Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja radnog spora od skoro devet godina. Takođe, utvrđena je povreda pravne sigurnosti jer je apelacioni sud doneo suprotne odluke u identičnim pravnim situacijama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Varagić iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Varagić i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmet u P1. 20/09, a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 17553/10, povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Gordane Varagić i utvrđuje d a je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3275/10 od 10. decembra 2011. godine povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Varagić iz Gornjeg Milanovca je 16. februara 2011. godine, preko punomoćnika Dragane Ranković, advokata iz Čačka, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunila podneskom od 23. aprila 2012. godine, protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3275/10 od 10. decembra 2011. godine i Opštinskog suda u Čačku P1. 20/09 od 27. avgusta 2009. godine, zbog povreda prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 20/09.

U ustavnoj žalb i se, pored ostalog, navodi: da je tokom osam godina trajanja osporenog parničnog postupka, pred Opštinskim sudom u Čačku zakazano ukupno trideset i šest ročišta za glavnu raspravu; da je podnositeljka čak pet puta saslušana u svojstvu parnične stranke, iako su sve okolnosti bitne za utvrđivanje činjeničnog stanja bile poznate od samog početka parnice; da je osim saslušanja podnositeljke, izveden još samo dokaz ekonomsko - finansijskim veštačenjem; da je predmetni spor, koji je po svojoj prirodi hitan, za podnositeljku imao naročit značaj, te da je nedelotvornim postupanjem suda njoj povređeno Ustavom garantovano pravo na suđenje u razumnom roku; da je u sporu sa istovetnim činjeničnim i pravnim osnovom, Apelacioni sud u Kragujevcu izrazio potpuno suprotan pravni stav u odnosu na stav izražen u presudi kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu podnositeljke i tako doneo drugačiju odluku, što ukazuje na povredu prava na pravično suđenje; da je prema stavu Apelacionog suda u Kragujevcu, izraženom u presudi Gž1. 2663/10 od 27. jula 2010. godine, pravna prethodnica tužilaca, za vreme plaćenog odsustva imala pravo na naknadu zarade koju bi ostvarila na radnom mestu kao da je radila sve do 1. juna 2001. godine, kada su nastupile izmene Opšteg kolektivnog ugovora, od kada je imala pravo na 45% od zarade svog radnog mesta; da je ocenom redovnih sudova prema kojoj je podnositeljka za vreme plaćenog odsustva imala pravo samo na isplatu garantovane, odnosno minimalne zarade, a ne naknade zarade u visini od 60%, odnosno 45% od zarade koju bi ostvarila da je radila, ukoliko je tako obračunata naknada zarade veća od garantovane, odnosno minimalne zarade, podnositeljki povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad, s obzirom na to da joj je priznato pravo na razliku zarade u manjem iznosu nego što je to bilo propisano Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su donošenjem osporenih presuda i neopravdano dugim trajanjem postupka podnositeljki povređena navedena Ustavom zajemčena prava, poništi osporene presude, naredi da se u najkraćem roku donese nova odluka i podnositeljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 250.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 17553/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 16. oktobra 2002. godine, u svojstvu tužioca, podnela Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženih "Duvan" a.d. iz Čačka i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Čačku, radi sticanja bez osnova. Predmet je dobio broj P1. 1305/02. Podnositeljka ustavne žalbe je, takođe, 17. decembra 2002. godine, Opštinskom sudu u Čačku podnela, u svojstvu tužioca, tužbu protiv tuženog "Duvan" a.d. iz Čačka, radi isplate razlike između isplaćene zarade i pripadajuće zarade po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, za period od 15. decembra 1999. godine do 30. juna 2002. godine. Ovaj predmet je zaveden pod brojem P1. 1535/02.

Postupci po navedenim tužbama spojeni su na ročištu za glavnu raspravu održanom 23. decembra 2005. godine i predmet je dobio jedinstvenu oznaku P1. 1305/02.

U periodu do spajanja navedenih postupaka, u parnici po tužbi radi isplate razlike u zaradi, zakazano je ukupno četiri ročišta (15. aprila, 30. juna i 17. novembra 2003. godine i 23. februara 2004. godine), od kojih su tri održana. U tom periodu izveden je samo dokaz čitanjem izveštaja tuženog broj 681 od 24. jula 2003. godine o visini razlike u zaradi tužilje u periodu iz tužbe. Na ročištu održanom 23. februara 2004. godine, sud je na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka, prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, do okončanja parnice istog suda P1. 160/1, u kojoj je, između ostalog, utvrđivana okolnost da li je kod tuženog postojao poremećaj u poslovanju. Podneskom od 21. decembra 2004. godine, punomoćnik tužilje je predložio spajanje ovog postupka sa postupkom u predmetu P1. 1305/02, iz kog razloga je postupajući sudija 28. decembra 2004. godine izdao naredbu da se spisi parničnog predmeta iznesu sudiji koji postupa u predmetu P1. 1305/02, radi donošenja odluke o spajanju.

Kao što je već navedeno, postupak u predmetu P1. 1535/02 spojen je sa postupkom u predmetu P1. 1305/02 na ročištu održanom 23. decembra 2005. godine. U međuvremenu, tužilja je povukla tužbu prema tuženom Republičkom fondu za PIO – Filijala u Čačku, iz kog razloga je postupak u predmetu P1. 1305/02 nastavljen samo prema tuženom "Duvan" a.d.

Nakon izvršenog spajanja promenjen je postupajući sudija, zbog čega je prvo ročište u objedinjenom postupku, koje je bilo zakazano za 8. mart 2006. godine, odloženo. Usled spajanja predmeta i promene postupajućeg sudije, na ročištu održanom 6. aprila 2006. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, i pored toga što je ovaj dokaz već izveden u predmetu P1. 1305/02. Tužilja je saslušana na sledećem ročištu održanom 26. aprila 2006. godine. Imajući u vidu da je punomoćnik tuženog, podneskom od 22. maja 2006. godine, ukazao na činjenice da je tužilja u jednom delu perioda iz tužbe bila privremeno upućena na rad kod drugog poslodavca, a ostatak tog vremena bila na plaćenom odsustvu, sud je najpre odložio jedno ročište radi izjašnjenja tužilje o navodima iz ovog podneska, a zatim, na ročištu održanom 6. jula 2006. godine, još jednom izveo dokaz saslušanjem tužilje. U narednom periodu, tačnije do prvog presuđenja, Opštinski sud u Čačku je zakazao još devetnaest ročišta za glavnu raspravu, od kojih čak devet nije održano. Prevashodni razlog neodržavanja polovine ročišta bila je nemogućnost prvobitno imenovanog veštaka ekonomsko – finansijske struke da u prostorijama tuženog dobije podatke neophodne za izradu nalaza i mišljenja (čak četiri ročišta odloženo je iz ovog razloga). Potom, nakon promene ličnosti sudskog veštaka i dostave osnovnog nalaza i mišljenja od 26. oktobra 2007. godine, novoimenovani veštak je u tri navrata (11. februara, 19. maja i 12. juna 2008. godine) vršio dopunu veštačenja, izjašnjavajući se o okolnostima koje je sud propustio da navede prilikom određivanja i postavljanja zadatka veštaku. U tom periodu je, takođe, obavljeno ponovno saslušanje tužilje u svojstvu parnične stranke. Na ročištu održanom 3. jula 2008. godine glavna rasprava je zaključena. Ustavni sud konstatuje da se iz sadržine spisa ne može utvrditi na koji način i iz kog razloga je došlo do promene poslovnog broja predmeta, imajući u vidu da se sve vreme toka parnice predmet vodio pod brojem P1. 1305/02, dok je presuda pismeno izrađena pod brojem P1. 345/08.

Opštinski sud u Čačku je, dakle, doneo presudu P1. 345/08 od 3. jula 2008. godine kojom je u celini usvojio i tužbeni zahtev tužilje za isplatu manje isplaćenih zarada za period od 15. decembra 1999. godine do 30. juna 2002. godine, kao i tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 30.263,40 dinara, na ime povraćaja stečenog bez osnova. Ova presuda je punomoćniku tužilje uručena 8. septembra 2008. godine, a tuženom 10. septembra 2008. godine.

Po žalbi tuženog, Okružni sud u Čačku je doneo presudu Gž1. 1869/08 od 24. decembra 2008. godine, kojom je navedenu prvostepenu presudu potvrdio u delu koji se odnosi na sticanje bez osnova, dok je u pogledu isplate razlike u zaradi presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. Ovaj žalbeni postupak je trajao od 21. oktobra 2008. godine do 14. januara 2009. godine, kada su spisi vraćeni Opštinskom sudu u Čačku.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, Opštinski sud u Čačku je do ponovnog presuđenja, zakazao još osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog. Jedno ročište nije održano jer su se spisi parničnog predmeta nalazili kod veštaka, koji je u međuvremenu, tačnije 3. jula 2009. godine, dostavio još jedan dopunski nalaz i mišljenje. Na ročištu održanom 27. avgusta 2009. godine, sud je nakon ponovnog saslušanja tužilje u svojstvu parnične stranke, zaključio glavnu raspravu.

Opštinski sud u Čačku je doneo osporenu presudu P1. 20/09 od 27. avgusta 2009. godine kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, tako što je za period od februara 2000. godine do juna 2002. godine zahtev za isplatu u celini odbio, dok je za decembar 1999. godine i januar 2000. godine, kao i za period od juna 2001. godine do maja 2002. godine, delimično usvojio tražene iznose. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je među strankama, nakon izvođenja dokaza, nesporno da je tužilja u periodu od 1. decembra 1999. godine do 12. marta 2002. godine neprekidno bila na plaćenom odsustvu, te da je u periodu od 14. marta 1998. godine do 31. avgusta 1999. godine bila privremeno raspoređena u STUR "Lipov lad" u Pranjanima; da je saglasno odredbama člana 65. Zakona o radnim odnosima, poslodavac dužan da obezbedi isplatu garantovane neto zarade radniku za vreme dok traju poremećeni uslovi u poslovanju, nezavisno od toga da li postoji odluka o isplati garantovane zarade; da, s tim u vezi, poslodavac, nije u obavezi da radniku za vreme poremećaja u poslovanju isplati razliku između zarade koja mu pripada po kolektivnom ugovoru i garantovane zarade, ali da ta obaveza nastaje od momenta prestanka poremećenih uslova poslovanja; da u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja, tuženi nije dokazao da je u utuženom periodu postojao poremećaj u njegovom poslovanju; da je tuženi tužilji, za vreme plaćenog odsustva, izdavao rešenja o plaćenom odsustvu, u kojima je konstatovano da za vreme plaćenog odsustva tužilja ima pravao na garantovanu zaradu; da je Opšti kolektivni ugovor ("Službeni glasnik RS", br. 21/98 i 31/01) bio na snazi i u vreme primene Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), iz kog razloga su njime, u skladu sa zakonom, bila uređena prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih i poslodavaca, kao i međusobni odnos učesnika kolektivnog ugovora; da je iz tog razloga Opšti kolektivni ugovor lex specialis u odnosu na Zakon o radu, koji se primenjuje samo na ona pitanja koja nisu uređena Opštim kolektivnim ugovorom; da je tuženi u periodu iz tužbe, a na osnovu člana 8b Opšteg kolektivnog ugovora, bio u obavezi da tužilji isplati novčanu naknadu najmanje u visini minimalne zarade, s obzirom na to da je navedenom odredbom bilo propisano da utvrđena naknada zarade ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom; da sud nalazi da nezakonita rešenja o plaćenom odsustvu ne mogu biti osnov za uskraćivanje zakonskih prava na naknadu zarade tužilji; da je sud, na okolnost prijema rešenja o plaćenom odsustvu, saslušao tužilju, koja je izjavila da je bila prinuđena da potpiše rešenja, jer su joj bili oduzeti ključevi od kioska u kome je do tada radila; da činjenica što tužilja pomenuta rešenja nije pobijala u skladu sa ostavljenom pravnom poukom, ne znači da ta rešenja imaju karakter sudske odluke, iz kog razloga ne mogu derogirati kogentne odredbe iz člana 8b Opšteg kolektivnog ugovora i člana 87. Zakona o radu; da je iz tog razloga sud obavezao tuženog da tužilji isplati razliku između garantovane zarade, isplaćene po rešenju broj 1645 od 12. decembra 2001. godine i svim ostalim rešenjima, kojima joj je priznato pravo na 45% od zarade koju bi ostvarila da je radila, sve do iznosa minimalne zarade, prema utvrđenim iznosima iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske struke, i to za decembar 1999. godine i januar 2000. godine, kao i za period od juna 2001. godine do maja 2002. godine; da je sud odbio tužbeni zahtev u delu preko dosuđenih iznosa za decembar 1999. godine i januar 2000. godine, kao i u pogledu traženih iznosa za period od februara 2000. godine do maja 2001. godine, imajući u vidu da se imenovani veštak izjasnio da je u tim periodima tužilji isplaćivana garantovana zarada u visini minimalne zarade.

Presuda P1. 20/09 od 27. avgusta 2009. godine je punomoćniku tužioca uručena 24. septembra 2009. godine, a tuženom 1. decembra 2009. godine.

Protiv ove presude žalbu su izjavili i punomoćnik tužilje i tuženi. Spisi predmeta su Apelacionom sudu u Kragujevcu prosleđeni 10. februara 2010. godine, koji je spise ubrzo vratio, radi dopune postupka (pribavljanja originala nečitkih kopija rešenja o plaćenom odsustvu tužilje), uz donošenje odgovarajućeg procesnog rešenja Gž1. 959/10 od 10. juna 2010. godine. Nakon dopune postupka, Osnovni sud u Čačku, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Čačku, je 8. oktobra 2010. godine spise iznova prosledio Apelacionom sudu u Kragujevcu.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 3275/10 od 10. decembra 2010. godine kojom je odbio žalbe i presudu P1. 20/09 od 27. avgusta 2009. godine potvrdio u odnosu na odluku o glavnoj stvari, dok je usvajanjem žalbe tuženog istu ukinuo u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je kod utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava na koje se pozvao u obrazloženju pobijane presude, pravilno zaključio da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan; da je neosnovano isticanje u žalbi tužilje da je prvostepeni sud pogrešno našao da je njoj za vreme plaćenog odsustva trebalo isplatiti naknadu zarade u visini garantovane, odnosno minimalne zarade, a ne u visini od 60%, odnosno 45% od zarade koju bi ostvarila da radi; da je prvostepeni sud pravilnom primenom tada važećih odredaba Zakona o radu i Opšteg kolektivnog ugovora, pravilno našao da tužilji pripada naknada zarade za plaćeno odsustvo u visini koja je dosuđena stavom I izreke pobijane presude; da se žalba tuženog svodi na isticanje da je prvostepeni sud pogrešno dosudio iznose stavom I izreke pobijane presude, s obzirom na to da je rešenjima o plaćenom odsustvu tužilje utvrđena naknada zarade u visini garantovane zarade, te kako tužilja nije podnosila tužbu za poništaj tih rešenja, to su ista postala pravnosnažna, iz kog razloga je tužilji pripadala naknada zarade u visini garantovane zarade; da su ovakvi navodi neosnovani, jer sama činjenica da je u predmetnim rešenjima određeno da tužilji pripada pravo na naknadu garantovane zarade ne znači da je tuženi bio obavezan da za sporni period tužilji isplati naknadu zarade u visini garantovane zarade, s obzirom na to da se isplata zarade i naknade zarade vrši prema zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, kojima je utvrđena visina zarade i naknade zarade; da se, s tim u vezi, visina zarade i naknade zarade ne može utvrđivati rešenjima o korišćenju plaćenog odsustva, te da je bez značaja činjenica što tužilja nije tražila poništaj predmetnih rešenja; da se rešenjima direktora tuženog o korišćenju plaćenog odsustva nije moglo utvrditi pravo tužilje na garantovanu zaradu i iz razloga što su takva rešenja donošena i posle 1. juna 2001. godine, kada više nije postojao institut garantovane zarade.

Predmet je Osnovnom sudu u Čačku vraćen 31. decembra 2010. godine, nakon čega je dobio broj P1. 17553/10. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilje uručena 17. januara 2011. godine, a tuženom 28. februara 2011. godine.

Osnovni sud u Čačku je u ponovnom postupku doneo rešenje o troškovima parničnog postupka P1. 17553/10 od 25. marta 2011. godine, koje je punomoćniku tužilje uručeno 18. aprila 2011. godine, a tuženom 16. septembra 2011. godine. Protiv ovog rešenja parnične stranke nisu izjavile žalbu, iz kog razloga je postalo pravnosnažno 26. septembra 2011. godine.

3.2. Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2663/10 od 27. jula 2010. godine kojom je odbijena žalba tuženog "Duvan" a.d. iz Čačka i potvrđena presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 84/08 od 22. oktobra 2009. godine. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi: da je stavom I pobijane presude tuženi "Duvan" a.d. Čačak obavezan da tužiocima D.G. i maloletnom L.G, čiji je zakonski zastupnik otac D.G, obojica iz Čačka, kao zakonskim naslednicima pok. Lj.G, biv. iz Čačka, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, za označeni period, isplati iznose koji su taksativno navedeni u stavu I izreke prvostepene presude, sa zateznom kamatom počev od 15-og u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate; da je pravna prethodnica tužilaca neprekidno bila na plaćenom odsustvu u periodu od 23. jula 1999. godine do 5. decembra 2001. godine; da je na osnovu Sporazuma broj 1350 od 12. oktobra 2001. godine bila privremeno raspoređena na rad u STR "L." iz Guče, u periodu od 15. oktobra 2001. godine do 15. oktobra 2004. godine; da ovaj Sporazum nije realizovan, s obzirom na to da je STR "L.", zbog lošeg poslovanja, sporazum raskinuo 3. decembra 2001. godine; da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke prvostepeni sud, na nesumnjiv način, utvrdio da Lj.G, za vreme trajanja plaćenog odsustva, nije pravilno obračunavana i isplaćivana naknada zarade, odnosno da joj u periodu od 15. oktobra 2001. godine do 15. jula 2002. godine, nisu vršene nikakve isplate; da su neosnovani navodi u žalbi da je prvostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava; da je odredbom člana 65. stav 2. Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96) bilo predviđeno da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu kad usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu odgovarajuće zarade, koja se isplaćuje kad poremećaja u poslovanju nema, te da zaposleni stiče pravo na isplatu razlike do punog iznosa zarade kad poremećaj u poslovanju prestane, pod uslovima i rokovima koji su određeni pojedinačnim kolektivnim ugovorom; da kako tuženi u prvostepenom postupku nije dokazao da je u spornom periodu bilo poremećaja u njegovom poslovanju, to, samim tim, nije bilo ni osnova da pravnoj prethodnici tužilaca isplaćuje garantovanu zaradu; da tuženi, takođe, nije dokazao da je Pojedinačnim kolektivnim ugovorom utvrdio rokove za isplatu pripadajućeg, a neisplaćenog iznosa zarade i naknade zarade; da se tuženi neosnovano u žalbi poziva na pravnosnažna rešenja o upućivanju pravne prethodnice tužilaca na plaćeno odsustvo, iz razloga što visina zarade zaposlenog koji se upućuje na plaćeno odsustvo ne može biti regulisana rešenjima, već da je to pitanje regulisano Zakonom o radu i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom preduzeća; da je Pojedinačni kolektivni ugovor tuženog, koji je bio u primeni od oktobra 1998. godine, u članu 46. predviđao da zaposleni za vreme plaćenog odsustva ima pravo na naknadu zarade u visini od 60% neto zarade koju bi ostvario da radi; da je odredbom člana 87. Zakona o radu, koji je u primeni od 1. januara 2002. godine, navedeni procenat smanjen na 45% od pune zarade; da s obzirom na to da prava utvrđena Pojedinačnim kolektivnim ugovorom ne mogu biti manja od prava koja su utvrđena Zakonom o radnim odnosima, Opštim i Posebnim kolektivnim ugovorima, tuženi je bio u obavezi da da isplatu naknade zarade pravnoj prethodnici tužilaca vrši na način koji je bio predviđen njegovim Pojedinačnim kolektivnim ugovorom (član 46.).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96 ), relevantnim za konkretan spor, bilo je propisano : da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati odgovarajuću zaradu, u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom (član 65. stav 1.); da kad poslodavac, usled poremećaja u poslovanju, nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom, ili na nivou višem od sredstava potrebnih za isplatu garantovane neto zarade, dužan je da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu, radi obezbeđivanja njegove materijalne i socijalne sigurnosti (član 65. stav 2.); da je poslodavac dužan, pod uslovima utvrđenim pojedinačnim kolektivnim ugovorom, da zaposlenom isplati razliku između garantovane neto zarade koju je primio i zarade koju bi ostvario u skladu sa kolektivnim ugovorom (član 65. stav 3.); da odluku o isplati garantovane neto zarade, u smislu stava 2. ovog člana, donosi upravni odbor kod poslodavca, na predlog direktora, odnosno poslodavca, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata (član 65. stav 4.); da iznos garantovane neto zarade utvrđuje Vlada Republike Srbije, po prethodno pribavljenom mišljenju Veća Saveza sindikata Srbije i Privredne komore Srbije (član 66. stav 1.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini utvrđenoj kolektivnim ugovorom, za dane državnih praznika u kojima ne radi, za vreme godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe, odazivanja na poziv državnih organa, za vreme stručnog usavršavanja, privremene nesposobnosti za rad, prekida rada zbog koga je došlo bez krivice zaposlenog i u drugim slučajevima utvrđenim kolektivnim ugovorom (član 70.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima, objavljenim u "Službenom glasniku RS", broj 28/01, koji je stupio na snagu 1. juna 2001. godine, citirane odredbe čl. 65. i 66. zakona izmenjene su i od tada su glasile: da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu u skladu sa ovim zakonom, da minimalna zarada iz stava 1. ovog člana iznosi 35% od prosečne zarade u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, da minimalnu zaradu isplaćuje poslodavac, radi obezbeđenja materijalne i socijalne sigurnosti zaposlenog (član 65. st. 1 – 3.); da odluku o isplati minimalne zarade donsoi upravni odbor poslodavca na predlog direktora, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata (član 66. stav 1.).

Odredbama Opšteg kolektivnog ugovora ("Službeni glasnik RS", br. 22/97, 21/98 i 31/01), relevantnim za konkretna spor, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenog za čijim je radom privremeno prestala potreba da uputi na plaćeno odsustvo, u skladu sa programom upućivanja zaposlenih na plaćeno odsustvo, granskim i pojedinačnim kolektivnim ugovorom, da program donosi organ upravljanja poslodavca (član 8a stav 1.); da za vreme plaćenog odsustva iz člana 8a stav 1. ovog ugovora zaposleni ima pravo na neto naknadu zarade u visini 60% od neto zarade koju bi ostvario na radnom mestu kao da radi, s tim što tako utvrđena naknada zarade ne može da bude niža od garantovane neto zarade utvrđene u skladu sa zakonom (član 8b stav 1.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i odredb e Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01 – ispr. ), koji je počeo da se primenjuje 21. decembra 2001. godine, a kojima je bilo propisano: da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini 45% zarade koju bi ostvario da radi za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini (član 87.); da odredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi, na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprostnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa ovim zakonom (član 176.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 17. decembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, radi isplate razlike između isplaćene zarade i pripadajuće zarade po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, za period od 15. decembra 1999. godine do 30. juna 2002. godine. Spor je pravnosnažno okončan rešenjem o troškovima parničnog postupka P1. 17553/10 od 25. marta 2011. godine, koje je postalo pravnosnažno 26. septembra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parni čni postupak trajao osam godina i deset meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. Međutim, složenost spornih pitanja, po nalaženju Suda, nije bi la takv og stepena da bi predstavljala opravdan razlog za dugo trajanje parnice . Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za bezmalo devetogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud o njenim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno iz razloga što se radilo o isplati potraživanja iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosi teljka nije doprinela produžavanju trajanja parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je u određenim periodima ispolji o ne dovoljnu efikasnost u preduzimanju procesnih radnji. Ovde se naročito ima u vidu nedovoljno jasno, a pre svega necelovito obraćanje veštaku ekonomsko – finansijske struke, u pogledu davanja jasnih i preciznih naloga o predmetu i obimu veštačenja, što je uzrokovalo da se angažovani sudski veštak dopunski izjašnjava u četiri navrata. Zatim, parcijalno saslušanje tužilje u svojstvu parnične stranke, kao posledica toga što je skoro svaka nova činjenica izneta od strane tuženog za prvostepeni sud predstavljala povod za ponovnim izvođenjem ovog dokaza. Prilikom pokušaja da prvoimenovani veštak ekonomsko – finansijske struke dođe do podataka neophodnih za izradu nalaza i mišljenja, prvostepeni sud, po nalaženju Ustavnog suda, nije pokazao zadovoljavajući stepen aktivizma u pravcu vršenja uticaja na tuženog da to omogući, što je ishodilo odlaganje većeg broja ročišta za glavnu raspravu. P ismeni otpravak presude Opštinskog suda u Čačku P1. 345/08 od 3. jula 2008. godine izrađen je dva meseca nakon zaključenja glavne rasprave, čime je prekoračen rok iz člana 341. stav 1. tada važećeg Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmet u P1. 20/09, a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 17553/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ovi navodi zasnivaju na tvrdnji o različitom postupanju Apelacionog suda u Kragujevcu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Kragujevcu, kao sud poslednje instance, u gotovo identičnoj činjeničnoj situaciji i u pogledu istog pravnog pitanja doneo različit u presud u u odnosu na osporenu presudu Gž1. 3275/10 od 10. decembra 2011. godine, nalazeći da u konkretnom slučaju tužiocima, za period plaćenog odsustva pok. Lj.G. sleduje isplata razlike između isplaćene garantovane zarade i zarade koja je bila propisana tada važećim Pojedinačnim kolektivnim ugovorom kod tuženog, dok je u slučaju podnositeljke isti sud zauzeo stav da je podnositeljka u spornom periodu imala pravo na isplatu garantovane zarade, a počev od 1. juna 2001. godine, na isplatu minimalne zarade. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: „Santos Pinto protiv Portugalije “, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije “, od 6. decembra 2007. godine) , te da je sama činjenica da je Apelacioni sud u Kragujevcu, povodom istog pravnog pitanja doneo različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosi teljke ustavne žalbe . Ustavni sud je ocenio da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3275/10 od 10. decembra 2011. godine i Opštinskog suda u Čačku P1. 20/09 od 27. avgusta 2009. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravičnu naknadu za rad. Ovo iz razloga što je Ustavni sud uvidom u obrazloženja osporenih presuda utvrdio da su postupajući sudovi detaljno obrazložili zbog čega smatraju da je tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj isplati razliku zarade za period od 15. decembra 1999. godine do 30. juna 2002. godine samo delimično osnovan. Pri tome, Ustavni sud ističe da su svi navodi podnositeljke već bili isticani u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude i da su cenjeni od strane Apelacionog suda u Kragujevcu, koji je dao razloge zašto te navode smatra neosnovanim, a koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravičnu naknadu za rad, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u predmetu Už-4346/2010 od 3. jula 2013. godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku , u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo O dluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti