Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su pogrešno dozvolili izvođenje dokaza u žalbenom postupku koji je tužilac prethodno, u prvostepenom postupku, izričito povukao, čime su narušena procesna pravila i ravnopravnost stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić , dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. P . i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 958/14 od 2. aprila 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 203/16 od 9. juna 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 203/16 od 9. juna 2016. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 958/14 od 2. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 13. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika V Ž, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na pravično suđenje, pored ostalog, povređeno time što je osporena drugostepena presuda zasnovana na nedozvoljenom dokazu - nalazu veštaka neuropsihijatra , koji je izveden suprotno odredbama člana 359. stav 1. i člana 370. stav 5. Zakona o parničnom postupku, budući da je predlog za izvođenje ovog dokaza iznet tek u žalbi, odnosno na raspravi pred drugostepenim sudom, a nije učinjeno verovatnim da ga suprotna strana bez svoje krivice nije mogla predložiti do zaključenja glavne rasprave. S tim u vezi dodaje da je suprotna strana na ročištu održanom 26. septembra 2007. godine povukla pomenuti dokazni predlog i da ga do zaključenja glavne rasprave 17. maja 2013. godine više nije isticala, već je tom prilikom, nakon što je odbijen njen predlog za izvođenje dokaza grafološkim superveštačenjem, izjavila da novih dokaznih predloga nema. Smatra da mu je d ononošenjem presude koja je zasnovana na ovako izvedenom dokazu povređeno i pravo na imovinu, jer je lišen zakonito stečenog prava svojine , dok u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava ne dostavlja dokaze o različitom postupanju sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava, poništi osporene akte i bliže označeno rešenje o izvršenju Drugog osnovnog suda u Beogradu doneto protiv njega radi prinudne naplate troškova parničnog postupka, kao i rešenje Opštine Rakovica od 29. februara 2016. godine kojim mu je naloženo iseljenje iz pomenute nepokretnosti. Takođe predlaže da Ustavni sud odloži izvršenje osporene drugostepene presude u delu odluke o troškovima postupka i na osnovu nje doneto rešenje o izvršenju Drugog osnovnog suda u Beogradu, kao i pomenuto rešenje Opštine Rakovica.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 56821/10 ( ranije predmet Prvog osnovnog suda u B eogradu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac J. Đ , podneo je 30. jula 1998. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog V. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja ugovora o kupoprodaji bliže označene nepokretnosti, zaključenog 14. oktobra 1991. godine između pok. P. Đ . (preminuo u martu 1998. godine) , kao prodavca i tuženog, kao kupca. Tužbeni zahtev zasnovan je na činjeničnim navodima da je sporni ugovor zaključen na prevaran način jer je tuženi iskoristi o prodavčevu nesposobnost da shvati značaj preduzete radnje i dove o ga u zabludu, a osim toga, izražena je i sumnja da kupoprodajna cena nije isplaćena. Predloženo je izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem na okolnost sposobnosti pok. P. Đ . da shvati značaj pravne radnje koju je preduzeo.

Tuženi je u odgovoru na tužbu istakao da je tužba neblagovremena jer podneta nakon isteka roka iz člana 117. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilac je u podnesku od 27. januara 1999. godine osporio autentičnost potpisa pok. P. Đ . na predmetnom ugovoru, ponovio navode u pogledu postojanja njegove volje da zaključi sporni pravni posao , te predložio izvođenje dokaza grafološkim i medicinskim veštačnjem, ističući da ugovor sadrži nedostatke koji ga čine ništavim, dok je na ročištu održanom 19. marta 1993. godine tužiočev punomoćnik izjavio da poništaj ugovora traži iz razloga što pok. P. Đ, usled bolesti, nije mogao da shvati značaj radnje koju je preduzeo i što potpis na ugovoru nije njegov.

Na ročištu održanom 5. februara 2002. godine, na predlog tužioca, određeno je izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem.

Po dostavljanju nalaza veštaka grafologa, tužiočev punomoćnik je na ročištu održanom 13. marta 2003. godine izjavio "da ostaje pri tužbi i tužbenom zahtevu da se utvrdi ništavost ugovora koji nije potpisan od strane pok. P, a osim ponovnog saslušanja parničnih stranaka nema novih dokaza."

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4121/98 od 5. juna 2003. godine utvrđena je ništavost predmetnog kupoprodajnog ugovora.

Navedena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 756/04 od 24. marta 2004. godine uz nalogom da prvostepeni sud u ponovonom postupku, radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja, naloži veštaku grafologu da dopuni nalaz tako da izvrši uvid u knjigu overe potpisa nadležnog suda i potpis iz te knjige uporedi sa potpsom na spornom ugovoru.

U ponovnom postupku, posle dopune nalaza u skladu sa primedbama iz rešenja drugostepenog suda, u zapisnik sa ročišta održanog 26. septembra 2007. godine uneto je da tužiočev punomoćnik "povlači predlog za medicinsko veštačenje".

Nakon tužiočeve smrti 2008. godine u parnicu je stupio njegov pravni sledbenik P . Đ.

U daljem toku postupka, osim saslušanja svedoka, na predlog tuženog u toku 2009. godine ponovo je sprovedeno grafološko veštačenje preko drugog veštaka, dok su povodom tužiočevih primedbi i na njegov predlog oba veštaka saslušana.

Na ročištu održanom 29. novembra 2010. godine tužiočev punomoćnik je predložio da se zbog nesaglasnosti nalaza i nemogućnosti usaglašavanja veštaka, grafološko veštačenje poveri Društvu za v. iz Beograda, dok je na ročištu održanom 23. marta 2011. godine predložio da se veštače nje poveri komisiji sastavljenoj od tri bliže imenovana veštaka .

Komisija veštaka grafologa dostavila je nalaz u martu 2012. godine, a na predlog tužiočevog punomoćnika na ročištu održanom 3. jula iste godine izveden je dokaz saslušanjem svedoka - lekara DZ na okolnost zdravstvenog stanja pok. P. Đ.

U daljem toku postupka, veštaci su dostavili izjašnjenje na tužiočeve primedbe i saslušani su pred sudom.

U zapisnik sa ročišta održanog 17. maja 2013. godine uneto je da tužiočev punomoćnik "...predlaže da se odredi novo super veštačenje preko Instituta N. S ." da se "Pun. tuženog protivi navedenog predlogu...", da tužiočev punomoćnik "smatra da na ovaj način nije utvrđeno činjenično stanje i da je potrebno da se izvede dokaz veštačenjem a da tužilac ne odugovlači postupak." Raspravnim rešenjem donetim na istom ročištu odbijen je predlog tužiočevog punomoćnika za izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem preko ustanove koju je predložio i u zapisnik je pre zaključenja glavne rasprave uneto da "Novih predloga u nastavku dokaznog postupka nema".

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56821/10 od 17. maja 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog kupoprodajnog ugovora jer je na osnovu nalaza veštaka utvrđeno da je pok. P. Đ . isti potpisao. Prvostepeni sud je našao da nije osnovan navod da pok. P . Đ . usled bolesti nije znao šta radi , ističući da je tačno da je 1991. godine imao urinarnu infekciju - sepsu i da je 16 godina pre smrti bolovao od Parkinsonove bolesti , ali da u spisu ne postoji niti jedan pravno relevantan dokaz na osnovu kog bi se moglo utvrditi da zbog tih bolesti nije bio svestan značaja preduzete radnje, što bi se moglo utvrditi medicinskim veštačenjem, što tužilac, na kome je teret dokazivanja, nije predložio.

U žalbi izjavljenoj 25. septembra 2013. godine, tužilac je, osim navoda koji se odnose na osporavanje nalaza veštaka grafologa i pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, istako i "da je moralo da se odredi medicinsko veštačenje i bolesti pok. P. Đ . ali i veštačenje kartona."

U žalbi koju je izjavio njegov punomoćnik 26. septembra 2013. godine je navedeno da je tužilac "postavljenim tužbenim zahtevom predložio da sud usvoji tužbeni zahtev kojim se poništava ugovor o kupoprodaji nepokretnosti...", da "tužilac od postavljenog tužbenog zahteva nikada nije odustao..." da "sud nikada formalno nije odlučio o predlogu tužioca radi izvođenja dokaza veštačenjem od strane veštaka medicinske struke na okolnost da li je pok. P. stvarno mogao biti sposoban da svesno upravlja svojim postupcima i voljom ako se zna da je dugogodišnji bolesnik od Parkinsonove bolesti ." S tim u vezi navedeno je i da je "ovakav predlog tužilac stavio još u tužbi ... da je ponovio ovaj dokazni predlog i u podnesku od 27.1.1999. god pa i kasnije tokom postupka ... i na ročištu održanom dana 31.03.2000. god ... da je sud na navedene okolnosti sud pribavljao medicinsku dokumentaciju, saslušao dana 03.07.2012.god. svedoka Lj . J.." te da je "nejasno kako je sud zaključio da tužilac nije predložio izvođenje konkretnog dokaza...".

U žalbi sa istim datumom, koju je izjavio njegov drugi punomoćnik, između ostalog je navedeno "... da je tužilac tražio sudsku zaštitu i zbog ništavosti pravnog posla i po osnovu nesposobnosti za rasuđivanje (bolesti) pok. P. ... da kod takve činjenice postoji i zakonska obaveza suda da dokazni postupak sprovede i u pravcu ispitivanja sposobnosti pok. P . da shvati značaj svoga dela... da o ovom predlogu žalioca koji od istog nikada nije odustao ... nije odlučio kako ni prethodni tako ni sadašnji predsednik veća ... da u spisima suda stoji da će o predlogu tužioca za medicinsko veštačenje sud odlučiti naknadno i to nakon obavljanja grafoloških veštačenja pa je samim tim neumesan i protivan stanju u spisima predmeta stav prvostepenog suda izražen u obrazloženju presude ... da žalilac nije tražio, a mogao je medicinsko veštačenje na okolnosti da li je pok. P . mogao da shvati značaj svojih preduzetih radnji."

Tužilac je u dopuni žalbe od 8. oktobra 2013. godine, analizirajući iskaze tuženog i svedoka, ukazivao na to da kupoprodajna cena nije plaćena.

Drugostepeni sud je otvorio glavnu raspravu i na ročištu održanom 15. januara 2015. godine, na predlog tužiočevog punomoćnika sa prethodnog ročišta, odredio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem na okolnost da li je pok. P. Đ . na dan zaključenja i overe ugovora bio poslovno sposoban i da li je mogao da shvati značaj zaključenog pravnog posla i da li je terapija koju je primao uticala na njegovu poslovnu sposobnost.

Nakon dostavljanja nalaza i saslušanja veštaka neuropsihijatra, u zapisnik sa ročišta održanog 2. aprila 2015. godine je uneto da "punomoćnik tuženog ... smatra da je tužilac tokom prvostepenog postupka odustao od izvođenja dokaza veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra jer je precizirajući tužbeni zahtev svoje navode o nepravilnosti zaključenog ugovora zasnovao na okolnostima da pok. P. nije potpisao predmetni ugovor...".

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 958/14 od 2. aprila 2015. godine preinačena je ožalbena prvostepena odluka, tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđena ništavost predmetnog kupoprodajnog ugovora, jer je ocenom nalaza veštaka neuropsihijatra utvrđeno da je pok. P. Đ . u vreme zaključenja spornog pravnog posla bio bliže nemanju poslovne sposobnosti u potpunosti nego stanju delimične očuvanosti te sposobnosti. U obrazloženju presude drugostepeni sud je, između ostalog, naveo da je, zbog propusta prvostepenog suda i pogrešne konstatacije u obrazloženju prvostepene presude, da tužilac na kome je teret dokazivanja tvrdnje, nije predložio veštačenje od strane veštaka medicinske struke, otvorio raspravu radi izvođenja tog dokaza koji je tužilac predložio još u tužbi, a tokom po stupka tvrdio da pokojni P. Đ . nije bio poslovno sposoban i da nije mogao da shvati značaj radnje zaključenja spornog ugovora. Dalje je konstatovano da tužilac zahtev zasniva na tri tvrdnje, da osporava autentičnost potpisa pok. P . Đ . na ugovoru, da tvrdi da kupoprodajna cena nije isplaćena, što su razlozi relativne ništavosti ugovora, ali da tvrdi i da je pok. P. Đ . bio nesposoban da shvati značaj preduzete radnje, što je razlog za apsolutnu ništavost ugovora, koji zahtev je tokom postupka takođe postavljen . Drugostepeni sud je potom zaključio da je u mogućnosti da postupi po tužbi tužioca jer je ona razumljiva i sadrži tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora u smislu člana 187. Zakona o parničnom postupku i pored činjenice da tužbom nisu usklađeni zahtevi sa činjenicama na kojima se takav zahtev zasniva.

U reviziji izjavljenoj protiv drugostepene presude tuženi je, pozivajući se na član 372. Zakona o parničnom postupku, pored ostalog, istakao da " ... nije tužilac a ni njegov pravni prethodnik do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom zahtevao veštačenje poslovne sposobnosti ..." da je "...od ovog dokaza jasno tj. svesno odustao... da se ne radi o novoj činjenici i predlogu kao novom dokazu a koji tužilac bez svoje krivice nije mogao da utvrdi kao bitnu, jer je tužilac zahtevao samo veštačenje potpisa preko veštaka pojedinaca i Komisije veštaka u prvostepenom postupku a nikada nije tražio veštačenje veštaka neuropsihijatra...".

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 203/16 od 9. juna 2016. godine odbijena je revizija tuženog uz ocenu da u postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede postupka 361. stav 1. u vezi člana 359. Zakona o parničnom postupku na koju se neosnovano ukazuje (konstatovano je da je pogrešno u žalbi označena odredba člana 372. važećeg Zakona o parničnom postupku), jer se ne radi o novim činjenicama i dokazima predloženim u žalbi, s obzirom na to da je spornu činjenicu i izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem tužilac predložio još u tužbi, kao i na raspravi od 5. februara 2002. godine. Dalje je navedeno da o tom predlogu prvostepeni sud nije odlučio, te da se nisu mogle prihvatiti tvrdnje tog a suda da tužilac svoje navode u pogledu poslovne sposobnosti njegovog pravnog prethodnika nije dokazao, zbog kog propusta je drugostepeni sud otvorio raspravu i odlučio da izvede predložene dokaze, čime , po oceni revizijskog suda, nisu učinjene povrede postupka na koje se ukazuje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva, utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.); pravo na imovinu (član 58.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/ 09 36/11 i 53/13 - Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice i da s ud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. st. 1. i 2.); da zapisnik treba da sadrži bitne podatke o sadržini preduzete radnje i da će se u zapisnik o glavnoj raspravi naročito uneti: da li je rasprava bila javna ili je javnost bila isključena, sadržina izjava stranaka, njihovi predlozi, dokazi koje su ponudile, dokazi koji su izvedeni, uz navođenje sadržine iskaza svedoka i veštaka, kao i odluke suda donete na ročištu (član 118. stav 2.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100)(član 187. stav 1.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 2.); da je stranka koja predlaže veštačenje dužna u predlogu naznačiti predmet i obim veštačenja i predložiti lice za veštaka sa liste stalnih sudskih veštaka ( član 250. stav 1.); da će sud odlučiti koja će dokazna sredstva izvesti na glavnoj raspravi i da će sud predloge koje ne smatra bitnim za donošenje odluke odbiti rešenjem koje će obrazložiti (član 293. st. 1. i 2.); da svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda kao i da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke i da stranke mogu u toku cele glavne rasprave da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze (član 300. st. 1. i 2.); da se u žalbi se mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave (član 359. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, a imajući u vidu da podnosilac smatra da mu je označeno pravo povređeno time što su osporene presude zasnovane na činjenici koja je utvrđena u postupku pred drugostepenim sudom na osnovu dokaza čije je izvođenje predloženo u žalbenom postupku, Ustavni sud, polazeći od načela dispozicije kao centralnog načela parničnog postupka, pre svega ukazuje da je na tužiocu koji pokreće parnični postupak radi zaštite svog subjektivnog prava, da odredi sadržinu i obim zaštite koju traži, te da s tim ciljem ističe i tužbeni zahtev koji predstavlja njegovu tvrdnju da iz činjenica navedenih u tužbi proističe određena pravna posledica o kojoj sud treba da odluči i nudi dokaze na kojima zasniva svoj zahtev tj. potkrepljuje istinitost svojih navoda. Načelo dispozicije, dakle, ne iscrpljuje se samo u pogledu obraćanja sudu i raspolaganja predmetom spora već i u pogledu raspolaganja proc esnim materijalom - preduzimanju ali i opozivu parničnih radnji, u koje spada i isticanje dokaznih predloga , budući da isključivo od volje stranke zavisi da li će ili neće preduzeti određenu radnju, ili pak odustati od nje. Ustavni sud podseća da je u Odluci Už-6568/2011 od 12. juna 2014. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs) ukazao da je ZPP iz 2004. godine, u skladu sa raspravnim načelom, glavnu inicijativu i ulogu za prikupljanje činjenične građe svakako dao parničnim strankama, budući da je na strani svake od stranaka u postupku postojao procesni teret (dužnost) da iznese sve činjenice na kojima zasniva svoj zahtev i da predloži dokaze na osnovu kojih se te činjenice mogu utvrditi, odnosno da uz tvrdnju o nekoj činjenici predloži i dokaz kojim potvrđuje istinitost takve tvrdnje, iz čega dalje proizlazi da je sud vezan za predložene i izvedene dokaze. Pri tome, Ustavni sud, ovom prilikom napominje, da je prema odredbama pomenutog zakona, strankama data mogućnost da u toku cele glavne rasprave iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze, s tim što je pravo na iznošenje novih činjenica i predlaganje dokaza uglavnom ograničeno na prvostepeni postupak, jer se nove činjenice i novi dokazi mogu isticati i predlagati u žalbenom postupku izuzetno , samo pod uslovom da žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da se pod novim činjenicama i dokazima podrazumevaju činjenice i dokazi koji su objektivno postojali do zaključenja glavne rasprave, a stranka za njih nije znala ili nije mogla da zna. Imajući u vidu činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra neophodnim da na ovom mestu istakne i da zapisnik ima sve elemente javne isprave koji su predviđeni u članu 118. stav 2. Zakona o parničnom postupku i da predstavlja dokaz o izvršenim procesnim radnjama suda, stranaka i drugih učesnika u postpku koje su u zapisnik unete .

Nadovezujući se na prethodno izneto, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kome član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), kojim se jemči pravo na pravično suđenje, ne sadrži nikakva pravila o prihvatljivosti dokaza ili načinu na koji oni treba da budu ocenjeni, iz razloga što su ta pitanja uređena nacionalnim zakonodavstvom (videti presudu Schenk protiv Švajcarske, od 12. jula 1998. godine, st. 45. i 46.). Dakle, redovni sudovi su ti koji su na prvom mestu pozvani da tumače i primenjuju merodavna procesna pravila, ali prema praksi ESLjP, ovaj zahtev se ostvaruje i kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva i obavezu sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom sudskog postupka (videti Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, stav 20.).

Takođe, Ustavni sud podseća da je, sledeći praksu ESLjP prema kojoj bi načelo pravičnosti sadržano u članu 6. Konvencije bilo narušeno ako bi domaći sudovi zanemarili konkretnu i važnu primedbu koju je izneo podnosilac (videti presude Pronina protiv Ukrajine , od 18. jula 2006. godine, broj predstavke 63566/00, stav 25. i Mala protiv Ukrajine , od 3. jula 2014. godine, broj predstavke 4436/07, stav 48.), u Odluci Už- 8423/2015 od 12. oktobra 2017. godine istakao da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne može da bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve bitne okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita (videti na: www.ustavni.sud.rs).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud je u zapisnik sa ročišta održanog 26. septembra 2007. godine uneo da tužiočev punomoćnik "povlači predlog za medicinsko veštačenje", dok je, s druge strane, razlog za otvaranje rasprave drugostepeni sud našao u "propustu prvostepenog suda i pogrešnoj konstataciji u obrazloženju prvostepene presude, da tužilac na kome je teret dokazivanja tvrdnje, nije predložio veštačenje od strane veštaka medicinske struke " zbog čega je i izveo taj dokaz "koji je tužilac predložio još u tužbi, a tokom postupka tvrdio da pokojni P. Đ. nije bio poslovno sposoban i da nije mogao da shvati značaj radnje zaključenja spornog ugovora. " U vezi sa iznetim, Ustavni sud dalje primećuje da je podnosilac, u žalbenom postupku, nakon prijema nalaza veštaka neuropsihijatra, isticao "...da je tužilac tokom prvostepenog postupka odustao od izvođenja dokaza veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra...", da je pri tim navodima ostao i u reviziji izjavljenoj protiv drugostepene odluke navodeći da "...tužilac a ni njegov pravni prethodnik do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom nisu zahtevali veštačenje poslovne sposobnosti ... da se ne radi o novoj činjenici i predlogu kao novom dokazu a koji tužilac bez svoje krivice nije mogao da utvrdi kao bitnu, jer je tužilac zahtevao samo veštačenje potpisa preko veštaka pojedinaca i Komisije veštaka u prvostepenom postupku a nikada nije tražio veštačenje veštaka neuropsihijatra...". Ceneći osnovanost revizijskih navoda, Vrhovni kasacioni sud je našao da nije reč o novim činjenicama i dokazima predloženim u žalbi, s obzirom na to da je spornu činjenicu koja se tiče poslovne sposobnosti pok. P . Đ . i izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem tužilac predložio još u tužbi, kao i na raspr avi od 5. februara 2002. godine, o kom predlogu prvostepeni sud nije odlučio.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud ne može a da ne zaključi da je drugostepeni sud rešavajući o žalbi tužioca, svoja razmatranja ograničio tj. uzeo u obzir isključivo njegove žalbenih navode o tome da je predlog za izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem istakao u tužbi, podnesku od 27. januara 1999. godine i na ročištu održanom dana 31. marta 2000. godine, da o tom dokaznom predlogu nižestepeni sud nije doneo odluku, a da nije proverio podnosiočeve navode da je tužilac od tog predloga odustao, iako je imao priliku da to učini i da utvrdi da je, saglasno načelu dispozicije, na ročištu održanom 26. septembra 2007. godine tužiočev punomoćnik taj predlog povukao i da ga o zaključenja glavne rasprave nije ponovo stavio u smislu člana 250. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ovaj propust u postupanju drugostepenog suda, koji je doveo do otvaranja rasprave i izvođenja pomenutog dokaza u žalbenom postupku, nije otklonio ni revizijski sud. Po nalaženju Ustavnog suda, postupanje drugostepenog i revizijskog suda ima težinu povrede ustavnog prava na pravično suđenje zato što je usled pomenutog previda i nerazmatranja navoda podnosioca u žalbenom i revizijskom postupku sa dovoljnom pažnjom, tužiocu dato više prava od prava koje mu po zakonu pripada - da suštinski u žalbenom postupku, po isteku zakonskog roka, preduzme prethodno opozvanu procesnu radnju koja je dovela do otvaranja rasp rave pred drugostepenim sudom, na koji način je postupano na štetu podnosioca ustavne žalbe, a što je u konačnom dovelo do narušavanja procesne ravnopravnost i stranaka u postupku.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 958/14 od 2. aprila 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 203/16 od 9. juna 2016. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 203/16 od 9. juna 2016. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv osporene drugostepene odluke, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica, to nije posebno cenio navode podnosioca o posledičnoj povredi prava na imovinu, a kako je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi, nije razmatrao ni predlog za odlaganje izvršenja osporene drugostepene presude u delu odluke o troškovima postupka , jer je postao bespredmetan.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a imajući u vidu da podnosilac ne ukazuje na to da su sudovi poslednje instance različito postupali u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti za to dokatvlja dokaze, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu.

Razmatrajući podnosiočev zahtev za poništaj i odlaganje rešenja o izvršenju Drugog osnovnog suda u Beogradu koje je doneto protiv njega radi prinudne naplate troškova predmetnog parničnog postupka i rešenja Opštine Rakovica od 29. februara 2016. godine kojim mu je naloženo iseljenje iz nepokretnosti koja je predmet spornog kupoprodajnog ugovora, Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao povredu ustavnih prava u odnosu na pomenute akte, pa iz tog raloga nisu ispunjene procesne pretpostavke za postupanje po zahtevu za njihov poništaj.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delovima u kojima se ističe povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava u odnosu na osporene presude i u delu kojim je tražen poništaj i odlaganje izvršenja pomenutih rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu i Opštine Rakovica, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti