Ustavna žalba: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak zbog smetanja državine, koji je po zakonu hitan, trajao je preko pet godina, prvenstveno zbog neefikasnosti suda. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7727/2019
07.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M . iz Rakinca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1848/16 (ranije u predmetu Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedin ica u Velikoj Plani P. 3154/13) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo V. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. V . M . iz Rakinca podnela je Ustavnom sudu, 26. jula 2019. godine, preko pun omoćnika R . D , advokata iz Žabara , ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 1848/16 od 8. juna 2018. godine i rešenja Višeg suda u Smederevu Gž. 904/18 od 22. maja 2019. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zaj emčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1848 /16 (ranije u predmetu Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 3154/13) .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpetirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i ukazano je na pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu duži nu trajanja parničnog postupka.

Podnositeljka us tavne žalbe je predložila Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene akte. Tražila je naknadu nematerijalne i materijalne štete , kao i troškove postupka po ustavnoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 1848/16 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku :

Tužilja V. M , ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je, 16. oktobra 2013. godine, tužbu, Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, protiv tuženih S. O . i M . S , zbog smetanja državine. U tužbi je istaknut predlog za određivanje privremene mere. Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 3154/13 .

Kasnije je predmet nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 3154/13.

Osnovni sud u Velikoj Plani je rešenjem P. 3154/13 od 21. marta 2016. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev i predlog za određivanje privremene mere.

Viši sud u Smederevu je rešenjem Gž. 603/16 od 7. septemba 2016. godine ukinuo prvostepeno rešenje. Predmet je formiran pod novim brojem P. 1848/16.

Osnovni sud u Velikoj Plani je osporenim rešenjem P. 1848/16 od 8. juna 2018. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev i predlog za određivanje privremene mere, zbog nedostatka pasivne legitimacije tuženih.

Viši sud u Smederevu je osporenim rešenjem Gž. 904/18 od 22. maja 2019. godine potvrdio osporeno prvostepeno rešenje.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 16 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu devet ročišta nisu održan a ( ročište zakazano za 22. oktobar 2013. godine nije održano zbog nuredne dostave poziva za ročište , ročište zakazano za 5. novembar 2013. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 12. avgust 2014. godine nije održano, jer uredno pozvana podnositeljka nije pristupala na ročište, ročišta zakazana za 23. septembar i 25. novembar 2014. godine nisu održana zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 25. april 2017. godine nije održano zbog nuredne dostave poziva za ročište, ročište zakazano za 12. septembar 2017. godine nije održano, jer uredno pozvana podnositeljka nije pristupala na ročište , ročišta zakazana za 21. decembar 2017. godine i 27. mart 2018. godine nisu održana zbog nuredne dostave poziva za ročište). U parničnom postupku je izveden dokazni postupak saslušanjem svedoka i parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, primenjivao u konkretnom postupku: propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja ovih sporova (član 449. stav 1.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu , koji započinje podnošenjem tužbe , a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razu mnom roku, relevantan je period od kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu , 16. oktobra 2013. godine, do donošenja osporenog rešenja Višeg suda u Smederevu Gž. 904/18 od 22. maja 2019. godine, kojo m je pravnosnažno okon čan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao pet godina i sedam meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosi oca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen . U konkretnom slučaju, tužbeni zahtev je odbijen zbog nedostatka pasivne legitimacije tuženih, a razlog nedostaka pasivne legitimacije na strani tuženih potiče još od 2016. godine.

U pogledu značaja prava za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka kao tužilac u postupku imala interes da sud okonča postupak u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je ona, po pravilu, uredno postupala po nalozima suda. Međutim, dva ročišta nisu od ržana zbog podnositeljke ustavne žalbe , a što je, u konkretnom slučaju, imalo manji uticaj na dužinu trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje sudova, a naročito prvostepenog suda. Ustavni sud najpre ukazuje da se u konkretnom slučaju radilo o sporu zbog smetanja državine, a Zakonom parničnom postupku iz 2011. godine je propisano da prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja ovih sporova (član 449. stav 1.), što ovde nije bio slučaj . Ustavni sud ukazuje da u konkretnom slučaju ročišta nisu zakazivana u optimalnim vremenskim razmacima. Ustavni sud je utvrdio dva perioda neaktivnosti prvostepnog parničnog suda u kojima nije zakazao ročište, niti je preduzeo druge procesne radnje: od 18. juna 2015. godine do 10. novembra 2015. godine godine (skoro pet meseci meseci); od 1 . novembra 2016. godine do 25. aprila 2017. godine (više od pet meseci). Zatim, Ustavni sud ukazuje da pet ročišta nisu održana zbog suda (zbog nuredne dostave poziva za ročište i sprečenosti postupajućeg sudije).

Ustavni sud je ocenio da okolnost koja se ne može na teret sudu u konktekstu povrede prava na suđenje u razumnom roku jeste neodržavanje dva ročišta, zbog štrajka advokata (slični stav je zauzeo Evropski suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetu Papageorgiou protiv Grčke, broj predstavke 97/1996/716/913, od 22. oktobra 1997. godine, stav 47 .).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani P. 1848/16 (ranije u predmetu Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 3154/13 ) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, manji doprinos podnositeljke ustavne žalbe u dužini trajanja postupka, objektivne okolnosti koje su, takođe, imale manji doprinos u dužini trajanja postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su p odnosilac ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila rešenje Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 1848/16 od 8. juna 2018. godine i rešenje Višeg suda u Smederevu Gž. 904/18 od 22. maja 2019. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argume ntuju tvrdnje o povredi prava na prvično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata .

Sadržina osporenih akata ne mogu da se dovedu u vezu sa povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako podnositeljka ustavne žalbe pružila dokaze o postojanju uzročno-posledične veze između utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i nastanka materijalne štete, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, zahtev za naknadu ove štete odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavna žalba: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti