Ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje i razumni rok u upravnom postupku za ostvarivanje prava na starosnu penziju

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog šestogodišnjeg trajanja upravnog postupka za penziju i povredu prava na pravično suđenje jer Upravni sud nije obrazložio sve navode tužbe. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. J . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. J . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Novi Sad u predmetu broj 30-191.10-165433/2011 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba A. J . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 5084/14 od 9. juna 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

4. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 5084/14 od 9. juna 2016. godine i određuje da isti sud dones e novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30-02/191.10-165433 od 19. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. J . iz Novog Sada je, 14. oktobra 2016. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 5084/14 od 9. juna 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 22, 32. i 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, te načela i prava zagarantovanih odredbama čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Novi Sad u predmetu broj 30-191.10-165433/2011 . Podnositeljka je postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je u predmetnoj upravnoj stvari Upravni sud više puta poništavao konačne upravne akte, a da je osporenom presudom odbio tužbu podnositeljke, gde je u obrazloženju samo cenio deo tužbenih navoda podnositeljke vezano za obračun visine penzije za godine kada podnositeljka nije radila cele godine, ali da uopšte nisu cenjeni navodi podnositeljke da je visina penzije nepravilno obračunata u smislu što su neto iznosi zar ada dovedeni u odnos sa prosečnim bruto zaradama u Republici Srbiji, kao i ostale navode tužbe, te i dostavljeni nalaz veštaka i izveštaje poreske uprave i matične evidencije tuženog organa.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žal be povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je, 14. jula 2010. godine, podnela prvostepenom organu uprave zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Novi Sad broj 30-191.10-165433/2011 od 14. jula 2011. godine podnositeljki je utvrđeno pravo na srazmerni deo starosne penzije od 29. avgusta 2010. godine u iznosu od 33.558,05 dinara mesečno, na osnovu penzijskog staža navršenog u Republici Srbiji i Republici Slovačkoj u trajanju od 35 godina i 25 dana.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30-191/10-165433 od 2. novembra 2011. godine odbijena je žalba koju je podnositeljka izjavila protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 29. novembra 2011. godine podnela tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 13138/11 od 11. januara 2013. godine, poništen je konačni upravni akt i naloženo ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da je tuženi organ našao da je žalba neosnovana, a da nije cenio iznete navode žalbe, niti je dao razloge zbog čega smatra da p riložena uverenja Poreske uprave, koja su priložena uz žalbu, ne utiču na drugačije odlučivanje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30-191/10-165433 od 6. februara 2013. godine odbijena je žalba koju je podnositeljka izjavila protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 11. aprila 2013. godine podnela tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 5674/13 od 11. oktobra 2013. godine, poništen je konačni upravni akt i naloženo ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da nije postupljeno po prethodno donetoj presudi i nije ponovo odgovoreno na navode žalbe, pored ostalog, da je obračun godišnjeg koeficijenta pogrešno obračunat za godine u kojima je staž osiguranja manji od 12 meseci (godine: 1972, 1973, 1976, 1980, 1996. i 2010.), kao i da je dostavljeno mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke kojima su potvrđeni njeni navodi da je u periodu od 2003-2010. godine neto zarada podnositeljke stavljena u odnos sa bruto zaradom u Republici Srbiji.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30-02/191.10-165433 od 19. februara 2014. godine odbijena je žalba koju je podnositeljka izjavila protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 4. aprila 2014. godine podnela tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 5084/14 od 9. juna 2016. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi organ, postupajući po presudi Upravnog suda, ocenio kao neosnovane navode žalbe kojima je isticano da je obračun godišnjeg koeficijenta pogrešno obračunat za godine u kojima je staž osiguranja manji od 12 meseci (godine: 1972, 1973, 1976, 1980, 1996. i 2010.) i da je trebalo iznos zarade dovesti u odnos sa srazmernim delom prosečne zarade u Republici Srbiji prema broju meseci radnog staža, jer je članom 63. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da godišnji lični koeficijent predstavlja odnos ukupne zarade osiguranika, odnosno osnovice osiguranja, za svaku kalendarsku godinu i prosečne godišnje zarade u Republici za istu kalendarsku godinu; da je sud cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da isti nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost osporenog rešenja.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok , da je u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak u odnosu na podnositeljku pokrenut 14. jula 2010. godine zahtevom koji je podnela za priznavanje prava na starosnu penziju, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 5084/14 od 9. juna 2016. godine . Iz navedenog proizlazi da je predmetni postupak trajao šest godina.

Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja jednog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje organa uprave, odnosno sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kojima se u postupku odlučuje za podnositeljku.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka imala legitiman interes da se o njenom zahtevu odluči u razumnom roku, imajući u vidu da se odlučivalo o zahtevu podnositeljke za ostvarivanje prava na starosnu penziju. Ocenjujući ponašanje same podnositeljke, Ustavni sud konstatuje da je dopisima od 1. oktobra 2018. i od 9. novembra 2018. godine zatražio od prvostepenog organa uprave spise predmeta, ali da isti nisu dostavljeni, pa se ne može utvrditi da li je podnositeljka koristila procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, te njen doprinos dugom trajanju postupka. Pored toga, imajući u vidu da nije bilo dužih perioda neaktivnosti organa uprave, može se zaključiti da eventualno korišćenje procesnopravnih sredstava od strane podnositeljke ne bi doprinelo bržem okončanju predmetnog postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da je za šest godina u predmetnom postupku doneto jedno rešenje prvostepenog organa, tri rešenja drugost epenog organa i da su vođena tri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom siste mu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka br. 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br. 17271/04 od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u jednoj od donetih presuda i konstatovao da tuženi drugostepeni organ uopšte nije postupio po nalozima iz prethodno donete presude toga suda. Takođe, osporenom presudom Upravni sud je o zakonitosti konačnog upravnog akta odlučio nakon više od dve godine, iako je u istoj pravnoj stvari prethodno dva puta poništavao rešenja tuženog drugostepenog organa uprave.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, saglasno odredbama člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja organa uprave i suda (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred organima uprave. Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda. Ovaj zahtev je utoliko značajniji ukoliko stranka nije bila u mogućnosti da usmeno iznese svoju stvar u toku postupka (reč je o stavu izraženom u odluci Evropskog suda za ljudska prava: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, § 60 .).

Podnositeljka je u podnetoj tužbi ukazala: prvo, da je pogrešno izvršen obračun godišnjeg koeficijenta za godine u kojima je staž osiguranja manji od 12 meseci, a drugo, da je oštećena prilikom obračuna penzije iz razloga što je u periodu od 2003-2010. godine njena neto zarada data u odnosu sa bruto zaradom u Republici i da je dostavila mišljenje stalnog sudskog veštaka koji je potvrdio njene navode.

Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporene presude utvrđeno da je pravilno tuženi organ ocenio neosnovanim navode žalbe kojima je isticano da je obračun godišnjeg koeficijenta pogrešno obračunat za godine u kojima je staž osiguranja manji od 12 meseci (godine: 1972, 1973, 1976, 1980, 1996. i 2010.) i da je trebalo iznos zarade dovesti u odnos sa srazmernim delom prosečne zarade u Republici Srbiji prema broju meseci radnog staža, jer je članom 63. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da godišnji lični koeficijent predstavlja odnos ukupne zarade osiguranika, odnosno osnovice osiguranja, za svaku kalendarsku godinu i prosečne godišnje zarade u Republici za istu kalendarsku godinu. Takođe je navedeno da je sud cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da isti nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost osporenog rešenja. Ustavni sud ocenjuje da se Upravni sud uopšte nije izjasnio o navodima podnositeljke, tamo tužilje, da je u periodu od 2003-2010. godine njena neto zarada data u odnosu sa bruto zaradom u Republici i da je dostavila mišljenje stalnog sudskog veštaka koji je potvrdio njene navode. Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je mišljenja da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standard prava na obrazloženu sudsku odluku , kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i u tački 4. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda broj 30-02/191.10-165433 od 19. februara 2014. godine, ne prejudicirajući pri tome konačni ishod predmetnog upravnosudskog postupka.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosi teljke o povredi ostalih načela i prava koja su označena u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje i razumni rok u upravnom postupku za ostvarivanje prava na starosnu penziju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti