Poništaj presude Vrhovnog kasacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je stav revizijskog suda o obaveznoj primeni kriterijuma za premeštaj zaposlenih čija su radna mesta ukinuta, a ne smanjen broj izvršilaca, proizvoljan.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Lidija Đukić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2072/20 od 12. novembra 20 20. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2072/20 od 12. novembra 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3517/18 od 5. februara 2020. godine.
3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tač ke 1.
4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
O b r a z l o ž e nj e
1. Privredno društvo „P.“ d.o.o. Beograd je, 3. juna 20 21. godine, preko punomoćnika S. B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2072/20 od 12. novembra 2020. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osnov proglašenja tužilje za tehnološki višak bilo ukidanje poslova koje je obavljala, a ne smanjenje broja izvršilaca, u kom slučaju bi jedino postojala obaveza iz laganja zaposlenih konkurenciji; da primena kriterijuma prilikom proglašenja tehnološkog viška postoji samo onda kada usled organizacion ih promen a dođe do smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima, ne i kada se ti poslovi ukidaju, a o čemu Vrhovni kasacioni sud ima jasno izražen stav u svojoj dosadašnjoj praksi ; da je i pored toga, Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge odgovarajuće poslove, koju je podnosilac ustavne žalbe formirao, utvrdila da tužilja ne ispunjava uslove za premeštaj na upražnjena radna mesta, jer nije imala potrebnu stručnu spremu.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, kao i da podnosiocu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
T. B . iz Beograda je 5. jula 2010. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja generalnog direktora i zamenika generalnog direktora tuženog broj 25 24/XV od 5. marta 2010. godine, kojim je utvrđeno da je usled organizacionih promena prestala potreba za radom tužilje, kao i broj 25 31/XV od 8. marta 2010. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu broj 467 od 25. decembra 200 7. godine, uz zahtev za vraćanje na rad i raspoređivanje na odgovarajuće poslove.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12036/10 od 25. novembra 2015. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje za poništaj navedenih odluka tuženog i vraćanje na rad, dok je u pogledu obaveze tuženog da tužilju rasporedi na odgovarajuće poslove tužba odbačena kao nedozvoljena.
Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 707/16 od 23. februara 2017. godine ukinuo navedenu prvostepen u presud u (osim u delu kojim je tužba delimično odbačena ), te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.
Prvi osnovn i sud u Beogradu je u ponovnom postupku doneo presudu P1. 1212/17 od 9. maja 201 8. godine kojom je ponovo usvojen tužbeni zahtev tuži lje za poništaj navedenih odluka tuženog i vraćanje na rad.
Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3517/18 od 5. februara 2020. godine odbio žalbu kao neosnovanu, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.
Vrhovni kasacioni sud je 12. novembra 2020. godine doneo osporenu presudu Rev2. 2072/20, kojom je reviziju tuž enog odbio kao neosnovanu .
U obrazloženju osporene revizijsk e presud e je , pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja bi la u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, na radnom mestu samostalni referent u Odeljenju plana i analize – finansijski sektor; da je pobijanim rešenjem od 5. marta 2010. godine utvrđeno da je zbog organizacionih promena kod tuženog, prestala potreba za radom tužilje; da je pobijanim rešenjem od 8. marta 2010. godine tužilji otkazan ugovor o radu; da je kod tuženog bilo ukupno 442 zaposlenih, a iskazana je potreba da 18 zaposlenih bude proglašeno tehnološkim viškom, iz kog razloga tuženi nije doneo program rešavanja viška zaposlenih, u smislu člana 153. stav 1. Zakona o radu; da je prethodno tuženi doneo Program rešavanja viška zaposlenih od 28. decembra 2009. godine, kojim je konstatovano da je na dan njegovog donošenja 442 zaposlenih na neodređeno vreme, da je 75 zaposlenih dalo saglasnost da bude proglašeno viškom, te da su njime obuhvaćeni samo ti zaposleni; da je nakon donošenja Pravilnik a o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 27. novembra 2009. godine (u daljem tekstu: Pravilnik od 27. novembra 2009. godine) , tuženi doneo Odluku broj 167 od 1. februara 2010. godine (u daljem tekstu: Odluka od 1. februara 2010. godine) , kojom je utvrđeno da je prestala potreba za radom 18 zaposlenih od ukupno 372 zaposlenih na neodređeno vreme; da je tuženi formirao Komisij u za primenu kriterijuma za određivanje viška zaposlenih i Komisij u za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge odgovarajuće poslove , koja nije pronašla mogućnost za raspoređivanj e navedenog broja zaposlenih ; da je Pravilnikom o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 21. decembra 2009. godine utvrđeno da se određivanje zaposlenih za čijim radnom je prestala potre ba vrši na osnovu kriterijuma iz čl. 38 – 42. Opšteg kolektivnog ugovora, a u skladu sa Odlukom o formiranju Komisije za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge odgovarajuće poslove (u daljem tekstu: Komisija za premeštaj) od 15. decembra 2009. godine; da je prema toj Odluci, navedena Komisija formirana sa obavezom da utvrdi slobodna radna mesta koja će se ponuditi zaposlenima za koje je u prethodnom postupku utvrđeno da je za njihovim radom prestala potreba, kao meru rešavanja viška, u skladu sa zahtevima i brojem izvršilaca iz Pravilnika od 27. novembra 2009. godine, te da u slučaju da više zaposlenih ispunjava uslove za raspoređivanje na upražnjene poslove, rangira kandidate prema stepenu ispunjenja uslova za isto radno mesto, vrši proveru znanja i sposobnosti, u skladu sa opisom poslova koji su za upražanjeno radno mesto predviđeni, te sačinjava predlog raspoređivanja zaposlenih koji dostavlja generalnom direktoru i njegovom zameniku; da je Pravilnikom od 27. novembra 2009. godine došlo do ukidanja poslova samostalnog referenta u Odeljenju plana i analize, kao i još 10 drugih poslova u finansijskom sektoru, a uvedeno je 10 novih poslova; da je Komisija za premeštaj konstatovala da na novim poslovima nije došlo do bitne promene, pa se postojeći izvršioci mogu rasporediti poslove za koje ispunjavaju uslove predviđene Pravilnikom od 27. novembra 2009. godine, kao i da su upražnjeni poslovi SAP koordinator/finansijsko izveštavanje i poreski savetnik (zamenik šefa odeljenja); da iz izveštaja Komisije za premeštaj proizlazi da tužilja ne ispunjava uslove predviđene Pravilnikom od 27. novembra 2009. godine za raspoređivanje na slobodne poslove; da je Komisija za premeštaj obavestila tužilju da joj se mogu ponuditi dva radna mesta; da je tužilja predala molbu, ali nikada nije dobila odgovor, iako se obraćala i usmeno i pismeno članovima Komisije za premeštaj , a kasnije i direktoru molbom za premeštaj na niže radno mesto; da su Pravilnikom od 27. novembra 2009. godine ukinuti poslovi tužilje, ali su formirani novi za koje je tužilja, kao diplomirani inženjer organizacije za industrijsko inženjerstvo, ispunjavala uslove, ali koji joj nisu ponuđeni, kao ni prekvalifikacija i dokvalifikacija; da tuženi koristi spoljne (honorarne) saradnike, ali nije utvrđeno za koje poslove; da je propuštanjem da tužilji ponudi raspoređivanje na upražnjena radna mesta, bez jasno određenih kriterijuma za takva raspoređivanja, kao i time što su u rešenjima navedeni paušalni razlozi zbog kojih je tužilja proglašena viškom, prvostepeni sud je našao da je povređena procedura donošenja pobijanih rešenja.
U obrazloženju se dalje navodi: da prema stavu drugostepen og sud a, nije bilo osnova za primenu člana 179. tačka 9) Zakona o radu, jer tuženi nije dokazao na koji način je primenjivao kriterijume za utvrđivanje ko će od zaposlenih biti proglašen za tehnološki višak, niti je dokazao da nije postojala mogućnost da se tužilja rasporedi na drugo radno mesto, u skladu sa stručnom spremom i radnim iskustvom; da su na novosistematizovana radna mesta raspoređeni zaposleni čija su radna mesta takođe ukinuta Pravilnikom od 27. novembra 2009. godine; da u takvoj situaciji kriterijumi za raspoređivanje zaposlenih moraju postojati i moraju se primenjivati ravnopravno na sve zaposlene, naročito onda kada više zaposlenih ispunjava uslove za rad na novim poslovima; da je drugostepeni sud, takođe, utvrdio da je tuženi bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, s obzirom na to da u ukupan broj zaposlenih koji su proglašeni viškom ulaze i 75 zaposlenih koji su se izjasnili da im radni odnose prestane dobrovoljno, uz isplatu stimulativne otpremnine, a polazeći od toga da je odlukom skupštine tuženog utvrđeno da će sprovođenjem organizacionih promena broj zaposlenih biti smanjen za 20%; da je tim programom trebalo predvideti mere za zapošljavanje, kao što su premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija, dokvalifikacija i druge mere za rešavanje tehnološkog viška, pa kako je to izostalo, pobijana rešenja su nezakonita; da je ocenjujući revizijske razloge (bitno slični razlozima iz ustavne žalbe), Vrhovni kasacioni sud konstatova o da je tuženi Pravilnikom o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 21. decembra 2009. godine regulisao da se određivanje zaposlenih za čijim radnom prestaje potreba vrši na osnovu kriterijuma iz čl. 38 – 42. Opšteg kolektivnog ugovora, ali da u odnosu na tužilju nalazi da nije bilo potrebe za njihovom primenom, jer su njeni poslovi ukinuti, zbog čega nije bilo mesta upoređivanju sa drugim zaposlenim a; da međutim, iz činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, proizlazi da su ne samo tužilja, već i drugi zaposleni bili u situaciji da se raspoređuju na 10 novih poslova u finansijskom sektoru, kao i na drugim poslovima na kojima, prema izveštaju Komisije za premeštaj, nije došlo do bitnih promena; da prema utvrđenom činjeničnom stanju, posebno iz sadržin e pobijanih rešenja, ne proizlazi da je u odnosu na tužilju sproveden postupak od strane Komisije za premeštaj, tačnije, da tužilja nije upoređivana sa drugim zaposlenima koji su raspoređeni na novosistematizovane poslove, za koje je ta Komisija konstatovala da nije došlo do bitnih promena; da ovo tim pre što je Komisija za premeštaj obavestila tužilju da joj se mogu ponuditi dva radna mesta i da je tužilja predala molbu za upražnjeno radno mesto; da odluka o otkazu ugovora o radu ne može biti posledica voluntarizma, već je poslodavac u ovakvoj situaciji dužan da primeni odgovarajuće kriterijume , koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tehnološki višak, te ukoliko se ne može obezbediti drugi posao, kome će otkazati ugovor o radu; da tuženi, dakle, u pobijanim rešenjima nije obrazložio kako je utvrdio da je prestala potreba za radom tužilje i zbog čega nije bio u mogućnosti da je premesti na druge poslove, a usled čega joj je ugovor o radu otkazan.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR) , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme, 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, te da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca (član 153.); da je poslodavac dužan da, pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih (član 154.); da program naročito sadrži - razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju, kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje (premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, nepuno radno vreme ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere) , sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazan ugovor o radu (član 155. stav 1.); da je sindikat iz člana 154. ovog zakona dužan da dostavi mišljenje na predlog programa u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga programa, a da je republička organizacija nadležna za zapošljavanje dužna da, u roku iz stava 1. ovog člana, dostavi poslodavcu predlog mera u cilju da se spreče ili na najmanju meru smanji broj otkaza ugovora o radu, odnosno obezbedi prekvalifikacija, dokvalifikacija, samozapošljavanje i druge mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih i da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata, i da ih obavesti o svom stavu u roku od osam dana (član 156.).
Opštim kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“, br. 50/08, 104/08 – Aneks I i 8/09 – Aneks II) bilo je propisano da se ovim kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz oblasti rada i radnih odnosa, postupak izmena i dopuna, međusobni odnosi učesnika ovog kolektivnog ugovora, kao i druga pitanja od značaja za zaposlenog i poslodavca (član 1.), te da se ovaj kolektivni ugovor neposredno primenjuje (član 2.). U Glavi VII Opšteg kolektivnog ugovora koja nosi naslov – „Višak zaposlenih“, u čl. 38-40, bilo je propisano: da određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši nadležni organ poslodavca, primenom kriterijuma utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorima, te da se kriterijumi primenjuju po redosledu utvrđenom ovim kolektivnim ugovorom; da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada, a ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na elementima kvaliteta obavljenog posla, samostalnosti u radu i inovacija, efikasnosti prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, kao i dužini neplaćenih odsustava, a vezano za izvršavanje poslova radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja; da se rezultati rada utvrđuju za period od najmanje godinu dana, a ako zaposleni ostvaruju jednake razultate rada, primenjuju se dopunski kriterijumi. Odredbama člana 41. bili su propisani dopunski kriterijumi – 1. broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, pri čemu prednost imaju zaposleni sa manjim brojem članova porodice koji ostvaruju zaradu, 2. dužina radnog staža, pri čemu prednost imaju zaposleni sa dužim radnim staž om, 3. zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice, pri čemu prednost ima zaposleni, ako on ili član njegove uže porodice boluje od težeg obolenja, prema nalazu nadležnog zdravstvenog organa, 4. broj dece na školovanju, pri čemu prednost ima zaposleni koji ima više dece na školovanju, pri čemu zaposlenoj ženi sa detetom do dve godine života, čiji je ukupan mesečni prihod po članu domaćinstva do visine minimalne zarade, ne može prestati radni odnos po osnovu prestanka potrebe za njenim radom.
5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da je podnosilac ustavne žalbe, prilikom premeštaja zaposlenih u okviru nove sistematizacije, bio dužan da primeni odgovarajuće kriterijume , uključujući i zaposlene koji su radili na poslovima koje je Pravilnik od 27. novembra 2009. godine ukinuo.
Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U konkretnom slučaju se sa aspekta prava na obrazloženu sudsku odluku osporava odluka revizijskog suda, kojom se potvrđuje pravnosnažana odluka, tačnije, odluke nižestepenih sudova (u prvom i drugom stepenu). Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, u takvoj pravnoj situaciji je neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižestepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).
Ustavni sud najpre ukazuje da je određene stavove po pitanju obaveze podnosioca ustavne žalbe da u postupku organizacionih promena, o kome je i ovde reč, donese program rešavanja viška zaposlenih, u smislu člana 153. stav 1. ZOR, izrazio u Odluci Už-9002/2017 od 25. aprila 2019. godine. Međutim, osim Apelacionog suda u Beogradu, postupajući sudovi u predmetnoj pravnoj stvari (Prvi osnovni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud) , ocenu zakonitosti pobijanih rešenja nisu vršili sa aspekta navedene obaveze podnosioca ustavne žalbe, kao poslodavca, već analizom njegovog po stupanja sa zaposlenima koji su radili na poslovima koje je Pravilnik od 27. novembra 2009. godine ukinuo, a što će biti predmet ustavnopravne ocene, imajući u vidu da je ustavnom žalbom osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda.
Podsećanja radi, Ustavni sud je u Odluci Už-9002/2017 od 25. aprila 2019. godine, pored ostalog, konstatovao: da je proces organizacionih promena, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, započet usvajanjem Pravilnika od 27. novembra 2009. godine, kojim je broj sistematizovanih radnih mesta , ukidanjem pojedinih poslova i smanjenjem broja izvršilaca na pojedinim poslovima, smanjen sa 504 na 356, iz čega nesumnjivo sledi da je podnosilac ustavne žalbe imao saznanja da broj zaposlenih koji će posta ti višak nadilaz i kvotu koja generiše obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih ; da je podnosilac ustavne žalbe, nakon izmene sistematizacije, tačnije 28. decembra 2009. godine, doneo Program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: Program) koji je kao jedini kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih predvideo dobrovoljni pristanak, a kao jedini način rešavanja viška zaposlenih utvrdio prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine ; da je Program donet pošto se 9. decembra 2009. godine 75 zaposlenih izjasnilo da pristaje na to da im radni odnos prestane uz isplatu otpremnine ; da su se, po shvatanju Ustavnog suda, za opciju dobrovoljnog proglašenja tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine mogli izjasniti i zaposleni na poslovima koji nisu bili obu hvaćeni organizacionim promenama, tačnije, zaposleni na poslovima koj i Pravilnikom od 27. novembra 2009. godine nisu ukinut i i na kojima broj izvršilaca nije smanjen; da, prema tome, broj zaposlenih koji su inicijalno proglašeni viškom nije bio u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa izmenom sistematizacije, jer su se među njima mogli naći i zaposleni koje organizacione promene nisu pogađale; da je, n akon realizacije Programa, po kom osnovu je prestao radni odnos 75 zaposlenih , podnosilac ustavne žalbe doneo Odluku od 1. februara 2010. godine, kojom je utvrdio da je usled organizacionih promena koje se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, prema Pravilnik u od 27. novembra 2009. godine, od ukupno 372 zaposlenih prestala potreba za radom 18 zaposlenih, koji nisu mogli biti premešteni na druge poslove, niti je postojala mo gućnost njihove prekvalifikacije ili dokvalifikacije; da je, za razliku od Programa, čijem je donošenju prethodil a mogućnost optiranj a svih zaposlenih za dobrovoljni prestanak radno g odnosa uz isplatu otpremnine, Odluka od 1. februara 2010. godine nesumnjivo predstavljala re alizaciju sprovedenih organizacionih promena , s obzirom na to da su njome bili obuhvaćeni isključivo zaposleni na poslovima koji su novim aktom o sistematizaciji ukinuti, odnosno na ko jima je broj izvršilaca smanjen; da Vrhovni kasacioni sud, kod ocene da su svi zaposleni koji su proglašeni viškom morali biti posmatrani u ukupnom broju od 93, očigledno nije uzeo u obzir činjenicu da se poziv za dobrovoljn o proglašenje tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine, koji je određeni broj zaposlenih prihvatio početkom decembra 2009. godine, nije odnosio samo na zaposlene koji su raspoređeni na poslovima obuhvaćenim navedenim organizacionim promenama, već da su za takvu opciju mogli da se opredele svi zaposleni, nevezano za to na kojim poslovima rade , kako je to Programom bilo propisano; da zbog takvog propusta, obrazloženje osporene revizijsk e presud e ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Kada je reč o stanovišt u Vrhovnog kasacionog suda da na strani podnosioca ustavne žalbe postoji propust u primen i odgovarajućih kriterijuma kako bi se utvrdi lo ko će od zaposlenih sa ukinutih poslova ( među njima i tužilja) biti raspoređen na upražnjena radna mesta u okviru nove sistematizacije, Ustavni sud najpre primećuje da se Vrhovni kasacioni sud evidentno referisao na deo obrazloženja Odluke Suda Už-4590/2013 od 17. novembra 2016. godine , koji glasi: „…da poslodavci, u slučaju kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promenama prestaje potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a čiji je broj manji od minimuma propisanog odredbama člana 153. ZOR, nemaju obavezu da donesu program za rešavanje viška zaposlenih pre nego što zaposlenima otkažu ugovor o radu. Ovo opet s druge strane ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu zaposlenom može biti posledica voluntarizma, već poslodavac u situaciji kada zbog ekonomskih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla mora primeniti odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tzv. “tehnološki višak“…“ . Navedena Odluka doneta je u činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj je zaposleni, tamo podnosilac ustavne žalbe, radio na poslovima na kojima je, usled organizacionih promena kod tuženog poslodavca, došlo do smanjenja broja izvršilaca, pri čemu je , sa ustavnopravnog aspekta, jedino bilo sporno da li tuženi ima obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih kad god utvrdi da višak postoji, a ne samo u slučajevima koji su navedeni u članu 153. ZOR. Stoga, u okolnostima konkretnog slučaja, aprirori nije bilo mesta pozivanju na obrazloženj e Odluke Už-4590/2013 od 17. novembra 2016. godine. Ustavni sud ima u vidu da se u Odluci Už-9002/2017 od 25. aprila 2019. godine referisao na pomenuti stav, ali isključivo u kontekstu propusta Vrhovnog kasacionog suda da iznese sopstvene argumente i razloge po pitanju obaveze podnosioca ustavne žalbe da primenom odgovarajućih kriterijuma utvrdi ko od zaposlenih na ukinutim radnim mestima postaje višak, budući da su nižestepeni sudovi u tom pogledu izneli suprotstavljene pravne stavove.
Ustavni sud konstatuje da su u okviru dokaznog postupka pred prvostepenim sudom pročitane odluke podnosioca ustavne žalbe o imenovanju Komisije za primenu kriterijuma za određivanje viška zaposlenih i Komisije za premeštaj . Mandat prve od navedenih komisija bio je da, u skladu sa Pravilnikom od 27. novembra 2009. godine, utvrdi zaposlene za čijim radom je prestala potreba, primenom kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih iz čl. 38 – 42. tada važećeg Opšteg kolektivnog ugovora. Komisija za premeštaj bila je , između ostalog, dužna da utvrdi radna mesta koja su se navedenim zaposlenima mogla ponuditi u okviru nove sistematizacije . Uloga navedenih komisija je posebno istaknuta u Odluci od 1. februara 2010. godine , te je u članu 4. konstatovano da su komisije utvrdile prestanak potrebe za radom 18 zaposlenih , budući da nije postojala mogućnost premeštaja na druge poslove, kao ni mogućnost prekvalifikacije i dokvalifikacije.
Po shvatanju Ustavnog suda, primena kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih iz čl. 38 – 42. tada važećeg Opšteg kolektivnog ugovora, što je spadalo u delokrug prve od navedenih komisija, mogla se odnositi isključivo na zaposlene koji su radili na poslovima na kojima je novom sistematizacijom broj izvršilaca smanjen, ne i na drugu kategoriju zaposlenih (čiji su poslovi ukinuti). Drugim rečima, primena kriterijuma iz čl. 38-42. Opšteg kolektivnog ugovora nije se mogla javiti kao sporna u slučaju tuži lje, koja je radi la na poslovima koje je Pravilnik od 27. novembra 2009. godine ukinuo. Međutim, Vrhovni kasacioni sud, kao i nižestepeni sudovi, propust u primeni odgovarajućih kriterijuma vide samo u radu Komisije za premeštaj, te nalaze da su morali postojati odgovarajući parametri po kojima su zaposleni sa ukinutih poslova premešteni na novosistematizovana radna mesta. Ustavni sud smatra da je ovakav zaključak sudova direktna posledica stanovišta o dužnosti podnosioca ustavne žalbe da usvoji program rešavanja viška zaposlenih, o čemu se Vrhovni kasacioni sud u ovom predmetu nije izjasnio, ali je to konstatovao kao stav izražen u drugostepenoj presudi (koja se revizijom pobija). Naime, jedan od obaveznih elemenata tog dokumenta, prema članu 155. stav 1. ZOR, bile su i mere za zapošljavanje, u okviru kojih su posebno istaknute: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija i/ili dokvalifikacija. Dakle, premeštaj na druge poslove može biti obaveza poslodavca samo ukoliko je takva mera predviđena programom rešavanja viška zaposlenih. S tim u vezi, kada poslodavac nije dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, tim pre se ne može govoriti o njegovoj obavezi da primeni meru preme štaja na druge poslove.
Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da ukoliko podnosilac ustavne žalbe, usled nepostojanja obaveze da usvoji program rešavanja viška zaposlenih, nije bio dužan ni da primeni meru premeštaja na druge poslove, ali je to ipak učinio sa ciljem da spreči ili smanji na najmanju meru broj otkaza ugovora o radu, proizlazi da insistiranje na postojanju kriterijuma za premeštaj na novosistematizovane poslove predstavlja prekomeran teret za njega, kao poslodavca, koji je samim činom formiranja Komisije za premeštaj uradio više od onoga na šta je po zakonu bio obavezan. Međutim, kako se Vrhovni kasacion i sud o postojanju obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih ovde nije izjasnio, sledi da ni stanovište o dužnosti podnosioca ustavne žalbe da kod premeštaja zaposlenih sa ukinutih poslova na radna mesta u okviru nove sistematizacije primeni odgovarajuće kriterijume nije u dovoljnoj meri obrazloženo, saglasno standard ima pravičnog suđenja koji su uspostavljen i ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Sledom izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23 ), ustavnu žalbu usvojio, odluč ujući kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud smatra da su posledice u tvrđene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2072/20 od 12. novembra 2020. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Gž1. 3517/18 od 5. februara 2020. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.
8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.
9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.