Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi smetanja državine trajao je skoro šest godina, što je nerazumno dugo, posebno imajući u vidu hitnu prirodu ovakvih sporova. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . C . iz Surdulice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. C . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Surdulici u predmetu P. 4142/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 2544/11) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. C . iz Surdulice je , 7. septembra 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Surdulici P. 4142/13 od 29. jula 2014. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 1983/16 od 19. juna 2017. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58 . stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Surdulici u predmetu P. 4142/13 .

Ustavnom žalbom se osporavaju sudske odluke kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, u parnici koju je vodio radi smetanja državine i dužina trajanja predmetnog postupka. U prilog tvrdnjama o povredi označenih prava podnosilac, između ostalog, navodi da postupajući sudovi nisu uvažili dokaze uz „nesporne činjenice“ koje je ponudio u toku postupka, da su „favorizovali“ tuženog čime mu nisu pružili jednaku zaštitu prava, te da su prekoračili razuman rok za rešavanje predmeta smetanje poseda i državine. T ražio je i utvrđenje prava na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Surdulici P. 4142/13 (inicijalno predmet Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 2544/11 ), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 21. jula 2011. godine tužbu Osnovnom sudu u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici , radi smetanja državine, sa predlogom za određivanje privremene mere. Tužba je u sudskom upi sniku zavedena pod brojem P. 2544/11.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 2544/11 od 1. avgusta 2011. godine usvojena je predložena privremena mera, naloženo tuženom da ukloni vrata sa suterenskog dela predmetnog objekta u svojini tužioca i omogući tužiocu da koristi i održava suterenski deo svog objekta.

Sprovođenje privremene mere je pokušano 1. i 15. avgusta 2011. godine, izlaskom na lice mesta. Međutim, sprovođenje je prekinuto prilikom izlaska na lice mesta do obezbeđenja asistencije policije sa radnicima za izvođenje potrebnih radova u cilju izvršenja privremene mere.

Tokom sprovedenog postupka sud je zakazao i održao četiri ročišta za glavnu raspravu (28. februara, 26. aprila, 5. juna i 6. septembra 2012. godine), na kojima je sproveo dokazni postupak saslušanjem predloženih svedoka, paričnih stranaka i uvidom u dostavljenu pismenu dokumentaciju. Takođe, sud je odbio zahtev tuženog za izuzeće postupajućeg sudije. Pored toga, izlaskom na lice mesta 16. jula 2012. godine, pokušano je sprovođenje određene privremene mere.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 2544/11 od 6. septembra 2012. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da ga je tuženi smetao u državini suterenskog dela i dvorišta predmetne nepokretnosti, na opisa ni način, i naloženo tuženom da omogući tužiocu ulaz u suteren objekta i dvorište, da se ubuduće uzdržava od takvog smetanja i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Parnične stranke su izjavile žalbe protiv prvostepenog rešenja.

Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 18/13 od 15. oktobra 2013. godine, ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 2544/11 od 6. septembra 2012. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud propustio da utvrdi činjenicu od odlučnog značaja za pravilno presuđenje, a to je činjenica da li je tužilac u isključivom posedu ulaza i prolaza na predmetnom objektu ili se ulaz nalazi u suposedu parničnih stranaka.

Ponovni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Surdulici u predmetu P. 4142/13. Sud je do donošenja rešenja zakazao i održao šest ročišta za glavnu raspravu , a u dokaznom postupku saslušao predložene svedoke i izvršio uvid u kompletnu pismenu dokumentaciju.

Rešenjem Osnovnog suda u Surdulici P. 4142/13 od 29. jula 2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca radi smetanja državine i obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Pismeni otpravak rešenja je 21. oktobra 2014. godine dostavljen punomoćniku tuženog , a punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, nakon godinu dana, 19. juna 2015. godine. U spisima predmeta stoji da je nalog za ekspediciju rešenja dat 23. septembra 2014. godine, i 17. juna 2015. godine nalog da se ponovi dostava rešenja za punomoćnika tužioca. Punomoćnik tužioca je bio prisutan na poslednjem ročištu od ržanom 29. jula 2014. godine, kada je na zapisniku, koji je takođe potpisao punomoćnik tužioca, konstatovano da je glavna rasprava završena, ali nije pismenim putem tražio da mu sud dostavi pismeni otpravak rešenja, već je to učinjeno tek nakon godinu dana.

Tužilac je 26. juna 2015. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 1120/15 od 15. aprila 2016. godine, vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu, radi ispravke očigledne greške.

Rešenjem Osnovnog suda u Surdulici P. 4142/13 od 9. maja 2016. godine, ispravljeno je rešenje tog suda P. 4142/13 od 29. jula 2014. godine u pogledu prezimena tuženog.

Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 1983/16 od 19. juna 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Surdulici P. 4142/13 od 29. jula 2014. godine.

Pismeni otpravci rešenja su 8. i 9. avgusta 2017. godine dostavljeni punomoćnicima parničnih stranaka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, jemči se: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58. stav 1.).

5. Analizirajući dužinu trajanja postupka u okviru istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 21. jula 2011. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici, a da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 1983/16 od 19. juna 2017 . godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao gotovo šest godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog r oka, imajući u vidu da je parnica vođena radi smetanja poseda i državine, gde sud posebno treba da vodi računa o potrebi hitnog rešavanja ovih sporova, budući da je takva njegova obaveza propisana Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18). Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavisila primena merodavnog prava.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koje se ogleda u tome što je pismeni otpravak prvostepenog rešenja P. 4142/13 od 29. jula 2014. godine dostavio punomoćniku tužioca 19. juna 2015. godine, nakon godinu dana. Pored toga, spisi predmeta su dva puta vraćeni prvostepenom sudu, od čega jednom na ponovno odlučivanje zbog bitnih povreda pravila postupka koja se sastojala u propustu suda da utvrdi odlučnu činjenicu u pogledu predmeta spora, a drugi put radi ispravke greške. Navedeni propusti su svakako doprineli produženju ponovnog prvostepenog postupka, odnosno dužini trajanja postupka odlučivanja o žalbi, o kojoj je odlučivano nakon ispravke greške.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao poseban interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku . Međutim, Ustavni sud je imao u vidu da je punomoćnik tužioca imao saznanje da će sud nakon zaključenja rasprave na ročištu od 29. aprila 2014. godine, na kome je bio prisutan, doneti rešenje i za nared nih godinu dana, dok mu rešenje nije dostavljeno, nijednom se nije pismenim putem obratio sudu i tražio njegovo dostavljanje. Iako je dužnost suda da omogući urednu dostavu pismena učesnicima u postupku, a pre svega licima na koja se pismeno odnosi, Ustavni sud, ipak, smatra da je i podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u predmetnom postupku, ovakvim svojim pasivnim ponašanjem d oprineo da postupak duže traje. Pored toga, prvostepeni sud je prilikom donošenja rešenja u ponovnom postupku napravio očiglednu grešku u prezimenu tuženog, na šta sudu nisu ukazale parnične stranke, pa među njima i tužilac, već je na tu očiglednu grešku ukazao drugostepeni sud svojim rešenjem, tako što je spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ispravljanje, što je, takođe, produžilo trajanje postupka, jer je tek nakon ispravke greške drugostepeni sud odlučivao o žalbi protiv prvostepenog rešenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja, pre svega, prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Surdulici u predmetu P. 4142/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju – Sudska je dinica u Surdulici P. 2544/11).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U odnosu na osporene akte, Ustavni sud je uvidom u iste utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da su navodi podnosioca o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, očigledno neosnovani.

Ustavni sud ukazuje da se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, odnosi na akte javne vlasti, odnosno na mere koje država preduzima u cilju ograničenja ili oduzimanja sv ojine nekog lica u javnom interesu na osnovu zakona. Kako se u konkretnom slučaju radi o državinskom sporu između fizičkih lica u kome se raspravlja o poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, a isključeno je raspravljanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba ratione materiae nedopuštena u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) odluka od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, pa je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u odnosu na osporene akte i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu navoda podnosioca da je „nezakonitim i nepravičnim odlukama sudova“ pretrpeo materijalnu štetu u vidu izgubljenih troškova postupka, a imajući u vidu da je ustavna žalba odbačena u delu kojim su osporene prvostepena i drugostepena sudska odluka (rešenje), to je Ustavni sud ocenio da ne postoje pretpostavke za razmatranje i odlučivanje o istaknutom zahtevu za naknadu materijalne štete, zbog čega je ustavnu žalbu odbacio i u odnosu na ovaj zahtev i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti