Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv zaključaka donetih u izvršnom postupku u fazi prodaje nepokretnosti. Podnosilac nije iskoristio zakonom predviđeno pravno sredstvo – zahtev za otklanjanje nepravilnosti protiv zaključka o predaji nepokretnosti, što je uslov za podnošenje žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi R. D. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. novembra 2013. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba R. D. protiv zaključka Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 29475/10 od 18. maja 2012. godine, zaključka Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 29475/10 od 13. juna 2012. godine i zaključka Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 29475/10 od 14. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. D. iz B. je 30. jula 2012. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 1. februara 2013. godine, protiv zaključaka Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 29475/10 od 18. maja 2012. godine, I. 29475/10 od 13. juna 2012. godine i I. 29475/10 od 14. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Prvi osnovni sud u Beogradu osporenim zaključkom I. 29475/10 od 18. maja 2012. godine oglasio nevažećim javno nadmetanje radi prodaje nepokretnosti prema podnosiocu ustavne žalbe i drugom licu po pravu preče kupovine, te je pozvan drugi ponuđač N.Ž. da kupi predmetnu nepokretnost, a osporenim zaključkom istog suda I. 29475/10 od 13. juna 2012. godine dodeljena je nepokretnost drugom ponuđaču N.Ž, dok je osporenim zaključkom istog suda I. 29475/10 od 14. juna 2012. godine predata nepokretnost N.Ž. i naloženo Republičkom geodetskom zavodu da upiše pravo svojine u korist navedenog lica.

4. U vezi akata donetih u izvršnom postupku, Ustavni sud najpre ukazuje na praksu Evropske komisije za ljudska prava, koj a je, odlučujući o prime njivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključila da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa parničnim postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka ( ovakavo stanovište je zauzeto u predmetu „Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke “, broj 11258/84 tač. 46.).

Polazeći od navedenog pravnog stanovišta, Ustavni sud nalazi da se u fazi prodaje nepokretnosti, kao posebne faze izvršenja na nepokretnosti, ne nameću posebne obaveze , niti utvrđuju posebna prava strankama i učesnicima u izvršnom postupku.

Najpre, posmatrajući fazu prodaje nepokretnosti sa aspekta pravne pozicije izvršnog poverioca, Ustavni sud ukazuje da se toj stranci u izvršnom postupku ne nameću posebne obaveze niti utvrđuju posebna prava, jer se prodaja nepokretnosti sprovodi upravo u interesu izvršnog poverioca kako bi se došlo do novčanih sredstava radi namirenja njegovog potraživanja. Objektivno on može da se nađe u nepovoljnom pravnom položaju prodajom nepokretnosti po ceni koja je ispod zakonskog min imuma, tako da je adekvatna satisfakcija u takvom slučaju naknada štete.

Zatim, posmatrajući fazu prodaje nepokretnosti sa aspekta pravne pozicije izvršnog dužnika, Ustavni sud ukazuje da se ni toj stranci u izvršnom postupku ne nameću posebne obaveze, jer se o osnovanosti izvršenja na nepokretnosti odlučuje u fazama izvršenja koje prethode prodaji nepokretnosti, tako da končan ishod postupka prodaje nepokretnosti nema nikakve pravne posledice na pravnu poziciju izvršnog dužnika prema nepokretnosti koja je predmet izvršenja. Takođe, i on može objektivno da se naće u nepovoljnom pravnom položaju prodajom nepokretnosti po ceni koja je ispod zakonskog minimuma, tako da je adekvatna satisfakcija u takvom slučaju naknada štete.

Treća lica, za razliku od svih ostalih učesnika u izvršnom postupku, pod određenim uslovima mogu da pokrenu parnični postupak, radi proglašenja nedopuštenim izvršenja na spornoj nepokretnosti.

Kada je reč o kupcima u izvršnom postupku koji su neposredni učesnici u fazi prodaje nepokretnosti, Ustavni sud i ovde ocenjuje da se njima ne nameću posebne obaveze, niti utvrđuju posebna prava u fazi prodaje nepokretnosti. Naime, prodajom nepokretnosti drugom kupcu, nezadovoljnom kupcu se ne nameću bilo kakve obaveze, niti mu se u skraćuju određena prava, jer on takva prava u formalnom smislu nema u izvršnom postupku, već ima pravnu mogućnost da pod određenim uslovima postane vlasnik nepokretnosti koje je predmet prodaje. Ukoliko kupac smatra da zbog nepravilnih radnji i odluka suda ili drugih lica nije realizovao svoju mogućnost da postane titular prava svojine na predmetu izvršenja, adekvatna satisfakacija jeste naknada štete. Isti princip važi i kada se nepokretnost prodaje izvršnom poveriocu, što je bio slučaj u konkretnom predmetu.

Imajući u vidu navedeno, stranke i drugi učesnici u postupku, iako se u fazi prodaje nepokretnosti ne utvrđuju određena posebna prava i obaveze, ipak imaju određeni ineteres da traže da se utvrde nepravilnosti u postupku prodaje nepokretnosti i da traže naknadu štete zbog navedenih nepravilnosti. Pravno sredstvo koje im u tu svrhu stoji na raspolaganju jeste zahtev za otklanjanje nepravilnosti iz člana 131. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11), koji se izjavljuje protiv zaključka o predaji nepokretnosti.

Podnosilac ustavne žalbe je osporio zaključak kojim se prodaja nepokretnosti podnosiocu ustavne žalbe proglašava bez pravnog dejstva, zaključak o dodeljivanju nepokretnosti drugom ponuđaču i zaključak o predaji nepokretnosti drugom ponuđaču.

Za utvrđivanje odnosa između navedenih akata od pravnog značaja je odredba člana 104. navedenog Zakona o izvršenju i obezbeđenju (u daljem tekstu: ZIO). Ovim članom Zakona je propisano da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi zabeležbom rešenja o izvršenju ili zaključka izvršitelja o sprovođenju izvršenja u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom. Dakle, prema samom Zakonu, dodeljivanje nepokretnosti i predaja nepokretnosti kupcu ne predstavljaju posebne faze izvršenja na nepokretnosti izvršnog dužnika, već po tfaze prodaje nepokretnosti koje imaju za cilj materijalizaciju prodaje nepokretnosti. Samim tim, akt o prodaji nepokretnosti, akt o dodeljivanju nepokretnosti i akt o predaji nepokretnosti predstavljaju jednu jedinstvenu celinu koja čini posebnu fazu izvršenja na nepokretnosti – prodaj u nepokretnosti. U toj fazi izvršenja, akt o prodaji nepokretnosti predstavlja osnovni akt, dok akti o dodeljivanju i predaji nepokretnosti predstavljaju posledične akte (aktom o dodeljivanju nepokretnosti, nepokretnost se dodeljuje licu kome je prodata, dok se aktom o predaji nepokretnosti, nepokretnost predaje licu kome je prodata i dodeljena). Iz navedenog se izvodi da prodaja nepokretnosti u izvršnom postupku počinje aktom o prodaji nepokretnosti , a završava se aktom o predaji nepokretnosti, koji kao takav prožima celokupnu fazu prodaje nepokretnosti.

Normativno opravdanje navedenog pravnog stanovišta nalazi se i u odredbi člana 131. stav 5. ZIO, kojom je propisano da rešenje o osnovanosti zahteva za otklanjanje nepravilnosti protiv zaključka o predaji nepokretnosti ne utiče na izvršenu prodaju. Kada se utvrdi nepravilnost zaključka o predaji nepokretnosti, navedena zakonska odredba sprečava da usvajajuće rešenje proizvodi pravne posledice na prodaju nepokretnosti u celini, dakle, ne ograničavajući se isključivo na akt o predaji nepokretnosti. Prema tome, utvrđena nepravilnost zaključka o predaji nepokretnosti, kao poslednjeg akta u postupku prodaje nepokretnosti, za sobom povlači nepravilnost prodaje nepokretnosti u celini.

Dakle, krajnji zaključak je to da osporeni akti predstavljaju jedinstvenu celinu, pa se procesne pretpostavke za izjavljivanje ustavne žalbe cene u odnosu na poslednji akt u nizu – zaključak o predaji nepokretnosti. Isti princip se odnosi i na slučaj kada se prodaja nepokretnosti prvom ponuđaču proglašava bez pravnog dejstva, jer se tada nepokretnost prodaje drugom ponuđaču, što je bio slučaj i u konkretnom predmetu.

5. Odredbama člana 131. ZIO propisano je da se protiv zaključka o predaji nepokretnosti može podneti zahtev za otklanjanje nepravilnosti o kome odlučuje sud rešenjem, u skladu sa članom 74. ovog zakona (stav 3.), da prigovor protiv rešenja iz stava 3. ovog člana ne odlaže izvršenje (stav 4.), a da rešenje o osnovanosti zahteva iz stava 3. ovog člana ne utiče na izvršenu prodaju, već samo može biti osnov za naknadu štete (stav 5.).

Dakle, podnosilac ustavne žalbe je imao procesnu mogućnost da protiv osporenog zaključka Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 29475/10 od 14. juna 2012. godine, kojim je predmetna nepokretnost predata drugom ponuđaču N.Ž, podnese zahtev za otklanjanje nepravilnosti, u smislu člana 131. ZIO.

Ovde se postavlje pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe bio u obavezi da koristi ovo pravno sredstvo protiv navedenog zaključka pre podnošenja ustavne žalbe.

Odredbom člana 131. stav 3. ZIO izričito je propisano da se protiv zaključka o predaji nepokretnosti može podneti zahtev za otklanjanje nepravilnosti . Ustavni sud ocenjuje da izričito propisivanje određenog pravnog sredstva, bez obzira na to što nije redovno pravno sredstvo protiv tačno određenog sudskog akta, predstavlja procesnopravni zahtev koji se mora poštovati pre podnošenja ustavne žalbe. Ovakvim pravnim shvatanjem ne odstupa se od prakse da je prigovor jedino pravno sredstvo u izvršnom postupku koje stranka mora da koristi (kada je to zakonom dozvoljeno) pre podnošenja ustavne žalbe, ali kada je reč o zaključku o predaji nepokretnosti protiv kog akta nije dozvoljen prigovor, zakonodavac je tu napravio izuzetak time što je izričito propisao da je protiv takvog akta dozvoljen zahtev za otklanjanje nepravilnosti, što nije učinjeno sa ostalim aktima koji se donose u postupku izvršenja na nepokretnosti . Ovakvu intenciju zakonodavca Ustavni sud ocenjuje kao obligatorni zahtev za stranku i drugog učesnika, koji mora da se poštuje u postupku izvršenja pre podnošenja ustavne žalbe.

Međutim, rešenje o osnovanosti zahteva za otklanjanje nepravilnosti ne utiče na izvršenu prodaju, već samo može biti osnov za naknadu štete, u smislu člana 131. stav 5. ZIO. Dakle, usvajajuće rešenje povodom zahteva za otklanjanje nepravilnosti podnetog protiv zaključka o predaji nepokretnosti nema uticaj na postupak sprovođenja izvršenja. Time što zakonodavac nije pribegao klasičnoj pravnoj zaštiti u slučaju donošenja rešenja o osnovanosti zahteva za otklanjanje nepravilnosti , ne znači da je isključena delotvornost ovakve pravne zaštite. Ovde je pravna zaštita u suštini sa terena izvršnog postupka prebačena na teren parničnog postupka i na taj način se stranci i drugom učesniku u postupku izvršenja, u čiju korist je usvojen zahtev , pruža pravna zaštita u jednom specifičnom obliku, za koju Ustavni smatra da je delotvorna. Ovakva specifična pravna zaštita je u duhu faze izvršnog postupka u kojoj se donosi akt o predaji nepokretnosti, koja se po svojim osobenostima i pravnim posledicama razlikuje od prethodnih faza izvršenja. Naime, akt o predaji nepokretnosti vezuje se za sticanje prava svojine u korist kupca nepokretnosti i namirenje izvršnog poverioca.

Imajući u vidu navedeno, zakon kroz svoje odredbe mora da pruži procesne garancije da je sticanje prava svojine na nepokretnosti od strane kupca u postupku izvršenja i namirenje izvršnog poverioca definitivna pravna stvar i nepovratan proces. Međutim, bilo kakva sudska intervencija na sam akt o predaji nepokretnosti neizbežno bi vodila do ukidanja prava svojine kupca i čina namirenja izvršnog poverioca. To svakako umanjuje poverenje u delotvornost i efikasnost suda u izvršnom postupku.

Time što je zakonodavac propisao da rešenje o osnovanosti zahteva izjavljenog protiv zaključka o predaji nepokretnosti ne utiče na izvršenu prodaju, već samo može biti osnov za naknadu štete, pružena je garancija da jednom donet akt o predaji nepokretnosti ne može biti uklonjen iz pravnog prometa, što direktno ima za pravnu posledicu da je sticanje prava svojine i namirenje izvršnog poverioca nepovratan proces. Međutim, ovakvo zakonsko rešenje ne isključuje pravnu zaštitu protiv nepravilnog zaključka o predaji nepokretnosti, s tim što nezadovoljna stranka i drugi učesnik u postupku pravnu zaštitu ne mogu više da traže u izvršnom postupku, već u parničnom postupku, pod uslovom da se u izvršnom postupku usvoji zahtev za otklanjanje nepravilnosti izjavljen protiv zaključka o predaji nepokretnosti. S obzirom na to da je glavna odlika izvršnog postupka oficijelnost, koja se u ovoj fazi postupka ogleda u oceni suda kao državnog organa da li su ispunjeni formaln i uslovi za predaju nepokretnosti kupcu, to se štetne posledice nepravilnog zaključka o predaji nepokretnosti ne mogu odraziti na ostvarena prava kupca i izvršnog poverioca, već odgovornost mora da preuzme država zbog nepravilnog rada organa (suda) čiji je ona osnivač, a ta odgovornost se utvrđuje u parničnom postupku koji se pokreće po tužbi za naknadu štete, u smislu 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, u smislu odredbe člana 131. stav 1. ZIO, pored suda i izvršitelj je ovlašćen da donosi zaključak da se nepokretnost preda kupcu. U članu 11. stav 1. tačka 8) ZIO, pod pojmom izvršitelja podrazumeva se fizičko lice koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da u statusu službenog lica sprovodi izvršenje u granicama rešenja o izvršenju i da vrši druga ovlašćenja koja su mu poverena zakonom. Dakle, izvršitelj nije deo sudskog osoblja, za razliku od sudskog izvršitelja, niti je državni službenik u pravom smislu te reči, jer se na njega ne primenjuju propisi relevantni za ostvarivanje prava i utvrđivanja obaveza državnih službenika. Prema tome, u procesnoj situaciji kada je rešenjem suda po podnetom zahtevu utvrđena nepravilnost zaključka o predaji nepokretnosti, koji je doneo izvršitelj, Ustavni sud ukazuje da se u parničnom postupku, pokrenutom nakon donošenja usvajajućeg rešenja o zahtevu za otklanjanje nepravilnosti, utvrđuje građanskopravna odgovornost izvršitelja, a ne države, za štetu prouzrokovanu njegovim nepravilnim zaključkom o predaji nepokretnosti, a imajući u vidu odredbu člana 326. ZIO, kojom je propisano da je izvršitelj celokupnom svojom imovinom odgovoran za štetu koja tokom postupka izvršenja nastane njegovom krivicom.

Ustavni sud ukazuje i na to da odluka koja se donosi u takvom parničnom postupku, može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom po ustavnoj žalbi, ako je stranka nezadovoljna takvom parničnom odlukom.

Takođe, protiv rešenja kojim se odbija ili odbacuje zahtev za otklanjanje nepravilnosti iz člana 131. stav 3. ZIO, dozvoljen je prigovor, koji mora da se koristi pre podnošenje ustavne žalbe, te rešenje suda kojim se odbija ili odbacuje prigovor protiv odbijajućeg rešenja po zahtevu može biti predmet osporavanja ustavnom žalbom.

Iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena proizlazi da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije koristio zahtev za otklanjanje nepravilnosti iz člana 131. stav 3. ZIO. S obzirom na to da usvajajuće rešenje povodom navedenog zahteva nema dejstvo na sam postupak sprovođenja izvršenja, već predstavlja osnov za vođenje postupka za naknadu štete pred parničnim sudom, to se u konkretnom slučaju ustavna žalba ne odbacuje zbog toga što podnosilac nije iscrpeo sva pravna sredstva za zaštitu svojih prava, već zbog toga što nije iskoristio pravni put predviđen zakonom.

6. Podnosilac ustavne žalbe, kao što je navedeno, nije podneo zahtev za otklanjanje nepravilnosti iz člana 131. stav 3. ZIO, ali je zato podneo zahtev za otklanjanje nepravilnosti iz člana 74. stav 1. ZIO, i to protiv zaključka kojim se prodaja nepokretnosti podnosiocu ustavne žalbe proglašava bez pravnog dejstva.

Osnovno pitanje koje se nameće Ustavnom sudu jeste da li zahtev za otklanjanje nepravilnosti iz člana 74. stav 1. ZIO u izvršnom postupku predstavlja pravno sredstvo čijim se korišćenjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, a koje pravno sredstvo se može izjaviti protiv bilo kojih radnji ili odluka za koje učesnik u postupku smatra da su nepravilne. Prema pravnom stanovištu Ustavnog suda, prigovor je jedino pravno sredstvo u izvršnom postupku koj e stranka mora da koristi , kada je to zakonom dozvoljeno , pre podnošenja ustavne žalbe . Izuzetak od navedenog pravila jeste samo zahtev za otklanjanje nepravilnosti iz člana 131. stav 3. ZIO, za koji je izričito propisano da se izjavljuje protiv zaključka o predaji nepokretnosti, te korišćenje i ovog zahteva iz člana 131. stav 3. navedenog zakona predstavlja nužan procesni uslov za podnošenje ustavne žalbe. Dakle, zahtev za otklanjanje nepravilnosti iz člana 74. stav 1. ZIO u izvršnom postupku ne predstavlja pravn o sredstvo čijim se korišćenjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe.

Takođe, izjavljivanje zahteva za otklanjanje nepravilnosti iz člana 74. stav 1. ZIO protiv zaključka kojim se prodaja nepokretnosti podnosiocu ustavne žalbe proglašava bez pravnog dejstva i donošenje odluke o ovom pravnom sredstvu je bez pravnog značaja, s obzirom na to da navedeni zaključak ne predstavlja akt iz člana 170. Ustava koji se može osporiti ustavnom žalbom. Naime, navedeni zaključak ne može biti poseban i samostalan predmet osporavanja ustavnom žalbom, jer, kao što je napred navedeno, zaključak o prodaji nepokretnosti, zajedno sa zaključkom o dodeljivanju i zaključkom o predaji nepokretnosti , predstavlja jedinistvenu celinu, fazu prodaje nepokretnosti, u kojoj se može podneti zahtev za otklanjanje nepravilnosti iz člana 131. stav 3. ZIO , i to protiv zaključka o predaji nepokretnosti, kao akta kojim se prodaja nepokretnosti okončava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio u celini, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. S obzirom na sve izneto, Sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovo rešenje objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti