda podnela je, 13. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika P . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija koju je izjavila protiv drugostepene presude iz razloga što vrednost predmeta spora nije bila utvrđena do pravnosnažnog okončanja postupka, niti se ista mogla utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse. Prema mišljenju podnositeljke, izneto stanovište revizijskog suda nema uporište u zakonu i u suprotnosti je sa postojećom sudskom praksom. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i prizna joj troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 716/14 od 2. jula 2014. godine odbačena kao nedozvoljena revizija tužilje N . M, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5376/13 od 26. septembra 2013. godine kojom je pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev za utvrđenje prava zakupa bliže opisane kuće. Pozivajući se na odredbu člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija nedozvoljena jer do pravnosnažnog okončanja postupka nije utvrđena vrednost predmeta spora, niti se ista može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (član 29. stav 1.); da ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela (član 32. stav 1.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2.); da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)).

Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09) bilo je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu označenog prava u suštini zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni procesnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, podrazumeva i to da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud dalje konstatuje da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizije podnositeljke, s pozivom na član 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud razloge za donošenje pomenutog rešenja obrazložio time da vrednost predmeta spora nije utvrđena do pravnosnažnog okončanja postupka i da se ista ne može utvrditi na osnovu određene ili naplaćene sudske takse.

Ustavni sud ukazuje na to da prema odredbi člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku dozvoljenost revizije u imovinsko-pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, zavisi od vrednosti predmeta spora, a ne od toga da li je vrednost predmeta spora utvrđena do pravnosnažnog okončanja postupka, odnosno od toga da li se mogla utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse, pri čemu je na strani suda obaveza da po prijemu tužbe utvrdi tu vrednost. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je članom 29. Zakona o sudskim taksama, pored ostalog, utvrđena obaveza suda da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost predmeta spora u postupku kontrole obračunate i naplaćene sudske takse.

Ovakvo zaključivanje Ustavnog suda proizlazi iz pravnog stava ovoga suda utvrđenog na sednici održanoj 7. jula 2011. godine. Prema navedenom stavu, ukoliko vrednost predmeta spora nije opredeljena u tužbi ni do zaključenja glavne rasprave, a ne može se utvrditi ni primenom odredaba čl. 28. do 33. Zakona o parničnom postupku, niti odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, ili ako do zaključenja glavne rasprave tužilac nije označio vrednost predmeta spora ili je sud nije utvrdio, revizija se smatra dozvoljenom, jer stranka ne može da snosi posledice zbog propusta suda da pozove tužioca da u primerenom roku opredeli vrednost predmeta spora.

Ustavni sud ukazuje da je načelan stav o tome da podnosilac ne bi trebalo da trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da mu naloži plaćanje iznosa na ime razlike sudske takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti predmeta spora, izražen i u presudi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garzičić protiv Crne Gore, od 21. septembra 2010. godine, stav 33.

Polazeći od navedenog, Sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 716/14 od 2. jula 2014. godine povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 43/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja, kako bi u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio o reviziji koju je podnositeljka izjavila protiv drugostepene odluke, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud ukazuje da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog prava, jeste različito postupanje sudova najviše instance u postupku u istovetnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, za šta podnositeljka ne dostavlja dokaze, niti izričito navodi odluke u kojima je revizijski sud postupio na drugačiji način od onoga kako je postupio u njenom slučaju. Kako formalno pozivanje na povredu prava ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, Ustavni sud je u ovom delu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Što se tiče zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.