Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu bivšeg sudije porotnika, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitih odluka sudova o roku zastarelosti za naknade. Iako je osporena presuda pravno pogrešna, pravo na pravično suđenje nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Varvarina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. S . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž . 1964/15 od 18. avgusta 2016. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Varvarina je , 13 . oktobra 2016. godine, preko punomoćnika Ž. D , advokata iz Jagodine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1964/15 od 18. avgusta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u predmetnom parničnom postupku podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi isplate razlike naknade i nagrade koju je ostvario obavljajući dužnost sudije porotnika, te da je drugostepeni sud doneo osporenu presudu kojom je odbio kao neosnovan njegov tužbeni zahtev zbog zastarelosti, pogrešno nalazeći da potraživanje podnosioca ima karakter povremenog potraživanja koje zastareva u roku od tri godine. Ističe da su sudovi najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke, ocenjujući da se u konkretnom slučaju radi o potraživanjima koja zastarevaju u opštem roku od deset godina. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ovu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ža lbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 10. januara 2014. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde i državne uprave – Viši sud u Kruševcu, radi isplate razlike naknade i nagrade za sudije porotnike u periodu od 1. septembra 2003. do 31. decembra 2009. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 9. februara 2015. godine doneo presudu P. 242/14, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 1964/15 od 18. avgusta 2016. godine, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac, prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim sudom , obavljao dužnost sudije porotnika u Okružnom sudu u Kruševcu u periodu od 1998. do decembra 2009. godine, kada je ostvarivao i pravo na naknadu i nagradu za vreme provedeno u vršenju dužnosti sudije porotnika; da je tužiocu u spornom periodu isplaćena naknada u manjem iznosu od onog koji mu pripada po zakonu, pa da ukupno neisplaćena razlika iznosi 123.923,00 dinara, što je utvrđeno na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko -finansijske struke; da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca zbog zastarelosti potraživanja, u smislu člana 372. Zakona o obligacionim odnosima; da su neosnovani navodi žalbe kojima se ukazuje da potraživanje tužioca dospeva odmah po obavljenoj porotničkoj dužnosti i da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti od deset godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da je odredbom člana 372. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanja povremenih davanja, koja dospevaju godišnje ili u kraćim vremenskim razmacima, predstavljaju povremena potraživanja koja zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja; da potraživanje naknade po osnovu vršenja dužnosti sudije porotnika, i po oceni drugostepenog suda, ima karakter povremenog potraživanja koje dospeva do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec; da je polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je tužilac podneo tužbu tek 10. januara 2014. godine, drugostepeni sud zaključio da je zastarelo potraživanje tužioca, jer je protekao rok od tri godine propisan odredbom člana 372. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine i Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine i presudom Višeg suda u Smederevu Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine potvrđene prvostepene presude kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike naknade i nagrade za vršenje dužnosti sudije porotnika. Drugostepeni sudovi su u tim predmetima ocenili da navedeno potraživanje nema karakter povremenog potraživanja koje zastareva u roku od tri godine, jer naknada dospeva odmah, a ne u godišnjim ili drugim razmacima, zbog čega se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji iznosi deset godina.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da p otraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, te da isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372.); da p otraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom doneli različite presude u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika i time doveli podnosioca u neravnopravan položaj u odnosu na druge tužioce čiji je tužbeni zahtev usvojen.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 1964/15 od 18. avgusta 2016. godine ocenio da potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika ima karakter povremenog potraživanja iz člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, koje dospeva na mesečnoj bazi i koje zastareva u roku od tri godine. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Apelacioni sud u Beogradu i Viši sud u Smederevu su u presudama Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine, Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine i Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine zauzeli sasvim suprotan stav, prema kome potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika dospeva odmah, a ne u određenim vremenskim razmacima, pa da takvo potraživanje zastareva u opštem roku od deset godina, u smislu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu doneo drugačiju odluku u predmetima sa istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu na druge sudije porotnike, čiji je tužbeni zahtev za isplatu razlike naknade i nagrade pravnosnažno usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da je sud poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosio različite odluke, stvorila pra vnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Viši sud u Beogradu proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da njegovo potraživanje razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika predstavlja povremeno potraživanje koje zastareva u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinog davanja. U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je ocenio da je potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo, ističući da poslednje traženo davanje na ime naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika datira od decembra 2009. godine i da je tužba podneta 10. januara 2014. godine. Podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da navedena potraživanja zastarevaju u opštem roku zastarelosti od deset godina, pa da su takvo pravno stanovište delili i drugostepeni sudovi u presudama koje su dostavljene uz ovu ustavnu žalbu.

Ispitujući da li je Viši sud u Beogradu proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je Zakon o obligacionim odnosima pridao posebnu važnost povremenim potraživanjima na taj način što je predvideo poseban rok zastarelosti za ta potraživanja. U tom kontekstu, odredbama člana 372. pomenutog zakona je propisano da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Osnovna karakteristika povremenih potraživanja je novčano davanje čiji je iznos unapred poznat (npr. stanarina, zakupnina itd) i koji je po pravilu predviđen pravnim poslom na osnovu koga nastaje potraživanje. Povremeno potraživanje sadrži elemenat redovnosti koji podrazumeva ne samo unapred utvrđeni iznos na koji glasi, već i da ovo potraživanje dospeva u pravilnim vremenskim razmacima (npr. godišnje, tromesečno, mesečno itd.). Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku tražio isplatu razlike naknade i nagrade zbog obavljanja dužnosti sudije porotnika u Okružnom sudu u Kruševcu u periodu od 1. septembra 2003. do 31. decembra 2009. godine, Ustavni sud je konstatovao da je ova kategorija lica koja ulazi u sastav sudskih veća prema odredbama Odluke o naknadama i nagradama sudija porotnika iz 2002. godine imala pravo na naknadu troškova nastalih na dužnosti, naknadu za izgubljenu zaradu i nagradu za obavljanje dužnosti. U tom smislu, Ustavni sud napominje da su primanja sudija porotnika imala karakter dnevnica, koja su se obračunavala na način predviđen navedenim opštim aktom, koji pri tom nije predvideo momenat dospelosti tih potraživanja. Dakle, visina i realizacija potraživanja naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika je zavisila od stepena angažovanosti ovih lica u sudskim postupcima u kojima su učestvovali kao članovi sudskog veća, a što je predstavljalo jednu varijabilnu kategoriju. Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir specifičnu pravnu prirodu potraživanja sudija porotnika, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Beogradu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da ova potraživanja imaju karakter povremenih potraživanja.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da ovakva pogrešna ocena drugostepenog suda nije dovela u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka po podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je podnosilac u konkretnom slučaju tražio isplatu razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika. Naime, iz odredaba Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima ("Službeni glasnik RS", broj 86/02) proizlazi da je nadležan sud bio dužan da sudiji porotniku obračuna i isplati odgovarajuću naknadu i nagradu za vršenje dužnosti, pa delimično neizvršavanje obaveze od strane nadležnog suda u skladu sa navedenom Odlukom predstavlja nezakonit i nepravilan rad državnog organa koji stvara deliktnu odgovornost države kao pravnog lica, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima identičan roku zastarelosti koji se odnosi na povremena potraživanja, a koji je Viši sud u Beogradu uzeo kao uporište za osporenu presudu, te da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu nakon proteka tog roka, imajući u vidu momenat saznanja za štetu i učinioca. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je zaključio da osporenom drugostepenom presudom n ije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenj e, pa je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

6. Sledom svega rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti