Povreda prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Neujednačena sudska praksa u vezi sa rokom zastarelosti potraživanja naknada za sudije porotnike stvorila je pravnu nesigurnost za podnositeljku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Lidija Đukić, Vladan Petrov , Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . Dž . iz Ćuprije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Dž . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 13073/17 od 4. maja 201 8. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D . Dž . iz Ćuprije je, 27. juna 20 18. godine, preko punomoćnika M. D , advokata iz Jagodine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je nave la: da je drugostepeni sud u osporenoj presudi, kojom je potvrdio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke, pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da je zastarelo potraživanje podnositeljke za isplatu razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika u određenom periodu, sa obrazloženjem da se radi o povremenim potraživanjima koja zastarevaju u roku od tri godine; da su drugi sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve drugih lica ocenjujući da se radi o potraživanjima nagrada i naknada za obavljanje dužnosti sudija porotnika koja zastarevaju u roku od deset godina, a da se ne radi o povremenim potraživanjima koja zastarevaju u roku od tri godine, te joj je time što su drugi sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvojili tužbene zahteve drugih lica, povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje , kao i pravo na jednaku zaštitu prava.

Predložila je da Ustavni sud utvrdi da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava , da poništi osporenu presudu kao i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 13073/17 od 4. maja 2018. godine, između ostalog, odbijena je kao neosnovana žalba tuži oca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12474/14 od 1 1. jula 2017. godine, kojom je odbijen njen tužbeni zahtev, a kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija da joj, na ime razlike između isplaćene i naknade koja joj pripada za obavljanje dužnosti sudije porotnika na osnovu odredaba čl. 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama su dijama porotnicima, u periodu od septembra do novembra 200 7. godine, isplati opredeljene novčane iznose. Ovakvu odluku Viši sud u Beogradu je doneo nakon što je ocenio da je pravilno prvostepeni sud našao da je osnovan prigovor zastarelosti koji je tužena istakla, a imajući u vidu prirodu konkretnog potraživanja, činjenicu da je tužilac tužbu podne la 1 0. jula 2014. godine, te odredbu člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj povremena potraživanja zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja.

Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine, Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine i Gž. 7448/15 od 26. februara 2016. godine, rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5057/15 od 21. januara 2016. godine, kao i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7681/15 od 17. marta 2016. godine, Višeg suda u Jagodini Gž. 1092/17 od 15. juna 2017. godine, Višeg suda u Smederevu Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine, Višeg suda u Šapcu Gž. 1430/17 od 14. novembra 2017. godine, te rešenje Višeg suda u Smederevu Gž. 526/12 od 30. novembra 2012. godine (kojim je odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda), , kao dokaz različitog postupanja sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama i u kojima je u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zauzet sasvim suprotan stav, prema kome potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika dospeva odmah, a ne u određenim vremenskim razmacima, te da takvo potraživanje zastareva u opštem roku zastarelosti od deset godina, u smislu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

U navedenim dostavljenim odlukama pravnosnažno su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca ( izuzev u rešenju Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5057/15 od 21. januara 2016. godine, kojim je ukinuta prvostepena presuda ali izražen navedeni stav o primeni opšteg roka zastarelosti). Naime, za razliku od slučaja podnosioca, sudovi su tužiocima koji su u okviru posmatranog perioda obavljali dužnost sudije porotnika, usvojili tužbene zahteve i obaveza li tužen u Republik u Srbiju da im, na ime potraživane razlike naknade koja im je isplaćena za obavljanje dužnosti i one koja im pripada na osnovu odredaba čl. 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima, isplati opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja navedenih drugostepenih odluka proizlazi da su parnični sudovi cenili prigovor zastarelosti koji je tužena istakla, ali da su našli da je on neosnovan, budući da konkretna potraživanja nisu povremena, te se ocena osnovanosti ovog prigovora ne može vršiti primenom odredbe člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, već člana 371. Zakona, a u tim uporednim slučajevima nije protekao rok od deset godina od nastanka potraživanja do podnošenja tužbe sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, te da isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika i time doveli podnositeljku u neravnopravan položaj u odnosu na druge tužioce čiji su tužbeni zahtevi usvojeni.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 13073/17 od 4. maja 2018. godine ocenio da potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika ima karakter povremenog potraživanja iz člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, koje dospeva na mesečnoj bazi i koje zastareva u roku od tri godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu doneo drugačiju odluku u predmetu sa istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu na druge sudije porotnike, čiji su tužbeni zahtevi za isplatu razlike naknade i nagrade pravnosnažno usvojeni. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije , broj predstavke 39005/04, odluka od 20. maja 2008. godine, stav 41. i Beian protiv Rumunije , broj predstavke 30658/05, odluka od 6. decembra 2007. godine, st. 34-40.), te da je sama činjenica da je sud poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud je konstatovao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, dok su u dostavljenim presudama, u parnicama vođenim po tužbama lica koja su takođe bila sudije porotnici, sa istim tužbenim zahtevima, istaknutim prema istom tuženom, pravnosnažno usvojeni tužbeni zahtevi tih tužilaca. Budući da je, prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe bi la u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužioci u navedenim slučajevima, to je podnositeljka, odbijanjem njenog tužbenog zahteva, doveden a u bitno različit položaj od onoga u kojem su bili tužioci čiji su istovrsni tužbeni zahtevi usvojeni. Ustavni sud smatra da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, a da nije nadležan da kao instancioni sud ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke, koji u suštini predstavljaju ponavljanje nje govih navoda iz žalbe protiv prvostepene presude, o kojima se drugostepeni sud u osporenoj presudi već detaljno izjasnio, ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, te je odbio ovaj zahtev podnosi oca, saglasno odredbi člana 89. st.1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti