Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Sud je utvrdio da je postupanje sudova bilo neefikasno i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. P . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 33/17 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo R. P . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. P . je , 26. jula 201 9. godine, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 33/17. Takođe, podnositeljka ističe da joj je dužinom trajanja osporenog postupka povređeno i načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, te pravo na jednaku zaštitu prava i prav o na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da sud nije vodio računa o ekonomičnosti postupka, te da joj je dužinom postupka napravio velike troškove koji nisu bili neophodni. Takođe, podnositeljka ističe i da je sud odredio veliki broj veštačenja na predlog tužioca, čime je tužilac zapravo želeo da se postupak odugovlači, a što je sud prećutno odobravao i time joj povredio ustavno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su joj dužinom trajanja osporenog parničnog postupka povređena napred navedena ustavna načela i prava, te joj na osnovu toga dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 33/17, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

S. P . iz Vranja, podneo je 21. marta 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Vranju, protiv tužene R . P . iz Vranja, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđena svojine na osnovu sticanja u braku. Tužena je o dgovor na tužbu dala 9. maja 2006. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude, prvostepeni sud je zakazao 50 ročišta, od kojih 20 ročišta nije održano usled nedostataka procesnih pretpostavki za održavanje istih. Tokom ovog dela postupka, parnični sud je saslušao 23 svedoka, tužioca i tuženu u svojstvu parničnih stranaka, te je više puta nalagao sprovođenje veštačenja iz oblasti građevinske i ekonomsko-finansijske struke.

Takođe, tokom ovog dela postupka Osnovni sud u Vranju je doneo pravnosnažno rešenje P. 334/10 od 17. aprila 2015. godine, kojim je odbio kao neosnovan predlog tužioca-protivtuženog da s e odobri privremen a mera i naloži tuženoj-protivtužilji da isprazni od ljudi i stvari jednu prostoriju na prvom spratu, kupatilo i hodnik porodične stambene zgrade, garažu i podrum, kako bi se tužilac- protivtuženi u te prostorije uselio , kao i pravnosnažno rešenje P. 334/10 od 21. maja 2015. godine, kojim je usvojio predloženu privremenu meru tužene-protivtužilje pa naložio tužiocu- protivtuženom da obustavi izvođenje građevinskih radova u unutrašnjosti porodične stambene zgrade u susvojini stranaka i poruši započete izgrađene pregrade u predsoblju i omogući tuženoj da na dosadašnji način koristi stepenišni deo predsoblja radi ulaska u stambenu zgradu .

Osnovni sud u Vranju je 25. maja 2016. godine doneo prvu prvostepenu presudu P. 334/10.

Postupajući po žalbi tužioca od 6. juna 2016. godine i tužene od 4. jula 2016. godine, Apelacioni sud u Nišu je prvo doneo rešenje Gž. 2248/16 od 28. septembra 2016. godine, kojim je spis predmeta vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, a zatim i rešenje Gž. 2248/16 od 15. decembra 2016. godine, kojim je ukinuo presudu Osnovnog suda u Vranju P. 334/10 od 25. maja 2016. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je zakazao sedam ročišta, od kojih tri nije održano, usled nedostataka procesnih pretpostavki za održavanje istih, kao i zbog pokušaja parničnih stranaka da postupak okončaju mirnim putem. Tokom ovog dela postupka, sud je naložio i sproveo tri građevinska veštačenja, te dva ekonomsko-finansijska veštačenja, nakon čega je doneo drugu prvostepenu presudu P. 33/17 od 30. oktobra 2017. godine .

Tužena-protivtužilja je na navedenu presudu izjavila žalbu 27. novembra 2017. godine, a tužilac- protivutuženi 28. novembra 2017. godine .

Na ročištu održanom 27. juna 2019. godine, pred Apelacionim sudom u Nišu, drugostepeni sud je doneo rešenje Gž. 60/18 na osnovu kojeg je prihvaćeno sudsko poravnanje koje su zaključile parnične stranke

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, koji se vodio radi deobe svojine na osnovu sticanja u braku, pokrenut 21. marta 20 06. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a da je tužena-protivtužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe na tužbu odgovorila 9. maja 2006. godine. Osporeni postupak je okončan 27. juna 2019. godine zaključenjem sudskog poravnanja među parničnim strankama pred Apelacionim sudom u Nišu. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao 13 godina i d va mesec a, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora jeste bio relativno složen, te da je tokom trajanja postupka, prvostepeni sud više puta sprovodio građevinska i ekonomsko-finansijska veštačenja, nalagao dopune istih, kao i saslušavao veštake iz navedenih oblasti, saslušao više svedoka i tužioca-protivtuženog i tuženu- protivtužilju u svojstvu parničnih stranaka, ali ne u toj meri da bi se moglo opravdati trajanje parničnog postupka od skoro deceniju i po.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je ona imala legitiman pravni interes da se predmetu parničnog postupka koji je bio usmeren na deobu imovine stečene u braku, a u kojem je imala procesnu ulogu tužene-protivtužilje odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je prvostepeni sud prvu prvostepenu presudu, koja je naknadno bila ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupka, doneo tek nakon deset godina. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 33/17.

Kako podnositeljka povredu načela i prava iz čl. 21. i 36. Ustava Republike obrazlaže na identičan način kao i povredu prava iz člana 32. stav 1 . Ustava, to se Sud tim navodima nije posebno bavio.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standa rd u državi, zahtev podnositeljke ustavne žalbe, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti