Ustavni sud o zakonitosti dokaza iz tajnog nadzora i prekoračenju optužbe

Kratak pregled

Ustavni sud je odlučivao o više ustavnih žalbi u krivičnom predmetu. Odbio je žalbu G. V. kao neosnovanu, utvrđujući da nije došlo do prekoračenja optužbe. Ostale žalbe, koje su se odnosile na nezakonitost dokaza pribavljenih tajnim nadzorom, odbačene su.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama F. P . i F . K, obojic e iz Novog Pazara, E . E . iz R . kod Tutina, H . R . iz B . kod Zubinog Potoka, G . V . iz Novog Pazara, R . L . iz S . kod Đakovice i D . R . iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba G. V . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 88/10 od 29. marta 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1.Po1. 2/12 od 4. juna 2012. godine.

2. Odbacuju se ustavne žalbe F. P, F . K, D . R, E . E, H . R . i R. L . izjavljene protiv presude Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 88/10 od 29. marta 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1.Po1. 2/12 od 4. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. P . iz Novog Pazara podneo je 5. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

F. K . iz Novog Pazara, E . E . iz R . kod Tutina i H . R . iz B . kod Zubinog Potoka podneli su 9. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika N . J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i načela iz čl. 18, 19. i 21. Ustava. Podnosioci su istakli i povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, no kako se navedeno pravo jemči i Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud navode o njihovoj povredi ceni u odnosu na odredbu člana 32. stav 1. Ustava.

G. V . iz Novog Pazara podneo je 9. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1 . i člana 33. st. 1, 3. i 5. Ustava Republike Srbije.

R. L . iz S . kod Đakovice podneo je 12. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika M . V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava iz čl. 4, 8, 12, 16, 18, 19, 21, 30. i 32, člana 33. stav 5. i člana 34. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, kao i odredaba čl. 82, 97, 142, 145, 156, 183, 194. Ustava. Podnosilac je istakao i povredu prava iz člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, no kako se označeno pravo jemči i Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud postojanje njegove povred e ceni u odnosu na odredbu člana 30. Ustava.

D. R . iz Kraljeva podneo je 16. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika M . D ., advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Povodom napred navedenih ustavnih žalbi podnosilaca F. P, F . K, E . E, H . R, G . V, R . L . i D . R . formiran je jedan ustavnosudski predmet Už-7731/2012.

2. Podnosilac ustavne žalbe F. P . povredu prava na pravično suđenje obrazlaže tvrdnjom da su osporene presude zasnovane na dokazima koji su pribavljeni suprotno važećim zakonskim normama. U ustavnoj žalbi je navedeno da se osporene presude nisu mogle zasnivati na „dokazu tajnog nadzora i prisluškivanja iz čl. 232. i 504lj Zakonika o krivičnom postupku jer nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za primenu tog osetljivog pravnog sredstva“. Podnosilac smatra da navedene mere tajnog nadzora i snimanja telefonskih razgovora osumnjičenih u pretkrivičnom postupku nisu bile određene na predlog funkcionalno nadležnog tužilaštva, da su se nezakonito primenjivale na dela koja su učinjena nakon izdavanja tih mera. U ustavnoj žalbi je navedeno da se mere tajnog nadzora mogu odrediti samo za krivična dela „koja su već učinjena“, te da se ne mogu određivati „za nadzor vršenja krivičnih dela koja će se izvršiti u budućem vremenu“. Podnosilac smatra da je u pogledu načina pribavljanja dokaza tajnim nadzorom i snimanjem telefonskih razgovora osumnjičenih lica u pretkrivičnom postupku učinjena apsolutno bitna povreda krivičnog postupka, te je osporenim presudama koje su zasnovane na takvim dokazima , povređeno ustavno pravo na pravično suđenje.

Podnosilac F. K . je povredu označenih ustavnih prava i načela obrazložio tvrdnjom da je rešenjem donetim na glavnom pretresu i konstatovanim na zapisniku od 13. septembra 2010. godine , prema njemu razdvojen krivični postupak zbog produženog krivičnog dela davanje mita, produženog krivičnog dela krijumčarenja i krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja koja su mu stavljena na teret optužnicom Specijalnog tužilašt va. U ustavnoj žalbi je navedeno da razdvojeni postupak nikada nije ponovo spojen sa predmetom K. Po1. 88/10 u kojem su donete osporene presude, pa stoga nije bilo zakonskih uslova da se osporenim presudama oglasi krivim jer nakon razdvajanja postupka, protiv njega više nije postojao optužni akt. Podnosilac smatra da je diskriminisan u odnosu na ostale saokrivljene, posebno u odnosu na I.M. jer je društvena opasnost radnji koje je preduzimao I.M. neuporedivo veća, a blaže je kažnjen od podnosioca ustavne žalbe, naročito kada se ima u vidu da je i u razdvojenom postupku dodatno osuđen na još dve godine zatvora zbog krivičnog dela krijumčarenje robe. U ustavnoj žalbi je navedeno da je u toku krivičnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe zanemarena činjenica da je on „novac dao ne, da bi robu krijumčario, već da se kamioni kojima je prevozio tu robu ne zadržavaju na granici duže od uobičajenog vremena... jer je bio prinuđen da plati da se prema njemu od strane službenih lica ne postupa onako kako se inače ne sme postupati, odnosno da postupaju onako kako su dužni da postupaju“.

Podnosilac ustavne žalbe E. E . je naveo da je osporenim presudama oglašen krivim iako nije izvršio krivično delo davanje mita već je zapravo bio „reketiran“ od strane carinskih službenika. Podnosilac smatra da iz dokaznog postupka , kao i iz obrazloženja osporene drugostepene presude , proizlazi da je prema njemu učinjeno krivično delo iznude od strane sa okrivljenih carinskih službenika, između ostalih i ovde podnosilaca D. R . i R . L. U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac diskriminisan u odnosu na ostale saokrivljene jer je i pored svih olakšavajućih okolnosti osuđen na kaznu zatvora od tri godine.

Podnosilac H. R . osporava pravilnost ocene izvedenih dokaza , navodeći da je osporena osuđujuća presuda doneta suprotno izvedenim dokazima. Podnosilac je naveo da su sudovi zanemarili činjenicu da je on kao bivši carinik održavao kontakt sa okrivljenima L . i R . radi „prenošenja informacija od interesa za službu“, a ne dogovora oko krijumčarenja robe ili davanja poklona u novcu. U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac diskriminisan u odnosu na ostale saokrivljene, jer je i pored brojnih olakšavajućih okolnosti osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci.

Podnosilac ustavne žalbe G. V . povredu označenih ustavnih prava obrazlaže prekoračenjem optužbe od strane suda i tvrdnjom da je krivični sud preuzeo ulogu tužioca, pa je izrekom presude napisao optužni akt, a potom podnosioca i osudio za krivično delo koje nije bilo predmet optužbe ovlašćenog tužioca. U ustavnoj žalbi je navedeno da ne može sud nekoga da osudi na bazi činjenica za koje smatra da ih je utvrdio u toku postupka, jer okrivljeni treba da odgovara za ono za šta se tereti optužnicom tužioca. Povredu prava na odbranu vidi u okolnosti da u toku krivičnog postupka nije imao prilike da se izjasni o krivičnom delu za koje je oglašen krivim, jer je do objavljivanja presude on iznosio odbranu u odnosu na delo koje mu je bilo stavljeno na teret optužnicom tužioca , a ne za delo za čije izvršenje je osuđen. U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac podneo inicijativu nadležnom javnom tužilaštvu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, jer nema pravo na samostalno izjavljivanje tog vanrednog pravnog leka.

Podnosilac R. L . je naveo da su osporene presude u suprotnosti sa preambulom Ustava i odredbama čl. 4, 8, 12, 82, 97, 142, 145, 156, 183. i 194. Ustava, jer iz njih proizlazi da su sudovi Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju „tretirali kao posebnu teritoriju koja se razlikuje od Srbije“ i koja ima „poseban pravni poredak“. U ustavnoj žalbi je navedeno da „ako je sud smatrao da je Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija druga država, onda navedeni sud ne bi bio nadležan da postupa... a ako stoji na stanovištu da je sastavni deo Srbije onda ne bi moglo da, na različitim delovima teritorije jedne države važe različiti zakoni....“. U pogledu istaknute povrede prava iz člana 30. Ustava, podnosilac je istakao da prvostepeni sud u obrazloženju nije naveo koje su to osobite okolnosti zbog kojih se produžava pritvor prema njemu. Povredu prava iz člana 34. Ustava podnosilac vidi u povredi prava na pretpostavku nevinosti i obrazlaže je tvrdnjom da je prema njemu više puta u toku postupka produžavan pritvor zbog opasnosti da će ponoviti delo, iako se radilo o optuženom koji nije ranije osuđivan i koji se branio ćutanjem i nije priznao izvršenje dela koje mu je stavljeno na teret, te je na taj način, po mišljenju podnosioca, sud unapred odredio njegovu krivicu bez ijednog dokaza. U ustavnoj žalbi je navedeno da je u toku trajanja krivičnog postupka „povreda prava na pretpostavku nevinosti bila svakodnevnica,“ te da su okrivljeni u javnosti bili „teatralno“ nazivani „carinskom mafijom“, a odluka o krivici je doneta pre nego što je krivični postupak počeo. Povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava podnosilac obrazlaže pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem , navodeći da „službene“ radnje zbog čijeg je propuštanja osuđen nisu bile u opisu njegovog radnog mesta. U ustavnoj žalbi je navedeno da osporena drugostepena presuda ne sadrži obrazloženje zašto su žalbeni navodi neosnovani, kao i da je sud paušalno izveo zaključak o visini pribavljene protivpravne imovinske koristi , osuđujući ga za znatno veći iznos nego što mu je tužilac to stavio na teret. Povredu prava iz člana 33. Ustava obrazlaže tvrdnjom da je sud nekritički izvodio dokaze predložene od strane tužilaštva, a da nije prihvatio predloge podnosioca da se izvrši uvid u memoriju službenog računara, što bi sudu ukazalo na to da je on obavljao svoju službenu dužnost. U ustavnoj žalbi je navedeno da je sud, po predlogu tužilaštva, saslušao 120 svedoka od kojih 80 nemaju nikakve veze sa predmetom optuženja, a da je od strane odbrane prihvaćeno da se sasluša pet do osam svedoka čiji iskazi „nisu prihvaćeni iako se radi o najviše pozicioniranim službenicima carine koji su najkompentetniji da objasne poslove carine i zadatke carinskih službenika“. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud „rešenjem pokrene postupak i donese odluku kojom će usvojiti žalbu i odrediti da se postupak ponovi“. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da nije podnosio zahtev za zaštitu zakonitosti.

Podnosilac ustavne žalbe D. R . povredu prava na pravično suđenje obrazlaže tvrdnjom da su osporene presude zasnovane na dokazu koji je pribavljen suprotno važećim zakonskim normama, te je kao takav morao biti izdvojen iz spisa. Podnosilac smatra da je u pogledu načina pribavljanja dokaza tajnim nadzorom i snimanjem telefonskih razgovora osumnjičenih lica u pretkrivičnom postupku učinjena apsolutno bitna povreda krivičnog postupka. U ustavnoj žalbi je navedeno da je prvostepeni sud bio dužan da iz spisa izdvoji dokaze, na kojima se zbog nezakonitog načina pribavljanja ne može zasnivati odluka, odnosno tu obavezu je imao drugostepeni sud na osnovu odredbe člana 445. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku. Podnosilac tvrdi da su navedeni dokazi jedini dokazi protiv njega, a kako su oni pribavljeni suprotno odredbi člana 233. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, to su osporene presude nezakonite. U ustavnoj žalbi je takođe navedeno da su naredbe o dopunama i proširenjima osnovne naredbe donete nezakonito jer su se nadovezivale na inicijalno nezakonite mere tajnog nadzora i snimanja, a koje su bile predložene od strane neovlašćenog tužioca. Naime, Specijalnom tužilaštvu je osporeni predmet dodeljen u rad od strane Republičkog javnog tužilaštva tek 24. novembra 2006. godine rešenjem Ktr. 1540/06, tako da pre tog datuma nisu bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 504lj Zakonika o krivičnom postupku, jer nije bilo osnovane sumnje da je učinjeno krivično delo iz člana 504 istog zakonika, jer su krivična dela prema optužnici vršena u periodu od marta do novembra 2006. godine, a pripremne radnje krivičnog dela primanja mita nisu kažnjive.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu K.Po1. 88/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Optužnicama Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu – Specijalno tužilaštvo Kt.S. 18/06 od 28. maja 2007. godine i Kt.S. 17/07 od 11. marta 2008. godine i 20. februara 2009. godine, koje su izmenjene optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal Kt.S. 18/06 od 29. decembra 2010. godine, podnosiocima ustavne žalbe i još četrnaestorici optuženih lica bilo je stavljeno na teret izvršenje više različitih krivičnih dela, i to: podnosiocu F. P . stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela davanje mita u produženom trajanju iz člana 368. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika i krivičnog dela primanje mita u podstrekavanju i u produženom trajanju iz člana 367. stav 1. u vezi sa čl. 34. i 61. Krivičnog zakonika; podnosiocu F . K . stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela davanje mita u produženom trajanju iz člana 368. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika; podnosiocu E . E . stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela davanje mita u produženom trajanju iz člana 368. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika; podnosiocu H . R . stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela davanje mita u produženom trajanju iz člana 368. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika; podnosiocu G . V . stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela primanje mita u produženom trajanju iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika; podnosiocu R . L . stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela primanje mita u produženom trajanju iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika; podnosiocu D . R . stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela primanje mita u produženom trajanju iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika.

Osporenim presudama podnosioci ustavne žalbe su pravnosnažno oglašeni krivim i osuđeni na kazne zatvora, i to: F. P . na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci zbog izvršenja produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, F . K . na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci zbog izvršenja krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. Krivičnog zakonika, E . E . na kaznu zatvora u trajanju od tri godine zbog izvršenja produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, H . R . na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci zbog izvršenja produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, G . V . na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i tri meseca zbog izvršenja produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 1. u vezi sa čl. 34. i 61. Krivičnog zakonika, R . L . na kaznu zatvora u trajanju od šest godina zbog izvršenja produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika i D . R . na kaznu zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci zbog izvršenja produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 12/2012 od 21. februara 2013. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih F. P, F . K, D . R, G.Đ. i M.M. podneti protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 88/10 od 29. marta 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1.Po1. 2/12 od 4. juna 2012. godine.

Iz obrazloženja osporenih presuda, a naročito iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 12/2012 od 21. februara 2013. godine, proizlazi da su u krivičnom postupku, u tri sudske instance detaljno preispitivali zakonitost preduzetih istražnih radnji kojima su prikupljeni dokazi, čiju zakonitost podnosioci osporavaju u ustavnoj žalbi, te da su ocenili da su transkripti snimljenih telefonskih razgovora i video zapisi optičkih snimanja okrivljenih pribavljeni u skladu sa tada važećim odredbama člana 232. i člana 504lj stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, s obzirom na to da su te mere prvobitno bile određene naredbom istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Str. Pov. Kri. 3/06 od 28. marta 2006. godine, na predlog Okružnog javnog tužilaštva u Kraljevu, i produžene naredbom istog suda Str.Pov.Kri. 15/06 od 27. juna 2006. godine, zbog postojanja osnova sumnje da su okrivljeni izvršili krivična dela davanje mita i primanje mita (za koja je u to vreme bila propisana mogućnost postupanja u smislu člana 232. Zakonika o krivičnom postupku), a zatim su bile određene naredbom istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kri. Pov. P. 540/06 od 17. avgusta 2006. godine, po zahtevu Specijalnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu (na osnovu odredbe člana 232. i člana 504lj stav 1. Zakonika o krivičnom postupku), zbog postojanja osnova sumnje da okrivljeni pripremaju izvršenje krivičnih dela organizovanog kriminala. Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su naredbe za snimanje telefonskih i drugih razgovora i video zapisa optičkih snimanja okrivljenih donete od strane nadležnih organa – istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu i istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje, a sve po predlogu nadležnih javnih tužilaca – Okružnog javnog tužioca u Kraljevu i Specijalnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, da su transkripti sačinjeni na osnovu takvih naredbi pribavljeni u skladu sa tada važećim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, te su se presude mogle zasnivati na takvim dokazima. Nadalje, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje iz zahteva za zaštitu zakonitosti da su sporni dokazi – transkripti pribavljeni suprotno člana 233. stav 4. ZKP, jer se do tih dokaza došlo u odnosu na krivična dela koja su izvršena nakon izdavanja naredbi za primenu mera iz člana 233. ZKP. Ovo stoga što je u izreci pravnosnažne presude kao vreme izvršenja produženog krivičnog dela davanje mita, zbog čijeg izvršenja je F. P . oglašen krivim, označen period od početka juna 2006. do kraja novembra 2006. godine, a naredba istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kri. Pov. P. 540/06 u odnosu na njega izdata je 17. avgusta 2006. godine, odnosno nakon što je izvršen jedan deo radnji produženog krivičnog dela koje mu je u osporenom postupku bilo stavljeno na teret. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, i ta naredba u odnosu na F . P . je bila doneta u skladu sa tada važećim zakonskim odredbama (čl. 232. i 504lj Zakonika o krivičnom postupku), jer je u vreme njenog donošenja postojala osnovana sumnja da je imenovani pripremao krivično delo organizovanog kriminala. Dalje je navedeno da je u izreci pravnosnažne presude za okrivljenog D . R . označeno vreme izvršenja produženog krivičnog dela primanje mita u periodu od marta 2006. do kraja novembra 2006. godine, a da su naredbom istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Str. Pov. Kri. 3/06 od 28. marta 2006. godine prema D . R . određene mere iz člana 232. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, nakon što je izvršio jedan deo radnji produženog krivičnog dela primanje mita, pa su i naredba o određivanju i naredbe o produženju navedenih mera bile donete u skladu sa odredbom člana 232. Zakonika o krivičnom postupku, jer su u vreme njihovog donošenja postojali osnovi sumnje da je imenovani izvršio produženo krivično delo primanje mita , za koje je bila propisana mogućnost primene mera propisanih odredbom člana 232. Zakonika o krivičnom postupku. Stoga je Vrhovni kasacioni sud ocenio kao neosnovane navode da je prvostepena presuda zasnovana na dokazima pribavljenim suprotno odredbi člana 233. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku jer se do dokaza primenom mera iz člana 233. stav 1. istog zakonika došlo u odnosu na dela koja su izvršena nakon izdavanja naredbi suda za primenu tih mera.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da iz optužnice Specijalnog tužilaštva tadašnjeg Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt.S. 18/06 od 28. maja 2007. godine proizlazi da je okrivljenom F. K . stavljeno na teret izvršenje jednog produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, opisanog pod tačkom II/Z optužnice, produženog krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. st. 2. i 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika opisanog pod tačkama II/3 i II/7, te krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika opisanog pod tačkom II/7 optužnice, te da je rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1.br.88/2010 u odnosu na okrivljenog F . K . razdvojen postupak samo za krivična dela koja se odnose na tačku 7 stava II optužnice, dok postupak u odnosu na produženo krivično delo davanje mita iz člana 368. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika opisano pod tačkom II/3 nije razdvojen. Dalje je navedeno da je uvidom u optužnicu, odnosno u opis navedenog krivičnog dela, sud utvrdio da se radi o istom činjeničnom opisu, odnosno o istom krivičnom delu zbog kojeg je okrivljeni F . K . i oglašen krivim prvostepenom presudom, pa kako, dakle, u odnosu na ove radnje, za koje je okrivljeni oglašen krivim prvostepenom presudom, postupak i nije bio razdvojen, to su žalbeni navodi kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka u ovom delu, ocenjeni neosnovanim.

U obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 12/2012 od 21. februara 2013. godine navedeno je da iz spisa predmeta proizlazi da je optužnicom Specijalnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. S. 18/06 od 28. maja 2007. godine okrivljenom F. K . stavljeno na teret izvršenje jednog produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika , u optužnici označenog II/Z, zatim produženog krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. st. 2 i 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika , u optužnici označenog II/3 i II /7, te krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika , u optužnici označenog II/7. Takođe je navedeno da je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, krivični postupak prema F . K . razdvojen samo u odnosu na krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 . stav 4 . u vezi st. 3. i 1. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika , u optužnici označenog II/7, na šta uka zuje obrazloženje tog rešenja u kojem je na strani 4. navedeno: „pored navedenog zasnivanje nadležnosti Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu isključivo zavisi od ispunjenosti uslova propisanih odredbama čl. 2. i 3. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela, te kako u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani pomenutim odredbama, to ne može biti ni funkcionalne nadležnosti Posebnog odeljenja Viš eg suda u Beogradu, za krivično–pravne radnje opisane u tački 7. stava 2. pomenute optužnice“. Dalje je navedeno i da je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 223/10 – Kv.Po1. 1415/10 od 22. oktobra 2010. godine , kojim su spojeni krivični postupci Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu , radi jedinstvenog vođenja krivičnih postupaka i donošenja jedne odluke, između ostalih, protiv okrivljenog F . K . zbog produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 61. Krivičnog zakonika i produženog krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. st. 2. i 1. Krivičnog zakonika, a nakon spajanja , krivični postupak je vođen pod brojem K. Po1. 88/2010.

4.1. Činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje o osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe G. V:

U dispozitivu precizirane optužnice Tužilaštva za organizovani kriminal KT.S. 18/06 od 29. decembra 2010. godine u odnosu na podnosioca ustavne žalbe navedeno je sledeće: „… 6. optuženi G. V. … u periodu od početka 2006. godine, pa do kraja novembra 2006. godine, na teritoriji Republike Srbije optuženi V.L. organizovao kriminalnu grupu čiji su pripadnici postali optuženi … G. V . ... sa ciljem da radi sticanja dobiti, u dužem vremenskom periodu, po pravilima interne kontrole i discipline članova i po unapred utvrđenim zadacima i ulogama, u međunarodnim razmerama i uz korišćenje privrednih i poslovnih struktura, vrše krivično delo primanje mita … pa su u okviru tako stvorene kriminalne grupe i u okvirima njene planirane aktivnosti, svesni svoga dela, svesni da je njihovo delo zabranjeno i hteli njegovo izvršenje, a u svojstvu službenih lica, radnika Uprave carina uspostavljali kontakte sa više lica koja su nabavljala raznu robu u zemlji i inostranstvu i sa njima planski i kontinuirano ostvarivali komunikaciju, sastajali se i davali im savete kako da izbegnu mere carinskog postupka, carinskog nadzora i carinske kontrole … u cilju neovlašćenog postupanja sa carinskom robom, a zauzvrat su kontinuirano zahtevali i primali poklone i obećanje poklona od navedenih lica … pa su tako u svojstvu službenih lica … optuženi G. V . i D.J. carinici Carinarnice Kraljevo … svesni svoga dela, svesni da je njihovo delo zabranjeno i hteli njegovo izvršenje, zahtevali i primali poklone i obećanje poklona da u okviru svog službenog ovlašćenja ne izvrše službene radnje koje bi morali izvršiti – mere carinskog nadzora i carinske kontrole … davali savete kako da se izbegnu mere carinskog postupka, carinskog nadzora i carinske kontrole, primali i overavali kao fiktivnu carinsku dokumentaciju i sačinjavali zapisnike o izvršenoj kontroli sa lažnom sadržinom, organizovali praćenje kamiona sa robom radi obezbeđenja od moguće kontrole, pribavljali nekorišćene strane carinske plombe radi omogućavanja nelegalnog istovara robe na teritoriji Republike Srbije, pre postupka carinjenja, kako bi se prikrio ilegalni istovar i posredovali kod drugih službenih lica da se takve radnje ne izvrše i time onemogućavali i sprečavali zakonito sprovođenje carinskog postupka, carinske kontrole … čime su omogućili optuženima … E. E, H . R, F . K, F . P . … neovlašćeno i nezakonito postupanje sa robom, koji su zauzvrat nudili, obećavali i učinili poklone da se takve radnje ne preduzmu...... u periodu od 7. juna do 14. juna 2006. godine istovremeno kada su vršeni dogovori između optuženih L, V. i P, optuženi L.C. je u cilju dogovaranja oko vremena i načina fiktivne overe istupa navedenog kamiona i nakon toga, a u vezi da tim kamionom u tridesetjednom navratu, sa više telefona kontaktirao i dogovarao se sa optuženim V . na više njegovih fiksnih i mobilnih telefona; dana 10 . juna 2006. godine optuženi V . je na carinskom punktu, po dogovoru sa optuženim L.C. i zajedno sa njim i drugim licima zaduženim za nadzor na granici, organizovao lažnu overu istupa navedenog kamiona, koji nije ni pristupio na carinski punkt, tako što je optuženi L.C. svojim potpisom i faksimilom overio TIR karnet kao da je kamion istupio na područje Republike Crne Gore, uneo navodni istup u evidenciju carine u kontrolniku koji se vodi na carinskom punktu Mehov Krš, pod brojem 5510, i na taj način prikazao kroz carinske evidencije da je navedena roba istupila sa teritorije Republike Srbije, na carinskom punktu Mehov Krš, iako kamion nije istupio u Crnu Goru, znajući da će za ovo optuženi V. dobiti novac … u periodu od 29. avgusta do 5. septembra 2006. godine, istovremeno kada su vršeni dogovori između optuženih L, V. i P, optuženi L.C. je u cilju dogovaranja oko vremena i načina istupa navedenog kamiona u 13 navrata kontaktirao sa optuženim V . na više telefona koje je koristio optuženi V, između ostalog i na mobilni telefon sa karticom grčke mobilne telefonije broj +306978266785, koji je optuženi V . koristio dok je boravio u Grčkoj; dana 2. septembra 2006. godine u kasnim večernjim satima, optuženi, V . je doputovao iz Soluna, došao na carinski punkt Mehov Krš i zajedno i po dogovoru sa optuženim L.C i drugim licima zaduženim za nadzor na granici, organizovao istup navedenog kamiona bez robe, tako što je optuženi, C. svojim potpisom i faksimilom overio dokumentaciju da je kamion natovaren istupio na područje Republike Crne Gore i istup evidentirao u kontrolniku koji se vodi na carinskom punktu Mehov Krš pod brojem 9274, kao poslednje vozilo koje je evidentirano u toku tog dana, iako je znao da je optuženi P. robu istovario, te znao da će optuženi V . za ovo dobiti novac; neposredno pre nego što je optuženi L.C. overio istup dana 2. septembra 2006. godine, optuženi P . je oko 22,00 sata vozaču N.U. zvanim „M“ u više navrata telefonom davao instrukcije u vezi parkiranja kamiona na carinskom punktu i vremena kada treba da stupi na carinsku liniju, nakon što je prethodno od V . dobijao uputstva … . “

Osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe G. V . pravnosnažno je oglašen krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 1. u vezi sa čl. 34. i 61. Krivičnog zakonika.

U izreci osporene prvostepene presude radnje izvršenja podnosioca ustavne žalbe činjenično su opisane na sledeći način: „… dok su optuženi G. V . i optuženi L.C. kao službena lica – carinski službenici Uprave carina Republike Srbije i to optuženi L.C. u nameri da pribavi protivpravnu imovinsku korist sebi i optuženom V, svojim potpisom i faksimilom dana 10. juna 2006. godine overio TIR karnet broj XT498286667, a dana 2. septembra 2006. godine overio JCI broj 15148/1462, kao da su kamioni sa robom registarske oznake 34 YIG 12 i registarske oznake BA 237-42, čiji je transport dva puta organizovao optuženi F . P, preko carinskog punkta Mehov Krš, istupili na teritoriju Republike Crne Gore, i na taj način izvršio lažnu overu istupa kamiona sa robom, s obzirom da navedeni kamioni nisu evidentirani na carinsko–policijskom punktu Dracenovac koji se nalazi na teritoriji Republike Crne Gore, na šta ga je optuženi V. sa umišljajem podstrekao...“

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da je prvostepeni sud, na osnovu izvedenih dokaza u toku postupka, bliže opisao krivična dela i radnje okrivljenih koje su im optužnicom Tužioca za organizovani kriminal stavljene na teret, pri čemu u pogledu bitnih činjenica opis radnji izvršenja ovih krivičnih dela nije menjao, već je u činjeničnom opisu dela, u izreci presude, izmenio činjenice i okolnosti koje konkretizuju krivična dela zbog kojih su okrivljeni oglašeni krivim, s tim što navedene izmene u konkretnom slučaju ne menjaju identitet dela, iz kojih razloga nepodudarnost između činjeničnog opisa dela u optužnici i činjeničnog opisa u izreci pobijane presude nema onaj značaj koji joj se u žalbama branilaca okrivljenih pridaje. Dakle, iako je tačno da između činjeničnog opisa dela datog u optužnici i onog u izreci pobijane presude postoje određene nepodudarnosti na koje se u žalbama branilaca okrivljenih V. G, R . D . i V.A. ukazuje, po oceni suda, ova nepodudarnost nije dovela do povrede objektivnog indentiteta između optužbe i presude, te u ovom slučaju ne može biti govora niti o prekoračenju optužbe od strane prvostepenog suda, niti o tome da prvostepeni sud nije u potpunosti rešio predmet optužbe, kako se to neosnovano ističe u izjavljenim žalbama. Ovo posebno kada se ima u vidu da je prvostepeni sud na strani 289. pobijane presude detaljno obrazložio zbog čega nije prihvatio stav javne tužbe da se u radnjama okrivljenog V . G . stiču svi elementi krivičnog dela primanja mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakonika u produženom trajanju u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, već krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika u podstrekavanju u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika u produženom trajanju - u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, pravilno nalazeći da iz dokaza izvedenih u toku postupka i činjeničnog opisa krivično-pravnih radnji za koje je okrivljeni oglašen krivim jasno proizlazi da je podstrekao okrivljenog C.L. na izvršenje krivičnog dela iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika u produženom trajanju - u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika. Takođe je navedeno da su okrivljeni saslušani u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, pa kada se ima u vidu da je prvostepeni sud prilikom objavljivanja prvostepene presude u odnosu na V . G . izneo jasne razloge zbog čega nalazi da se u njegovim radnjama stiču svi bitni elementi produženog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 1. u vezi sa čl. 34. i 61. Krivičnog zakonika, a u obrazloženju pobijane presude izneo i razloge zbog čega nije prihvatio stav javne tužbe da se u njegovim radnjama stiču svi bitni elementi krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika u produženom trajanju, to su žalbeni navodi ocenjeni neosnovanim.

Na strani 289. osporene prvostepene presude navedeno je da sud nije prihvatio stav javne tužbe da su se u radnjama optuženog V. G . stekla sva zakonska obeležja bića krivičnog dela primanje mita, s obzirom na to da iz činjeničnog opisa jasno proizlazi da je ovaj optuženi podstrekao L.C. na izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja koje mu je stavljeno na teret, a V . u vreme izvršenja radnji nije radio zbog korišćenja bolovanja i godišnjeg odmora.

Uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu K.Po1. 88/10 utvrđeno je da podnosilac G. V . nije podnosio zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu.

5. Ustavni sud najpre ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

5.1 Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 88/10 utvrdio da podnosioci ustavnih žalbi F. P, F . K . i D . R . povredu prava iz člana 32. Ustava zasnivaju na istovetnim razlozima kojima su osporavali prvostepenu presudu u redovnom žalbenom postupku, kao i da su istovetne tvrdnje iznosili i u zahtevima za zaštitu zakonitosti, podnetim gotovo u isto vreme kada su podneli i ustavne žalbe, te da su sudovi u krivičnom postupku u tri sudske instance detaljno preispitivali zakonitost preduzetih istražnih radnji kojima su prikupljeni dokazi, čiju zakonitost podnosioci osporavaju u ustavnoj žalbi. Po oceni Ustavnog suda , Viši sud u Beogradu, potom Apelacioni sud u Beogradu odlučujući o žalbi podnosilaca ustavnih žalbi, a posebno Vrhovni kasacioni sud u instancionoj kontroli zakonitosti osporenih presuda, su dali obrazloženja za svoje stavove da su sporni dokazi - transkripti snimljenih telefonskih razgovora pribavljeni na zakonit način, navodeći razloge zbog kojih nisu usvojeni predlozi odbrana da se sporni transkripti izdvoje iz spisa predmeta, kao i razloga za zaključak da nije tačno da je krivični postupak prema F . K . vođen bez optužnog akta, a koje Ustavni sud ne smatra očigledno proizvoljnim i arbitr ernim. Kako je Ustavni sud ocenio da su osporen e presude zasnovan e na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba merodavnog prava, a koji navodima ustavne žalbe nisu dovedeni u pitanje, to je suprotne tvrdnje podnosilaca ustavnih žalbi o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava ocenio kao očigledno neosnovane.

U pogledu ostalih navoda ustavne žalbe F. K, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim razlozima kojima se argumentovano ukazuje na povredu bilo kog ustavnog prava, pa tako ni označenih ustavnih prava i načela, navodi podnosioca da je u toku krivičnog postupka zanemarena činjenica da je on „novac dao ne, da bi robu krijumčario, već da se kamioni kojima je prevozio tu robu ne zadržavaju na granici duže od uobičajenog vremena... jer je bio prinuđen da plati da se prema njemu od strane službenih lica ne postupa onako kako se inače ne sme postupati, odnosno da postupaju onako kako su dužni da postupaju“.

Imajući u vidu sve navedeno, Sud je odbacio ustavne žalbe podnosilaca F. P, F . K . i D . R , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakon a o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), rešavajući kao u odnosnom delu tačke 2. izreke.

5.2. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje o osnovanosti ustavnih žalbi E. E, H . R . i R . L . Ustavni sud je ocenio da podnosioci nezadovoljni ishodom krivičnog postupka koji vođen protiv njih, ponavljajući svoje odbrane iz redovnog krivičnog postupka, od Ustavnog suda, u suštini, zahtevaju da kao instancioni sud još jednom oceni kvalitet izvedenih dokaza. Stoga se, po ceni Ustavnog suda , tvrdnje podnosioca E . E, da nije davao mito, već da je bio žrtva „reketiranja“ od strane saokrivljenih carinskih službenika, koji su od njega iznuđivali novac u iznosu od po 350 evra za svaku cisternu goriva koju je trebalo da preveze preko „administrativne linije“, kao i navodi podnosioca H . R, da je on kao bivši carinik samo održavao kontakt sa saokrivljenima L . i R . radi „prenošenja informacija od interesa za službu“, a ne radi dogovora oko krijumčarenja robe ili davanja poklona u novcu, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi, kojima se prima faciae ukazuje na osnovanu sumnju da su ovim podnosiocima osporenim presudama povređena, odnosno uskraćena Ustavom zajemčena prava na koju se pozivaju u ustavnim žalbama.

Analizirajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac R . L . povredu prava iz člana 33. Ustava zasniva na povredi prava na pravično suđenje, koju suštinski zasniva na nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju na kom e su osporene presude zasnovane i pogrešnoj oceni dokaza datoj od strane krivičnih sudova. Polazeći od toga da je uvidom u osporene presude utvrdio da je Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje navode odbrane podnosioca ustavne žalbe svestrano i detaljno analizirao i cenio u međusobnoj povezanosti sa mnogobrojnim izvedenim materijalnim dokazima i odbranama ostalih saokrivljenih lica, te da je Apelacioni sud u Beogradu jasno obrazložio sve bitne žalbene navode podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se puko ponavljanje argumenata iz redovnog sudskog postupka, kojima se iznova izražava nezadovoljstvo ishodom krivičnog postupka koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe, ne može smatrati ustavnopravno prihvatljivim osnovima za izjavljivanje ustavne žalbe u pogledu označenih prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava iz člana 34. Ustava, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da podnosilac R. L . isključivo ističe povredu prava na pretpostavk u nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, kojom je utvrđeno da se svako smatra nevinim za krivično selo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe isključivo osporava sudske odluke kojima je, u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, pravnosnažno utvrđena njegova krivica za izvršenje krivičnog dela primanje mita u produženom trajanju, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na pretpostavku nevinosti ne mogu dovesti u vezu sa osporenim presudama.

Imajući u vidu da podnosilac R. L . ustavnom žalbom nije osporio sudske odluke kojima je pritvor prema njemu bio određen , odnosno produžen, već samo prvostepenu i drugostepenu presudu kojima je pravnosnažno utvrđena njegova krivica za izvršenje krivičnog dela primanje mita, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje o istaknutoj povredi prava iz člana 30. Ustava.

S obzirom na navedeno Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio i ustavne žalbe E. E, H . R . i R. L, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje pos tupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

6. Ispitujući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe G. V, Ustavni sud konstatuje da nije nadležan da umesto i nakon redovnih sudova preispituje zakonitost osporenih presuda i time preuzima sudsku nadležnost. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je proizvoljnom primenom merodavnog prava, na koju ukazuje podnosilac ustavne žalbe došlo do uskraćivanja garancija utvrđenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava, čija se povreda ističe ustavnom žalbom.

Po oceni Ustavnog suda, isti podnosilac povredu prava iz člana 33. st. 2. i 5. Ustava zasniva na povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koju obrazlaže tvrdnjom da je sud preuzevši ulogu tužioca prekoračio optužbu protiv njega i osudio ga za delo koje nije bilo predmet krivičnog postupka, te mu je stoga bilo uskraćeno i pravo da iznese svoju odbranu u odnosu na delo za koje je oglašen krivim.

Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da krivični sud nije vezan pravnom kvalifikacijom dela, već njegovim činjeničnim opisom u dispozitivu optužnog akta, kao i da okrivljeni u krivičnom postupku svoju odbranu iznosi u odnosu na pravno relevantne činjenice koje mu se optužnim aktom stavljaju na teret. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na odbranu cenio u okviru ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, koju podnosilac ustavne žalbe zasniva na tvrdnji da je prema njemu optužba prekoračena, odnosno da ne postoji objektivni identitet optužbe i presude.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su istovetne tvrdnje podnosioca bile predmet analize i ocene u žalbenom krivičnom postupku, u pogledu kojih je u osporenim presudama, po oceni Ustavnog suda, dato dovoljno jasno obrazloženje. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je, po oceni Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje, prvostepeni sud izmenio činjenice i okolnosti koje konkretizuju krivična dela zbog kojih su okrivljeni oglašeni krivim, s tim što navedene izmene u konkretnom slučaju ne menjaju identitet dela, te da „nepodudarnost između činjeničnog opisa dela u optužnici i činjeničnog opisa u izreci pobijane presude nema onaj značaj koji joj se u žalbama branilaca okrivljenih pridaje“.

Nakon uvida u spise predmeta Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 88/10, te upoređivanjem činjeničnog opisa dispozitiva precizirane optužnice i izreke presude toga suda pod istim brojem od 29. marta 2011. godine, Ustavni sud je mišljenja da se ne mogu smatrati očigledno proizvoljnim razlozi prvostepenog veća zbog kojih sud nije prihvatio pravnu kvalifikaciju dela koje je javna tužba okrivljenom G. V . stavila na teret. Ovo stoga što je podnosiocu ustavne žalbe optužnicom nadležnog tužilaštva bilo stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela primanje mita, koje, prema radnji izvršenja , predstavlja poseban delikt iz grupe krivičnih dela čiji je zaštitni objekat službena dužnost, odnosno služba (kao i delo zloupotreba službenog položaja - zbog čijeg podstrekavanja je oglašen krivim); te kako se iz dispozitiva optužnice može zaključiti da je podnosilac G . V . posredovao kod drugih službenih lica da se u tačno određenim slučajevima izbegnu mere carinskog nadzora i carinske kontrole, odnosno da je organizovao lažnu overu istupa kamiona registarske oznake 34FM371/34YIG12, koji nije ni pristupio na carinski punkt, tako što je optuženi L.C. svojim potpisom i faksimilom overio TIR karnet kao da je kamion istupio na područje Republike Crne Gore, uneo navodni istup u evidenciju carine u kontrolniku koji se vodi na carinskom punktu Mehov Krš, pod brojem 5510, i na taj način prikazao kroz carinske evidencije da je navedena roba istupila sa teritorije Republike Srbije, na carinskom punktu Mehov Krš, iako kamion nije istupio u Crnu Goru, znajući da će za ovo optuženi V. dobiti novac , kao i da je organizovao istup kamiona bez robe, čiji je transport vršen preko optuženog F. P, tako što je optuženi L.C. svojim potpisom i faksimilom overio dokumentaciju da je kamion natovaren istupio na područje Republike Crne Gore i istup evidentirao u kontrolniku koji se vodi na carinskom punktu Mehov Krš pod brojem 9274 ....... iako je znao da je optuženi P . robu istovario, te znao da će optuženi V . za ovo dobiti novac. Ustavni sud je imao u vidu okolnost da je na 34. strani optužnice nave deno da je 10. juna 2006. godine optuženi V. na carinskom punktu po dogovoru sa optuženim L.C. i zajedno sa njim i drugim licima zaduženim za n adzor na granici, organizovao lažnu overu istupa navedenog kamiona koji nije ni pristupio na carinki punkt, tako što je optuženi L.C. svojim potpisom i faksimilom overio TIR karnet kao da je kamion istupio na područje Republike Crne Gore … , kao i da je 2. septembra 2006. godine u kasnim večernjim satima optuženi V. doputovao iz Soluna, došao na carinski punkt Mehov Krš i zajedno i po dogovoru sa optuženim L.C. i drugim licima zaduženim za nadzor na granici, organizovao lažnu overu istupa navedenog kamiona koji nije ni pristupio na carinski punkt, tako što je optuženi L.C. svojim potpisom i faksimilom overio TIR karnet kao da je kamion istupio na područje Republike Crne Gore, međutim polazeći od toga da iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da je u toku postupka utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe u svojstvu službenog lica, inkriminisane radnje usmerene protiv službene dužnosti, opisane u dispozitivu optužnog akta, preduzimao dok se nalazio na bolovanju i godišnjem odmoru, to se , po oceni Ustavnog sada , ne može smatrati očigledno proizvoljnim zaključak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje da iz činjeničnog opisa preduzetih radnji od strane podnosioca proizlazi da je G . V . podstrekavao svog kolegu L.C. na izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, odnosno da ga je sa umišljajem podstrekao da kao službeno lice – carinski službenik Uprave carina Republike Srbije, u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi, svojim potpisom i faksimilom, 10. juna 2006. godine overi TIR karnet broj XT498286667, 2. septembra 2006. godine overi JCI broj 15148/1462, a 2. septembra 2006. godine overi JCI , kao i da pošto su kamioni sa robom registarske oznake 34 YIG 12 i registarske oznake BA 237-42, čiji je transport dva puta organizovao optuženi F . P, preko carinskog punkta Mehov Krš, istupili na teritoriju Republike Crne Gore, na taj način izvrši lažnu overu istupa kamiona sa robom, s obzirom na to da navedeni kamioni nisu evidentirani na carinsko–policijskom punktu Dracenovac koji se nalazi na teritoriji Republike Crne Gore, kako je opisano u izreci prvostepene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe, prima faciae, ne ukazuju na osnovanu sumnju da je osporenim presudama proizvoljnom primenom merodavnog prava prema ovom podnosiocu ustavne žalbe prekoračena optužba, odnosno narušen objektivni identitet optužbe i presude na koju on ukazuje ustavnom žalbom, te da se ne može smatrati očigledno arbitrernim stav krivičnih sudova da izrekom prvostepene presude u suštini nisu izmenjene pravno relevantne činjenice iz optužnog akta koje bi u osnovi menjale predmet optužbe, već da su sudovi oceni li da činjenični opis radnji koje su podnosiocu optužnim aktom bile stavljene na teret, a koje su izrekom prvostepene presude preciznije konkretizovane, treba drugačije pravno kvalifikovati.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu G. V , odlučujući kao u tački 1 . izreke.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavni sud o zakonitosti dokaza iz tajnog nadzora i prekoračenju optužbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti