Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, koje je uzrokovalo značajno odugovlačenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandre Kangrga, Tatjane Babić i Dragana Blagojevića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Aleksandre Kangrga, Tatjane Babić i Dragana Blagojevića izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1378/12 od 11. marta 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5993/13 od 11. septembra 2015 . godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Aleksandre Kangrga, Tatjane Babić i Dragana Blagojevića izjavljena protiv rešenja Vrh ovnog kasacionog suda Rev. 1374/16 Gž - ap 10/16 od 5. oktobra 2016 . godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandra Kangrga, Tatjana Babić i Dragan Blagojević, svi iz Beograda podneli su Ustavnom sudu, 27. novembra 2015. godine, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4 . Ustava Republike Srbije. Podnosioci su se istovremeno pozvali i na povredu prava garantovanih odredbama člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljuds kih prava i osnovnih sloboda i Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

Navedeni podnosioci su , 15. marta 2017 . godine, preko istog punomoćnika, Ustavnom sudu podneli dopunu ustavne žalbe kojom su osporili rešenje navedeno u tački 2. izreke , zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi, podnosioci detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navode da osporena drugostepena presuda ne sadrži jasne i razumljive razloge o odlučnim činjenicama u pogledu odbijanja zahteva tužilaca , niti drugostepeni sud daje dovoljne i jasne razloge zašto je od bijeno traženo preinačenje tužbe, pri čemu ističu i da prvostepeni sud nije imao zakonskog osnova da odbije preinačenje tužbe. Takođe, podnosioci smatraju da je, u konkretnom slučaju, trebalo primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na kupoprodaju, a ne na ugovor o građenju. Pored toga, podnosioci tvrde i da nisu odustali od osnovnog tužbenog zahteva kojim su tražili da im se nadoknadi materijalna šteta, pa je „neshvatljivo“ da drugostepeni sud u svo joj odluci konstatuje da su tužioci odustali od osnovnog tužbenog zahteva jer takva izjava ne postoji u zapisniku sačinjenom na glavnoj raspravi . Konačno, podnosioci su mišljenja da je preinačenjem tužbenog zahteva vrednost predmeta spora povećana više od 100.000 evra zbog čega je u konkretnoj parnici bila dozvoljena revizija. Imajući u vidu navedeno, podnosioci predlažu da se utvrdi povreda označenih načela i prava i da se ponište osporene presude i revizijsko rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1378/12 (ranije g Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4004/07) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, među kojima i ovde podnosioci ustavne žalbe, su 9. oktobra 2007. godine podneli tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Građevinskog preduzeća „Napred“ a.d, Beograd , radi činidbe.

Podneskom od 15. oktobra 2012. godine tužioci su preinačili tužbu tako što su osnovnim tužbenim zahtevom tražili da im tuženi naknadi materijalnu štetu u visini od 9. 219.216,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, a eventualnim tužbenim zahtevom da se obaveže tuženi da trajno i kvalitetno otkloni nedostatke na garaži u objektu B4 blok 22, na Novom Beogradu, i to tako što će izvesti sledeće radove: uklanjanje postojećih žardinjera, maski, klupa i kanti za otpatke, odlaganje i ponovno vraćanje nakon završetka radova u količini 200 nč.; skidanje svih slojeva na gornjoj ploči pehaton ploči 30x30x5 cm, malter 5 cm, ni tipa Alkorplan D-1,2 mm, zajedno sa čišćenjem i odvozom šuta, neoštećene behaton ploče očistiti od maltera i spremiti za ponovnu gradnju u količini 2.697,32 m2 sa čišćenjem; izrada PVC gornje ploče iznad garaže tipa Alkorplan, sika i sl. u sledećim slojevima 2 h geotekstil flic 300gr/m2, PVC folija sl-1,5 mm i RE folija sa obradom svih prodora i izradom dilatacije u količini 2.443,08 m2; nabavka i polaganje novih behaton ploča istih kao postojeće u sloju cementnog maltera D=5cm u količini 2.697,32 m2, a ako tuženi u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke iz prethodnog stava trajno i kvalitetno, ovlašćuje se tužilac da iste otkloni preko trećeg lica na teret tuženog kao i da naknadi troškove parničnog postupka.

Iz zapisnika sačinjenog na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. oktobra 2012. godine proizlazi da je prvostepeni sud doneo rešenje kojim se odbija preinačenje tužbe, kao u podnesku od 15. oktobra 2012. godine .

Iz zapisnika sačinjenog na ročištu za glavnu raspravu održanom 11. marta 2013. godine proizlazi da je punomoćnik tužioca izjavio da ostaje kod preciziranog tužbenog zahteva kao u podnesku od 15. oktobra 2012. godine i s obzirom na to da je sud odbio preinačenje tužbe koje se odnosi na osnovni tužbeni zahtev u pogledu naknade štete, punomoćnik tužioca ostaje kod postavljenog eventualnog tužbenog zahteva kao osnovnog. Iz zapisnika ne proizlazi da je neko od stranaka imao primedbu na taj zapisnik.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4004/07 od 6. jula 2009. godine usv ojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan je tuženi na traženu činidbu. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14278/10 od 7. decembra 2011. godine ukinuta je ožalbebena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4004/07 od 6. jula 2009. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1378/12 od 11. marta 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca, među kojima i ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili d a se obaveže tuženi da trajno i kvalitetno otkloni nedostatke na garaži u objektu B4 blok 22, na Novom Beogradu, i to tako što će izvesti sledeće radove: uklanjanje postojećih žardinjera, maski, klupa i kanti za otpatke, odlaganje i ponovno vraćanje nakon završetka radova u količini 200 nč.; skidanje svih slojeva na gornjoj ploči behaton ploči 30x30x5 cm, malter 5 cm, ni tipa Alkorplan D-1,2 mm, zajedno sa čišćenjem i odvozom šuta, neoštećene behaton ploče očistiti od maltera i spremiti za ponovnu gradnju u količini 2.697,32 m2 sa čišćenjem; izrada PVC gornje ploče iznad garaže tipa Alkorplan, sika i sl. u sledećim slojevima 2 h geotekstil flic 300gr/m2, PVC folija sl-1,5 mm i RE folija sa obradom svih prodora i izradom dilatacije u količini 2.443,08 m2; nabavka i polaganje novih behaton ploča istih kao postojeće u sloju cementnog maltera D=5cm u količini 2.697,32 m2, a ukoliko tuženi u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke iz prethodnog stava trajno i kvalitetno, ovlašćuje se tužilac da iste otkloni preko trećeg lica na teret tuženog , kao i da naknadi troškove parničnog postupka ; stavom drugim izreke obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 117.600,00 dinara.

Protiv navedene presude tužioci su izjavili žalbu, pobijajući istu u celini zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5993/13 od 11. septembra 2015. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1378/12 od 11. marta 2013. godine, a stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud, u smislu člana 372. stav 2. istog zakona, pazi po službenoj dužnosti, a zbog kojih bi se prvostepena presuda morala ukinuti; da je prvostepena odluka jasna i razumljiva, sadrži razloge o bitnim činjenicama , koji su u skladu sa dokazima izvedenim u postupku, pa se neosnovano sadržinom žalbe tužilaca ukazuje na povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku; da su tužioci su od tuženog kupili garaže - garažna mesta u objektu B4 blok 22, koji sada nosi oznaku Proleterske solidarnosti 27a-ž, na osnovu ugovora o kupoprodaji, koji su zaključili sa tuženim, a kojima se tuženi, kao prodavac, obavezao da im, kao kupcima, preda garažno mesto, koje će u svemu biti izgrađeno prema projektnoj dokumentaciji, pravilima struke i važećim standardima za tu vrstu radova; da je primopredaja navedenih garaža, odnosno garažnih mesta izvršena tokom decembra 2004. i januara 2005. godine; da je prilikom primopredaje tužilac Milosav Šutanovac stavio primedbu da primljena garaža prokišnjava, tužilac „Tekom sistem" D.O.O. da postoji fleka od tečnosti na garaži, a tužilja Aleksandra Kangrga da jedna vrata garaže funkcionišu, a da su druga isključena, dok ostali tužioci nisu imali primedbi prilikom izvršene primopredaje; da od momenta kada je većina tužilaca uvedeno u posed, tokom januara 2005. godine u garaže se sa krova slivala voda, pa su neki vlasnici bili prinuđeni da stave krov na svom garažnom mestu, kako bi zaštitili auto; da su se u proleće 2005. godine obraćali tuženom radi saniranja uočenih nedostataka, ali su tada izvršeni samo molerski radovi; da su tužioci putem punomoćnika – advokata , 17. jula 2006. godine, u podnesku naslovljenom kao „opomena pred utuženje“ obavestili tuženog da krov garaže prokišnjava od prvog dana, jer izolacija nije urađena kvalitetno, zbog čega su vlasnici garaža tražili ugovaranje sastanka sa generalnim tehničkim direktorom tuženog, radi otklanjanja svih nedostataka na objektu; da su tužioci 9. oktobra 2007. godine podneli tužbu kojom su tražili da se obaveže tuženi da otkloni nedostatke na predmetnim garažama , tako što će izvesti opisane radove; da je tuženi 11. decembra 2007. godine podneo tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu protiv Preduzeća „Izolacija" AD sa kojim je imao zaključen Ugovor o izvođenju kooperantskih radova od 12. maja 2004. godine, a kojim se pomenuto preduzeće obavezalo da stručno i kvalitetno izvede hidroizolaterske i podopolagačke radove na objektu B4 garaže u bloku 22, na Novom Beogradu; da je presudom Trgovinskog suda u Beogradu od 2. oktobra 2008. godine obavezano Preduzeće „Izolacija" da otkloni nedostatke na garaži, a ukoliko to ne učini da plati tužiocu, a ovde tuženom, iznos od 9.219.260,00 dinara.

Apelacioni sud zaključuje da je pravilno prvostepeni sud našao da, u konkretnom slučaju, ugovori imenovani kao kupoprodajni ugovori predmetnih garaža i garažnih mesta, predstavljaju prema svojoj pravnoj prirodi i sadržini, ugovore o građenju, odnosno ugovore o delu, koji su zaključeni između tužilaca kao naručilaca i tuženog kao izvođača radova, s tim što je za uočene nedostatke odgovorno lice kome izvođač poverava obavljanje jednog dela posla – hidroizolacijske radove, a u konkretnom slučaju, to lice je „Izolacija" A .D. kao podizvođač. U tom smislu, u situaciji kada se nakon izvršene primopredaje garaža i garažnih mesta pokazao neki nedostatak u izradi građevine koji se tiče njene solidnosti, relevantne su odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu odgovornost izvođača i projektanta za solidnost građevine normirane u čl. 644. do 647 . Zakona o obligacionim odnosima.

Citirajući odredbu člana 644. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud konstatuje da je odgovornost izvođača za solidnost građevine stroža od njegove odgovornosti za manje nedostatke na izgrađenom objektu ili u izvedenim građevinskim radovima. Dok garancija izvođača za izvedene radove, po pravilu , traje dve godine, ona je u pogledu nedostataka koji ugrožavaju solidnost građevine produžena na deset godina. Pod nedostacima u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti podrazumevaju se oni nedostaci koji se odnose na stabilnost i sigurnost građevine, a takav nedostatak postoji ne samo ako se zgrada srušila, nego i ako se ne može koristiti sa potrebnom bezbednošću ili ako je ugrožena njena sigurnost. Stoga, drugostepeni sud ocenjuje da je pravilno prvostepeni sud našao da nepravilno izvedena hidroizolacija krova, zbog koje krov prokišnjava, predstavlja nedostatak u izradi građevine koji se tiče njene solidnosti, jer ugrožava stabilnost i sigurnost konstruktivnih delova objekta. Garancija izvođača u pogledu nedostataka koji ugrožavaju solidnost građevine produžena je na deset godina, jer je tim nedostacima često potrebno duže vreme da se pokažu.

Imajući u vidu navedeno i odredbe člana 645. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je ocenio da je pravilno prvostepeni sud našao da je podneta tužba tužilaca neblagovremena , budući da su tužioci predmetni nedostatak ustanovili tokom 2005. godine, da su se pismeno prvi put obratili tuženom opomenom pred utuženje 17. jula 2006. godine, dakle po isteku šest meseci nakon što su nedostaci uočeni, a da je tužba podneta 9. oktobra 2007. godine, odnosno po proteku godinu dana od dana kada su tužioci pismeno obavestili tuženog o nedostacima. Rok predviđen odredbom člana 645. navedenog zakona je prekluzivan rok, odnosno zakonom određeni protek vremena posle čijeg isteka određeno pravo prestaje da postoji, ako ga njegov titular ne izvrši u tom roku. Prekluzivni rok nije isto što i rok zastarelosti, tako da u ovom slučaju nema prekida toka zastarevanja prava na sudsku zaštitu. Prekluzivni rok teče u kontinuitetu , te nema ni prekida ni zastoja kao kod rokova zastarelosti. Istekom ovog roka gasi se pravo tužilaca da sudskim putem ostvaruju svoje pravo prema izvođaču. Prekluzivni rok je stroži od zastarnog jer se na njega pazi po službenoj dužnosti, a ne po prigovoru tuženog. Pri tome, drugostepeni sud konstatuje da je osnovano žalbeno ukazivanje da garantni rok za nedostatke koji se odnose na solidnost građevine iznosi deset godina, odnosno izvođač odgovara za te nedostatke ukoliko bi se isti pokazali za vreme od desete godine od predaje i prijema radova. Međutim, u okviru ovog dugog objektivnog roka, koji teče od predaje i prijema radova, odredbom člana 645. Zakona o obligacionim odnosima propisani su i subjektivni rokovi u ko jima naručilac može isticati nedostatak prema izvođaču .

Apelacioni sud je cenio navode žalbe da je prvostepeni sud odbio preinačenje tužbe, a o istom nije dao obrazloženje u pobijanoj odluci čime je učinio povrede odredaba Zakona o parničnom postupku, pa je našao da su ovakvi navodi neosnovani. Ovo stoga što se na ročištu održanom 11. marta 2013. godine punomoćnik tužilaca izjasnio da ostaje kod eventualno postavljenog tužbenog zahteva kao osnovnog, istaknutog u podnesku od 15. oktobra 2012. godine, odustajući pri tome od osnovnog tužbenog zahteva navedenog u podnesku od 15. oktobra 2012. godine a kojim je tražio naknadu štete.

Sud pravnog leka je cenio i navode žalbe da je tuženi znao da navedeni hidroizolaterski radovi nisu urađeni kvalitetno, odnosno da je isti bio nesavestan i da se, shodno tome, ne može pozivati na odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisana prekluzija prava tužilaca na sudsku zaštitu, pa je našao da su ovakvi navodi neosnovani. Naime, tužioci tokom postupka nisu predlagali izvođenje dokaza kojima bi se utvrdila činjenica nesavesnosti tuženog, a ista ne proizilazi iz rezultata celokupnog postupka.

Ni ostalim navodima žalbe ne dovodi se u sumnju pravilnost odlučivanja prvostepenog suda.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R3. 63/16 od 9. juna 2016. godine nije predloženo Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužilaca, kao izuzetno dozvoljenoj.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1374/16 Gž - ap 10/16 od 5. oktobra 2016. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilaca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 63/16 od 9. juna 2016. godine; stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5993/13 od 11. septembra 2015. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužba radi činidbe podneta sudu 9. oktobra 2007. godine, sa označenom vrednošću spora od 2. 000.000,00 dinara, a što je prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe predstavljalo dinarsku protivvrednost od 25.706,00 evra; da su tužioci podneskom od 15. oktobra 2012. godine preinačili tužbu tražeći naknadu materijalne štete u visini od 9. 219.216,00 dinara, ali da to preinačenje prvostepeni sud nije dozvolio, pa se isti ne može ceniti prilikom ocene dozvoljenosti revizije; da je revizija nedozvoljena , u smislu člana 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), imajući u vidu vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne pre lazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

4. Ustavom je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Ustavni sud ukazuje da zaštitu prava garantovanih odredbama člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i Protokola 12 uz Evropsku konvenciju pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena njihove eventualne povrede ili uskraćivanja vrši u odnosu na relevantne odredbe Ustava.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da je ugovor o građenju ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu (član 630. stav 1.); da se pod "građevinom", u smislu ove glave, podrazumevaju zgrade, brane, mostovi, tuneli, vodovodi, kanalizacije, putevi, železničke pruge, bunari i ostali građevinski objekti čija izrada zahteva veće i složenije radove (član 631.); da izvođač odgovara za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti, ukoliko bi se ti nedostaci pokazali za vreme od deset godina od predaje i prijema radova, da se ova njihova odgovornost ne može ugovorom ni isključiti ni ograničiti (član 644. st. 1. i 5.); Odredbom člana 645. tog Zakona je propisano da je naručilac ili drugi sticalac dužan o nedostacima obavestiti izvođača i projektanta u roku od šest meseci od kad je nedostatak ustanovio, inače gubi pravo da se pozove na njega (stav 1.) , da pravo naručioca ili drugog sticaoca prema izvođaču, odnosno projektantu po osnovu njihove odgovornosti za nedostatke prestaje za godinu dana računajući od dana kad je naručilac, odnosno sticalac obavestio projektanta, odnosno izvođača o nedostatku (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da tužilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu, s tim da je posle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban pristanak tuženog, a sud može dozvoliti preinačenje i kad se tuženi tome protivi ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice, pri tome smatraće se da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju (član 193. st. 1. i 2.); da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.); da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) , koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjen je član 394. Zakona o parničnom postupku, tako što je, između ostalog, propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama ovog zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbam a Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), a ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovešće se po odredbama ovog zakona (član 506.).

Članom 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, je propisano da postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona sprovešće se po odredbama ovog zakona.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud, najpre, nalazi da je, sa aspekta pravičnosti, prihvatljiv stav postupajućih sudova da je osnovanost tužbenog zahteva za traženu činidbu bila u direktnoj zavisnosti od pravne prirode ugovora koji su, pored ostalih, i podnosioci ustavne žalbe zaključili sa tuženim, pri čemu su sudovi pravno- logično i jasno naveli zbog čega smatraju da ti ugovori ustvari predstavljaju ugovore o građenju, u smislu odredaba čl. 630. i 631. Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da su postupajući sudovi izneli ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih smatraju da je tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za traženu činidbu neosnovan, te da primena odgovarajućeg materijalnog prava predstavlja pravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda. Naime, iz utvrđenih činjenica proizlazi da tužioci, kao naručioci radova, nisu obavestili tuženog, kao izvođača, o otkrivenim nedostacima pre proteka roka iz člana 645. stav. 1 Zakona o obligacionim odnosima, te kako su tužbu za ostvarivanje prava po osnovu tih nedostataka podneli po proteku ro ka iz člana 645. stav 2. istog zakona, to je ustavnopravno prihvaljiv zaključak postupajućih sudova da je, u konkretnom slučaju, pre podnošenja tužbe nastupila materijalna prekluzija. Ovo stoga što iz navedenih odred aba Zakona o obligacionim odnosima sledi da, nakon izvršene primopredaje, naručilac može ostvariti svoja prava po osnovu materijalnih nedostataka (zahtev za otklanjanje nedostataka, za sniženje cene odnosno za naknadu štete) uz uslov da , prvo, o nedostacima blagovremeno obavesti poslenika i , drugo, da blagovremeno podnese tužbu ukoliko nedostaci ni nakon obaveštenja ne budu otklonjeni. Takođe, Ustavni sud napominje da iz odredbe člana 617. Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da se nesavesni izvođač radova ne bi mogao pozivati na primenu odredaba člana 645. Zakona o obligacionim odnosima, ali da iz obrazloženja osporenih presuda sledi da tužioci, odnosno podnosioci ustavne žalbe, tokom postupka nisu predlagali izvođenje dokaza kojima bi se utvrdila činjenica nesavesnosti tuženog, niti da to proizlazi iz rezultata celokupnog postupka. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da, u konkretnom slučaju, nije od uticaja tvrdnja podnosilaca da nadležni sudovi nisu obrazložili svoj stav vezan za odbijanje preinačenja tužbe, budući da je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe na ročištu održanom 11. marta 2013. godine izjavio da ostaje kod eventualno postavljenog tužbenog zahteva kao osnovnog istaknutog u podnesku od 15. oktobra 2012. godine, odustajući pri tome od osnovnog tužbenog zahteva navedenog u tom podnesku kojim je tražio naknadu štete, te da u tom smislu nije činjenično utemeljena tvrdnja podnosilaca da oni nisu odustali od preinačenja tužbe.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosilaca na pravično suđenje u predmetnom sporu, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju i na činjenici da prvostepeni i drugostepeni sud nisu dali dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a na kome su zasnovali osporene presude. U tom smislu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februar a 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud u osporenoj presudi istakao na kojim navodima i dokazima temelji svoju odluku i da je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u delu kojim je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, te da se pozvao na odgovarajuće odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke, nalazeći da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, naveo da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev tužioca. Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvativši njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza. Pored toga, drugostepeni sud je obrazložio i zašto su neosnovani žalbeni navodi koji su se odnosili na odbijanje preinačenja tužbe . U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosilaca da osporene presude nisu obrazložene.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud ustavnopravno valjano obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari i da su obrazloženja osporenih presuda u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca o tome da im je osporenim presudama povređeno načelo iz člana 21. Ustava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o učinjenoj povredi tog načela, imajući u vidu da se u suštini obrazlažu istim navodima kojima se obrazlaže i povreda prava na pravično suđenje.

Što se tiče istaknute povred e prava iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu ovog prava, a da pritom nisu naveli nijedan razlog na kome zasnivaju svoju tvrdnje, zbog čega Sud te navode nije posebno razmatrao.

6. U pogledu navoda podnosilaca koji se odnose na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1374/16 Gž - ap 10/16 od 5. oktobra 2016. godine, Ustavni , pre svega, konstatuje da podnosioci osporavaju revizijsko rešenje u delu kojim je odbačena revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5993/13 od 11. septembra 2015. godine. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud u osporenom rešenju dao jasne i dovoljno obrazložene razloge k ada je stavom drugim izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv navedene drugostepene presude. Prilikom odlučivanja Ustavni sud je posebno imao u vidu Odluku Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine kojom je odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine (videti , pored ostalih, rešenja Ustavnog suda Už-5200/2012 od 3. decembra 2014. godine, Už-211/2013 od 25. juna 2015. godine Už-924/2013 od 25. juna 2015. godine). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da su ustavnopravno neprihvatljivi navodi podnosilaca da je, u konkretnom slučaju, dozvoljenost revizije trebalo ceniti prema vrednosti preinačenog tužbenog zahteva, budući da preinačenje sud nije dozvolio, a kasnije su i podnosioci, kao što je već konstatovano, odustali od preinačenja tužbe u delu kojim su tražili da im se naknadi materijalna šteta u visini od 9. 219.216,00 dinara.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenog revizijskog rešenja, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti