Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava. Sud je zaključio da trajanje pritvora nije svedeno na najkraće neophodno vreme zbog nepostupanja nadležnih organa sa naročitom hitnošću u vođenju postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7750/2013
20.04.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić, i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Stajkovića, Dalibora Bogdanovića, Božidara Jovića, Dušana Bogdanovića i Slobodana Đukića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Stajkovića i utvrđuje da je rešenjima Višeg suda u Beogradu Kv. 4489/2013 od 17. oktobra 2013. godine, Kv. 194/14 od 23. januara 2014. godine i Kv. 540/14 od 21. februara 2014. godine i rešenjima Apelacionog suda u Beogradu Kr. 87/13 od 16. avgusta 2013. godine, Kž2. 3813/13 od 29. avgusta 2013. godine, Kž2. 4812/13 od 7. novembra 2013. godine, Kž2. 183/14 od 3. februara 2014. godine i Kž2. 463/14 od 5. marta 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbama člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba Vladimira Stajkovića odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba Dalibora Bogdanovića, Božidara Jovića, Dušana Bogdanovića i Slobodana Đukića i utvrđuje da je rešenjima Višeg suda u Beogradu Kv. 4489/14 od 17. oktobra 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 4812/13 od 7. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbama člana 31. Ustava Republike Srbije.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Stajković iz Beograda je, 30. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Zore Dobričanin Nikodinović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 87/13 od 16. avgusta 2013. godine i Kž2. 3813/13 od 29. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3, člana 32. stav 1, člana 34. st. 3. i 4. i člana 36. Ustava Republike Srbije, koja je u upisniku Suda zavedena pod brojem Už-7750/2013.

Vladimir Stajković iz Beograda je, 6. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Radomira B. Kojića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, uređenu 31. decembra 2013. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 275/13 od 19. aprila 2013. godine, Ki. 275/13 od 13. maja 2013. godine, Kv. 2294/13 od 17. maja 2013. godine, Kv. 2851/13 od 17. juna 2013. godine, Kv. 4489/13 od 17. oktobra 2013. godine i Kv. 4868/13 od 15. novembra 2013. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2542/13 od 3. juna 2013. godine, Kr. 76/13 od 15. jula 2013. godine, Kž2. 3481/13 od 8. avgusta 2013. godine, Kr. 87/13 od 16. avgusta 2013. godine, Kž2. 3813/13 od 29. avgusta 2013. godine, Kr. 101/13 od 13. septembra 2013. godine, Kž2. 4230/13 od 1. oktobra 2013. godine, Kr. 108/13 od 11. oktobra 2013. godine i Kž2. 4812/13 od 7. novembra 2013. godine i predloga za produženje pritvora Ki. 275/13 od 12. i 29. jula 2013 godine, zbog povrede prava iz čl. 27, 31. i 32. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-10448/2013.

Dalibor Bogdanović, Božidar Jović, Dušan Bogdanović i Slobodan Đukić, svi iz Beograda, su 10. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Miloša Mršovića i Željka Sankovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 4489/13 od 17. oktobra 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 4812/13 od 7. novembra 2013. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav. 1, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-10498/2013 i koja je spojena uz spise predmeta Už-10448/2013 , imajući u vidu da su osporeni isti akti o produženju pritvora (rešenje Višeg suda u beogradu Kv. 4489/13 od 17. oktobra 2013. godine i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 4812/13 od 7. novembra 2013. godine).

Vladimir Stajković iz Beograda je, 5. marta 2014. godine, preko punomoćnika Zore Dobričanin Nikodinović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 194/14 od 23. januara 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 183/14 od 3. februara 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-2042/2014.

Vladimir Stajković iz Beograda je 4. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Zore Dobričanin Nikodinović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 540/14 od 21. februara 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 463/14 od 5. marta 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-3118/2014.

Ustavni sud je, imajući u vidu da se razlozi o povredi označenih Ustavom zajemčenih prava u svim ustavnim žalbama zasnivaju na istim tvrdnjama, te da se osporavaju rešenja o produženju pritvora koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už-3118/2014, Už-2042/2014 i Už-10448/2013 spisima predmeta Už-7750/2013, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

1.1. Podnosilac ustavne žalbe Vladimir Stajković u ustavnoj žalbi od 30. septembra 2013. godine, u odnosu na osporena Apelacionog suda u Beogradu Kr. 87/13 od 16. avgusta 2013. godine i rešenje Kž2. 3813/13 od 29. avgusta 2013. godine, ističe povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3, člana 32. stav 1, člana 34. st. 3. i 4. i člana 36. st. 1. i 2. Ustav, te pored ostalog, navodi:

- da se nalazi u pritvoru od 17. aprila 2013.godine;

- da je Više javno tužilaštvo u Beogradu svojim aktom Kt. 254/13 od 13. avgusta 2013. godine podnelo predlog Apelacionom sudu u Beogradu da se prema njemu (i drugim licima) produži pritvor, koji predlog je odbijen kao neosnovan rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kr. 85/2013 od 14. avgusta 2013. godine, uz obrazloženje da se „u ovoj fazi postupka moraju navesti i specifični razlozi za produženje pritvora propisani u članu 144. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku koje tužilac nije naveo, niti je takav predlog upućen od istražnog sudije“;

- da je potom „dežurni“ istražni sudija Okružnog suda u Beogradu sačinio službenu belešku u kojoj je navedeno da se „konstatuje da je obavljen telefonski razgovor sa postupajućim istražnim sudijom u postupku Ki. 275/13 D.Z. preko mobilnog telefona XXX, te da je isti upoznat sa donošenjem rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 85/13 od 14. avgusta 2013. godine i da se postupajući istražni sudija izjasnio da se vezano za odluku o pritvoru postupi saglasno zakonu smislu odredbe člana 145. Zakonika o krivičnom postupku“, iz čega podnosilac zaključuje da je izjava postupajućeg istražnog sudije „evidentno“ bila usmerena na ukidanje pritvora, jer je navedenom odredbom Z akonika propisano da „ako se ppitvor ukida zbog isteka roka trajanja pritvora, odluku o tome donosi istražni sudija“;

- da, dakle , „15. avgusta 2013. godine, istražni sudija nije smatrao za potrebno da predloži produženje pritvora“;

- da je 16. avgusta 2013. godine sačinjena nova službena beleška u kojoj je navedeno „da se konsatuje da je postupajući istražni sudija Z.Đ. dana 16. avgusta 2013. godine, u 10,30 časova, od strane sudske uprave izvešten da su naknadno obavljene konsultacije sa sudijom D.Đ, te da se isti prisetio da postoji njegov predlog za produženje pritvora prema svim osumnjičenima“, koji predlog se nije nalazio u spisima predmeta, niti je bio potpisan;

- da je Apelacioni sud u Beogradu 16. avgusta 2013. godine doneo osporeno rešenje Kr. 87/1 kojim je prema podnosiocu i drugim licima produžio pritvor za još jedan mesec;

- da mu je osporenim rešenjima Apelacionog suda u Beogradu produžen pritvor „suprotno izričitim zakonskim odredbama“, jer iz odredbe člana 144. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku proizlazi da predlog za produženje pritvora mogu dati i javni tužilac i istražni sudija ali „nikako jedan pa drugi kako je to tumačeno u ovom predmetu“;

- da jedno veće traži da se u ovoj fazi postupka predlog javnog tužioca za produženje pritvora ne može zasnivati samo na tome da još stoje osnovi iz člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, već da se u ovoj fazi postupka moraju navesti i specifični razlozi za produženje pritvora propisani u članu 144. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, koje tužilac nije naveo, niti je takkav predlog upućen od istražnog sudije, dok je drugo veće istog suda, po predlogu istažnog sudije , našlo da je prema njemu potrebno produžiti pritvor za još jedan mesec jer iz spisa predmeta proizlazi da istraga još uvek nije okončana, te da je doneta naredba za DNK veštačenje koje još uvek nije obavljeno;

- da se 16. avgusta 2013. godine, kada je doneto osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kr. 87/13, u spisima predmeta nalazilo DNK veštačenje koje je u Višem sudu primljeno još 8. jula 2013. godine;

- da u trenutku donošenja osporenih rešenja nisu postojali važni razlozi za produženje pritvora, kao i da „sankcija za neažurnost organa gonjenja, ne sme i ne može biti produženje pritvora“ ;

- da mu je pritvor produžen iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo i da se u obrazloženju osporenih rešenja navodi da je ranije osuđivan četiri puta, ali da nadležni sudovi nisu imali u vidu da je „od poslednje osude za neistovrsno krivično delo od krivičnog dela koje mu se sada stavlja na teret proteklo već punih sedam godina, a od poslednje osude za krivično delo teške krađe punih petnaest godina“;

- da nije bilo mesta ponovnom odlučivanju o produženju pritvora za još tri meseca, imajući u vidu da je prethodno Apelacioni sud u Beogradu odbio predlog tužilaštva, tako da nije mogao nakon toga da usvoji predlog istražnog sudije.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete, osporena rešenja poništi i Odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

1.2. Podnosilac ustavne žalbe Vladimir Stajković u ustavnoj žalbi od 6. decembra 2013. godine, uređenoj 31. decembra 2013. godine, u odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Beogradu (Ki. 275/13 od 19. aprila 2013. godine, Ki. 275/13 od 13. maja 2013. godine, Kv. 2294/13 od 17. maja 2013. godine, Kv. 2851/13 od 17. juna 2013. godine, Kv. 4489/13 od 17. oktobra 2013. godine i Kv. 4868/13 od 15. novembra 2013. godine), osporena rešenja Apelacionog suda u Beogradu (Kž2. 2542/13 od 3. juna 2013. godine, Kr. 76/13 od 15. jula 2013. godine, Kž2 3481/13 od 8. avgusta 2013. godine, Kr. 87/13 od 16. avgusta 2013. godine, Kž2. 3813/13 od 29. avgusta 2013. godine, Kr. 101/13 od 13. septembra 2013. godine, Kž2. 4230/13 od 1. oktobra 2013. godine, Kr. 108/13 od 11. oktobra 2013. godine i Kž2. 4812/13 od 7. novembra 2013. godine) i osporene predloge za produženje pritvora Ki. 275/1 3 od 12. i 29. jula 2013 godine , ističe povrede prava iz čl. 27, 31. i 32. Ustava, te, pored ostalog, navodi:

- da su sva rešenja kojima se prema njemu produžava pritvor nakon 22. jula 2013. godine, kada je izveden poslednji dokaz u istrazi, proizvoljna i da nisu zasnovana na zakonu;

- da se obrazloženja svih osporenih rešenja „svode na opis dela koje mu se stavlja na teret i da je već osuđivan za krivična dela sa elementima nasilja čije je bitno obeležje pribavljanje protivpravne imovinske koristi“, pri čemu „ni jedno od dela za koje je ranije osuđivan u sebi ne sadrže elemente nasilja“;

- da u periodu 22. jula 2013. do 16. oktobra 2013. godine (kada je podignuta optužnica) nije preduzeta niti jedna radnja;

- da sudovi nisu u roku od 48 sati odlučivali o žalbama izjavljeni protiv prvostepenih rešenja;

- da „rešenja o pritvoru sadrže nedovoljno i kontradiktorno obrazloženje“, odnosno da nisu dovoljno obrazložena;

- da se nadležni sudovi u drugostepenim rešenjima nisu „osvrnuli na sve argumente koji bi mogli dovesti do drugačije odluke“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete.

1.3. Podnosioci ustavne žalbe Dalibor Bogdanović, Božidar Jović, Dušan Bogdanović i Slobodan Đukić u ustavnoj žalbi od 10. decembra 2013. godine u odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 4489/13 od 17. oktobra 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 4812/13 od 7. novembra 2013. godine ističu povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava, smatrajući da su nadležni sudovi u osporenim rešenjima „propustili da za svoje odluke daju jasne, dovolj ne i individualizovane razloge, da odgovore na navode iz žalbe, kao i da su osporena rešenja doneta na osnovu netačnih činjeničnih i pravnih konstrukcija i pretpostavki iz kojih je pogrešno ocenjeno da postoje opšti i dodatni uslovi za produženje pritvora“, odnosno jer osporena rešenja „ne sadrže jasne, dovoljne, individualizovane i konkretne razloge za produženje pritvora, odnosno da se ponavljaju stereotipni, paušalni, nejasni i netačni razlozi, te se pritvor produžava po automatizmu“.

Podnosioci posebno ističu sledeće:

- da se u pritvoru nalaze od 17. aprila 2013. godine;

- da je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Kr. 85/13 od 14. avgusta 2013. godine odbio predlog Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da se prema njima produži pritvor , sa obrazloženjem da nisu navedene istražne radnje koje treba preduzeti, te da se moraju navesti specifični razlozi za produženje pritvora, saglasno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, koje tužilac nije naveo;

- da je nakon ovog rešenja pritvor produžen zbog DNK veštačenja, koje je u trenutku produženja pritvora već bilo obavljeno i združeno uz spise predmeta još 8. jula 2013. godine, tako da ovaj razlog svakako nije mogao da stoji kao razlog za produženje;

- da u periodu od 22. jula 2013. pa do 10. decembra 2013. godine, kada je podneta ustavna žalba, nije preduzeta niti izvedena nijedna dokazna radnja;

- da je Apelacioni sud u Beogradu 15. novembra 2011. godine doneo rešenje Kž2. 4920/13 kojim je preinačio rešenje istog suda Kr. 108/13 od 11. oktobra 2013. godine, tako što je odbio predlog istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 275/13 od 12. septembra 2013. godine da se prema podnosiocima produži pritvor, te da je navedenim drugostepenim rešenjem utvrđeno da su se u periodu od 17. avgusta pa nadalje neosnovano nalazili u pritvoru, ali da pritvor nije ukinuo, već samo naveo da je ovo rešenje deklarativne prirode;

- da nisu postojali naročito važni razlozi da se pritvor produži, te da i osporenim rešenjima povređena označena Ustavom zajemčena prava.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i „naloži njihovo otklanjanje“, dosudi „traženu naknadu“ i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

1.4. Podnosilac ustavne žalbe Vladimir Stajković u ustavnoj žalbi od 5. marta i 4. aprila 2014. godine u odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 194/14 od 23. januara 2014. godine i Kv. 540/14 od 21. februara 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 183/14 od 3. februara 2014. godine i Kž2. 463/14 od 5. marta 2014. godine, ističe povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 31, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te, pored ostalog, navodi:

- da se od 17. aprila 2013. godine neprekidno u pritvoru;

- da je optužnica predata Višem sudu u Beogradu 16. oktobra 2013. godine, nakon punih šest meseci trajanja pritvora;

- da je postupak kontrole optužnice trajao dva meseca, za koje vreme je optužnica dva puta vraćena na ispravku, da bi potom, rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 4493/13 od 18. decembra 2013. godine, optužnica vraćena Višem javnom tužilaštvu radi dopune istrage, kako bi se ispitala njena snovanost;

- da je Više javno tužilaštvo u Beogradu 23. decembra 2013. godine donelo naredbu o dopuni istrage koja nije još uvek okončana, niti su preduzete radnje navedene u naredbi, osim što je doneta naredba o veštačenju koje nije ni započeto;

- da optužnica još uvek nije stala na pravnu snagu, niti se u dopuni istrage preduzimaju predviđene istražne radnje;

- da je u rešenju Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 4920/13 od 13. novembra 2013. godine navedeno da „u periodu od 22. jula 2013. godine do 17. oktobra 2013. godine nije preduzeta ni jedna istražna radnja, što upravo ukazuje da važni razlozi za produženje pritvora u ovoj fazi istrage nisu ni postojali“;

- da ni nakon 17. oktobra 2013. godine, pa nadalje, nije preduzeta ni jedna istražna radnja;

- da se pritvor prema njemu produžava na svakih 30 dana, po automatizmu, bez adekvatnog obrazloženja i individualizovanih razloga ;

- da okolnosti usled kojih mu je određen i produžavan pritvor nisu pravilno cenjene i da ne postoji zakonski osnov da mu sud produžava pritvor;

- da se u pritvoru nalazi iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo;

- da se u obrazloženju osporenih rešenja navodi da je ranije osuđivan za sledeća krivična dela - neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga, teška krađa, prikrivanje, neovlašćeno držanje oružja i municije, falsifikovanje isprave, pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, ali da se „njegove ranije osude ne mogu smatrati osobitim okolnostima koje ukazuju na to da će ponoviti delo zbog toga što dela za koja je ranije osuđivan nisu uporediva sa delom koje mu se stavlja na teret“, kao i da sudovi nisu imali u vidu protek vremena od ranijih osuda na koje se pozivaju, kao ni činjenicu da su „po svojoj prirodi značajno blaža od dela koje mu se stavljaju na teret“;

- da pritvor u istrazi i nakon podignute optužnice „neopravdano dugo traje“, posebno imajući u vidu činjenicu da od 22. jula 2013. godine, pa nadalje, nije preduzeta niti jedna dodatna istražna radnja, što do poslednje podnete ustavne žalbe (4. april 2014. godine) iznosi osam meseci i 13 dana;

- da osporena rešenja „sadrže nedovoljno i kontradiktorno obrazloženje“, odnosno da „iz obrazloženja odluka, nije i ne može da bude jasno, koje su to osobite okolnosti u smislu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP na osnovu kojih je produžen pritvor u ovoj fazi postupka, kao ni način na koji je sud uporedio krivična dela za koja je podnosilac osuđivan i delo koje mu se stavlja na teret“;

- da su rešenjima Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 5652/13 od 25. decembra 2013.godine i Kž2. 83/14 od 20. januara 2014. godine po žalbi ukidana prvostepena rešenja o produženju pritvora iz razloga što su „nejasni razlozi zbog kojih prvostepeni sud nalazi da ranija osuđivanost ovog okrivljenog zbog izvršenja krivičnog dela čije je bitno obeležje pribavljanje imovinske koristi, opravdava njegovo dalje zadržavanje u pritvoru, obzirom na protek vr emena od oko 15 godina od kada je okrivljeni osuđen za takvo delo“, odnosno jer „ranija osuđivanost okrivljenog, kao okolnost koja ukazuje na opasnost da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, nije u dovoljnoj meri jasno i preiizno obrazložio težinu ranije učinjenih krivičnih dela, da li je delo iste vrste kao i predmetno krivično delo, da li su ranija dela i predmetno delo učinjena iz istih pobuda, okolnosti pod kojima su učinjena ranija dela i koliko je vremena proteklo od ranijih osuda...“.

- da „i pored svega toga“, u osporenim rešenjima Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 183/2014 od 3. februara 2014. godine i Kž2. 463/14 od 5. marta 2014. godine „drugo veće Apelacionog suda u Beogradu zauzima potpuno suprotan stav“ , iz čega zaključuje da je „kardinalno narušena pravna sigurnost“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Apelacionog suda u Beogradu Su. VIII 1288/13 od 22. novembra 2013. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu se vodi krivični postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe i drugih lica, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo iznuda iz člana 214. stav 4. u vezi sa st. 1. i 3. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, a podnosilac Božidar Jović i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika.

Krivični postupak je pokrenut 19. aprila 2013. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 275/13 da se protiv podnosilaca ustavne žalbe sprovede istraga za navedeno krivično delo.

Poslednja radnja u istražnom postupku je preduzeta 8. jula 2013. godine, kada je dostavljen izveštaj o obavljenom veštačenju DNK materijala.

Više javno tužilaštvo u Beogradu je 16. oktobra 2013. godine protiv podnosilaca ustavne žalbe podiglo optužnicu.

Naredbom Višeg suda u Beogradu Kv. 4493/13 od 18. decembra 2013. godine naloženo je Višem javnom tužilaštvu u Beogradu da u roku od tri dana od dana prijema naredbe donese naredbu o dopuni istrage radi boljeg razjašnjenja stvari kako bi se mogla ispitati osnovanost optužnice Kt. 254/13 od 16. oktobra 2013. godine, a koja je ispravljena aktom Kto. 16/13 od 24. i 31. oktobra 2013. godine.

Kako Više javno tužilaštvo u Beogradu u dopuni istrage nije u potpunosti postupilo po nalozima iz naredbe od 18. decembra 2013. godine, Viši sud u Beogradu je 2. decembra 2014. godine doneo novu naredbu Kv. 1938/14 kojom je naložio Višem javnom tužilaštvu u Beogradu da u roku od tri dana od dana prijema naredbe donese naredbu o dopuni istrage radi boljeg razjašnjenja stvari kako bi se mogla ispitati osnovanost optužnice Kt. 254/13 od 16. oktobra 2013. godine, a koja je ispravljena aktom Kto. 16/13 od 24. i 31. oktobra 2013. godine, 3. juna 2014. i 2. jula 2014. godine.

Na dan 27. januar 2015. godine (kada je Viši sud u Beogradu odgovorio na navode ustavne žalbe) krivični postupak se nalazio u fazi dopune istrage.

Prema podacima sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs) od 4. aprila 2017. godine, postupak u predmetu Višeg suda u Beogradu K. 799/13 je još uvek u toku (nije doneta prvostepena presuda, a Više javno tužilaštvo u Beogradu 10. avgusta 2016. godine izmenilo optužnicu).

B) Činjenice koje se odnose na pritvor

Podnosiocima ustavne žalbe je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 275/13 od 19. aprila 2013. godine na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2, 3. i 5. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, a koji im se računao od 17. aprila 2013. godine kada su lišeni slobode.

Pritvor je potom podnosiocima ustavne žalbe produžavan rešenjima Višeg suda u Beogradu Kv. 2294/13 od 17. maja 2013. godine (na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2. i 3. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku) i Kv. 2851/13 od 17. juna 2013. godine (podnosiocima Dušanu Bogdanoviću i Vladimiu Stajkoviću na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2. i 3. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, a ostalim podnosiocima na osnovu odredbe čla na 142. stav 1. tačka 3. istog zakonika).

Istražni sudija Višeg suda u Beogradu je 12. jula 2013. godine stavio predlog Apelacionom sudu u Beogradu da se protiv podnosilaca ustavne žalbe produži pritvor za još jedan mesec, te je Apelacioni sud u Beogradu 15. jula 2013. godine podnosiocima ustavne žalbe pritvor produžio za još jedan mesec rešenjem Kr. 76/13, i to, podnosiocima Vladimiru Stajkoviću i Dušanu Bogdanoviću na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2. i 3. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, a ostalim podnosiocima na osnovu odredbe čla na 142. stav 1. tačka 3) istog zakonika.

Više javno tužilaštvo u Beogradu je 13. avgusta 2013. godine stavilo predlog Apelacionom sudu u Beogradu da se protiv podnosilaca ustavne žalbe produži pritvor.

Apelacioni sud u Beogradu je 14. avgusta 2013. godine doneo rešenje Kr. 85/13 kojim je odbio kao neosnovan predlog Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da se prema podnosiocima ustavne žalbe produži pritvor. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto da se „u ovoj fazi postupka moraju navesti specifični razlozi za produženje pritvora propisani u članu 144. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, koji tužilac nije naveo, niti je takav predlog upućen od strane istražnog sudije“.

Istražni sudija Višeg suda u Beogradu je 15. avgusta 2013. godine sačinio službenu belešku u kojoj je naveo: da je obavio telefonski razgovor sa postupajućim istražnim sudijom u postupku Ki. 275/13; da ga je upoznao sa donošenjem rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 85/13 od 14. avgusta 2013. godine kojim je odbijen predlog Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da se prema podnosiocima ustavne žalbe produži pritvor; da je Više javno tužilaptvo u Beogradu „sugerisalo “ da im se spisi istražnog predmeta dostave jer je istraga okončana, a radi podizanja optužnice; da je postupajući istražni sudija izjavio da istraga u predmetu Ki. 275/13 nije okončana i da se „vezano za odluku o pritvoru postupi saglasno zakonu u smislu odredbe člana 145. Zakonika o krivičnom postupku“.

Istražni sudija Višeg suda u Beogradu je, zatim, 16. avgusta 2013. godine sačinio novu službenu belešku iz koje proizlazi: da su spisi predmeta tog suda Ki. 275/13 prosleđeni sudskoj upravi radi stavljanja naloga za postupanje u navedenom predmetu, imajući u vidu da se istražni sudija koji je istim zadužen nalazi na godišnjem odmoru; da je istražni sudija Z.Đ. obavešten od strane sudske uprave da su naknadno obavljene konsultacije sa postupajućim istražnim sudijom koji se „prisetio da postoji njegov predlog za produženje pritvora prema svim osumnjičenima“; da je sudska uprava obavestila istražnog sudiju Z.Đ. da su u kabinetu postupajućeg istražnog sudije pronašli njegov predlog za produženje pritvora prema podnosiocima ustavne žalbe od 29. jula 2013. godine koji nije bio združen u spise, niti potpisan, te da je potrebno bez odlaganja proslediti spise Apelacionom sudu na odlučivanje; da istražni sudija Z.Đ. nije uspeo da preko mobilnog telefona uspostavi kontakt sa postupajućim istražnim sudijom, jer se isti nije odgovarao na poziv.

Iz predloga za produženje pritvora koji je pronađen u kabinetu postupajućeg istražnog sudije proizlazi da je isti podnet 29. jula 2013. godine, ali je sadržina navedenog predloga identična ranije podnetom predlogu od 12. jula 2013. godine. Tačnije, dopisu od 29. jula 2013. godine je predloženo da se prema podnosiocima ustavne žalbe (i drugim licima) produži pritvor „a koji im ističe 17. jula 2013. godine, za još jedan mesec“.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kr. 87/13 od 16. avgusta 2013. godine je prema svim podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor za još jedan mesec, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, istknuto da „iz spisa predmeta proizlazi da istraga u predmetnom krivičnom postupku još uvek nije okončana, te da je doneta naredba za DNK veštačenje koje još uvek nije obavljeno“. Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 3813/13 od 29. avgusta 2013. godine su odbijene kao neosnovane žalbe branilaca podnosilaca ustavne žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja istog suda Kr. 87/13 od 16. avgusta 2013. godine.

Pritvor je potom prema podnosiocima ustavne žalbe produžen rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kr. 101/13 od 13. septembra 2013. godine za još jedan mesec (najduže do 17. oktobra 2013. godine), jer, pored ostalog, „prema stanju u spisu u konkretnom slučaju postoje naročito važni razlozi koji opravdavaju produženje primene predmetne procesne mere, jer istražni postupak još uvek nije okončan, neophodno je pribaviti DNK veštačenje, a po potrebi preduzeti i druge istražne radnje...“. Navedeno rešenje je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 4230/13 od 1. oktobra 2013. godine u odnosu na podnosioce ustavne žalbe Dušana Bogdanovića i Božidara Jovića potvrđeno, a u odnosu na podnosioce Vladimira Stajkovića, Dalibora Bogdanovića i Slobodana Đukića ukinuto i vraćeno na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku odlučivanja o privoru, Apelacioni sud u Beogradu je 11. oktobra 2013. godine doneo rešenje Kr. 108/13 kojim je prema podnosiocima Vladimiru Stajkoviću, Daliboru Bogdanoviću i Slobodanu Đukiću (i još jednom licu) produžio pritvor za još jedan mesec, najduže do 17. oktobra 2013. godine, jer, pored ostalog, „istražni postupak još uvek nije okončan, neophodno je pribaviti DNK veštačenje. a po potrebi preduzeti i druge istražne radnje“.

Pritvor je potom prema podnosiocima ustavne žalbe produžen nakon podizanja optužnice rešenjem koje osporavaju svi podnosioci, i to rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 4489/13 od 17. oktobra 2013. godine za najduže 30 dana, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) važećeg Zakonika o krivičnom postupku, koje rešenje je potvrđeno osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 4812/13 od 7. novembra 2013. godine. Nadležni sudovi su našli da su podnosioci ustavne žalbe osnovano sumnjivi da su izvršili krivična dela koja su im optužnicom stavljena na teret, odnosno da su osnovano sumnjivi da je svako od njih ponaosob „prilikom preduzimanja protivpravnih radnji za koje su osnovano sumnjivi ispoljili upornost s obzirom na inkriminisani period od polivine 2010. do 17. aprila 2013. godine“, odnosno „bezobzirnost prema navodima optužnog akta, pošto su osnovano sumnjivi da su silom i pretnjom prinudili oštećenog da na štetu svoje imovine otuđi više stanova, luksuznih automobila, mobilnih telefona, kao i da im preda gotov novac“, a sve u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi. Takođe, nadležni sudovi su našli da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će podnosioci ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, i to: 1) zbog ranije osuđivanosti podnosilaca Vladimira Stajkovića (četiri osude), Dušana Boganovića (jedna osuda), Božidara Jovića (četiri osude) i Slobodana Đukića (jedna osuda), za krivičnih dela sa elementima nasilja i krivičnih dela čije je bitno obležje pribavljanje protivpravne imovisnke koristi; 2) zbog „iskazane bezobzirnosti“ Dalibora Bogdanovića, bez obzira što ranije nije osuđivan.

Apelacioni sud u Beogradu je 13. novembra 2013. godine odlučivao o žalbama izjavljenim protiv rešenja istog suda Kr. 108/13 od 11. oktobra 2013. godine, te je doneo rešenje Kž2. 4920/13 kojim je izjavljene žalbe uvažio i preinačio ožalbeno rešenje tako što je odbio predlog istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 275/13 od 12. septembra 2013. godine da se prema podnosiocima Vladimiru Stajkoviću, Daliboru Bogdanoviću i Slobodanu Đukiću (i još jednom licu) produži pritvor. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da se „osnovano žalbama branilaca ukazuje da DNK veštačenje ne može predstavljati naročito važan razlog za produženje pritvora, jer je veštačenje davno sprovedeno, a u prilog napred iznetom ukazuje i stanje u spisima predmeta iz kojih se jasno vidi da je veštačenje DNK materijala obavljeno i da se izveštaj o tome nalazi u spisima još od 8. jula 2013. godine“; da „u periodu od 22. jula 2013. do 17. oktobra 2013. godine nije preduzeta nijedna istražna radnja, što upravo ukazuje da važni razlozi za produženje pritvora u ovoj fazi istrage nisu ni postojali, bez obzira na postojanje pritvorskog osnova“; da je ožalbeno rešenje sa izjavljenim žalbama dostavljeno tom sudu na odlučivanje 8. novembra 2013. godine (pri čemu je pritvor bio produžen do 17. oktobra 2013. godine), kada je „odlučivanje po žalbama branilaca okrivljenih postalo bezpredmetno, jer je u međuvremenu istraga završena i podignuta optužnica“ a pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe pravnosnažno produžen nakon podignute optužnice.

Pritvor je prema podnosiocima ustavne žalbe potom produžavan, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 194/14 od 23. januara 2014. godine, a koje je ustavnom žalbom osporio Vladimir Stajković, je, pored ostalog, pritvor produžen prema podnosiocu ustavne žalbe Vladimiru Stajkoviću (i prema Dušanu Bogdanoviću i Božidaru Joviću) za najduže 30 dana , na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, dok je prema podnosiocima Daliboru Bogdanoviću i Slobodanu Đukiću pritvor ukinut. Navedeno rešenje je u odnosu na Vladimira Stajkovića, Dušana Bogdanovića, Dalibora Bogdanovića i Slobodana Đukića postalo pravnosnažno donošenjem osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 183/14 od 3. februara 2014. godine, dok je u odnosu na Božidara Jovića ukinuto i vraćeno prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje (nakon čega je pritvor prema podnosiocu Božidaru Joviću pravnosnažno ukinut). Nadležni sudovi su našli da je podnosilac ustavne žalbe Vladimir Stajković osnovano sumnjiv da je izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret, odnosno da je osnovano sumnjiv da je „ispoljio naročitu upornost i bezobzirnost u vršenju krivičnih dela koje mu se stavlja na teret“, a da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo jer je ranije osuđivan četiri puta za izvršenje krivičnih dela sa elementima nasilja i krivičnih dela čije je bitno obležje pribavljanje protivpravne imovisnke koristi.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 540/14 od 21. februara 2014. godine, a koje je ustavnom žalbom osporio Vladimir Stajković, je, pored ostalog, pritvor produžen prema podnosiocu ustavne žalbe Vladimiru Stajkoviću (i prema Dušanu Bogdanoviću) za najduže 30 dana na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno donošenjem osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 463/14 od 5. marta 2014. godine. Nadležni sudovi su našli da je podnosilac ustavne žalbe Vladimir Stajković osnovano sumnjiv da je izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret, odnosno da je osnovano sumnjiv da je „ispoljio naročitu upornost i bezobzirnost u vršenju krivičnih dela koje mu se stavlja na teret“, a da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo jer je ranije osuđivan četiri puta za izvršenje krivičnih dela sa elementima nasilja i krivičnih dela čije je bitno obležje pribavljanje protivpravne imovisnke koristi.

Podnosiocima ustavne žalbe Daliboru Bogdanoviću i Slobodanu Đukiću je pritvor ukinut 23. januara 2014. godine.

Podnosiocu ustavne žalbe Božidaru Joviću je pritvor ukinut u februarau 2014. godine.

Ustavni sud u sprovedenom postupku nije utvrdio tačan datum kada je podnosiocu ustavne žalbe Dušanu Bogdanoviću pritvor ukinut.

Podnosiocu ustavne žalbe Vladimiru Stajkoviću je pritvor ukinut 15. aprila 2014. godine (rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 1306/14, kojim je istovremeno prema podnosiocu izrečena mera zabrane našuštanja stana, a koja mera je ukinuta 11. septembra 2014. godine rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 2928/2014).

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom i da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda i da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. st. 3. i 4.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), (u daljem tekstu: ZKP iz 2001. godine), koji je važio u vreme donošenja pojedinih osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP iz 2001. godine bilo je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 144. ZKP iz 2001. godine bilo je propisano: da se na osnovu rešenja istražnog sudije, okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode i da se posle tog roka okrivljeni može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora (stav 1.); da se pritvor po odluci veća (član 24. stav 6) može produžiti najviše za dva meseca i da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.); da ako se do isteka rokova iz st. 2. i 3. ovog člana ne podigne optužnica, okrivljeni će se pustiti na slobodu (stav 4.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP iz 2011. godine) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP iz 2011 . godine, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Trajanje pritvora nakon podizanja optužnice propisano je odredbama člana 216. ZKP iz 2011. godine , prema kojima, pored ostalog: od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi se po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); veće je dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora. žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju se odmah veću i žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 4.); pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 5.).

Odredbama člana 584. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se neosnovano lišenim slobode smatra se lice koje je usled greške ili nezakonitog rada organa postupka lišeno slobode ili je lišenje slobode trajalo duže ili je duže zadržano u zavodu radi izvršenja krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode (stav 1. tačka 4)); da će se u postupku za naknadu štete u slučajevima iz stava 1. ovog člana shodno primenjivati odredbe čl. 588. do 591. ovog zakonika (stav 3.).

Saglasno članu 588. ZKP, pre podnošenja sudu tužbe za naknadu štete, oštećeni je dužan da podnese zahtev ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade (stav 1.), a o zahtevu za naknadu štete odlučuje komisija za naknadu štete čiji se sastav i način rada uređuje aktom ministra nadležnog za poslove pravosuđa (stav 2.).

Članom 589. ZKP propisano je: da ako zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili Komisija ne odluči o zahtevu u roku od tri meseca od dana kada je podnet, oštećeni može nadležnom sudu podneti tužbu za naknadu štete (stav 1.); da ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva, tužba za naknadu štete se može podneti u odnosu na preostali deo zahteva (stav 2.); da dok traje postupak iz stava 1. ovog člana, ne teče zastarelost predviđena u članu 591. ovog zakonika (stav 3.); da se tužba za naknadu štete podnosi protiv Republike Srbije (stav 4.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud polazi od već zauzetog stava da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Stoga Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe Vladimira Stajkovića na povredu prava zajemčenog odredbama člana 30. stav 1. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. Ustava.

Naime, tvrdnja podnosilaca ustavnih žalbi da je došlo do kršenja člana 32. stav 1. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava, a koja se zasniva na donošenju različitih sudskih odluka ne može se prihvatiti. Ovakvo shvatanje u suprotnosti je sa samom filozofsko-pravnom idejom višestepenosti sudskog postupka. Koncept višestepenosti sudskog odlučivanja upravo počiva na pretpostavci da će višestepeni sud, u postupku ispitivanja odluke nižeg suda ne samo moći, nego i morati da donese suprotnu odluku, ukoliko nađe da je u odluci nižeg suda nastala error in iudicando ili pak error in precedendo.

U pogledu aspekta člana 32. stav 1. Ustava koji se odnosi na razumni rok, Ustavni sud konstatuje da je sam vremenski aspekt obuhvaćen i članom 31. Ustava. Naime, odredbe člana 31. Ustava upravo govore o ograničavanju trajanja pritvora na najkraće moguće vreme i usmerene su upravo i samo na pritvor. S druge strane, odredba člana 32. stav 1. Ustava odnosi se na celokupan sudski postupak, sagledavajući ga od početka do kraja. Kako u ovom konkretnom slučaju predmet ustavnih žalbi jeste pritvor, a ne sudski postupak u celini, Ustavni sud zaključuje da nije povređen član 32. stav 1, već član 31. Ustava, kako je i iskazano u izreci ove odluke. Isto se odnosi i na navode podnosioca ustavnih žalbi o kršenju člana 33. stav 6. Ustava u kome stoji da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja. Odluke osporene ustavnim žalbama za svoj predmet imaju određenje tj. produženje pritvora, te stoga ove odluke ne treba ceniti u kontekstu celokupnog sudskog postupka i svih ljudskih prava koja se tiču različitih aspekata sudskog postupka, već je potrebno fokusirati se na onaj član koji konkretno određuje specifičnosti u vezi pritvora, tj. član 31.

Podnosioci ustavnih žalbi dodatno navode da je došlo do kršenja člana 34. st. 3. i 4. Ustava, a kojima se reguliše prezumpcija nevinosti i načelo ne bis in idem. Ustavni sud je mišljenja, a potkrepljeno u tački 3. pod B) ove odluke, da kako je u međuvremenu podnosiocima ustavne žalbe pritvor ukinut, a sudski postupak je nastavio da teče, ne postoji osnov za tvrdnju o kršenju prezumpcije nevinosti. Sama okolnost toka sudskog postupka ukazuje na to da sud razmatra da li su osumnjičeni zaista krivi ili ne, te ta okolnost sama po sebi anulira navode o kršenju prezumpcije nevinosti.

Ustavni sud se slaže i sam potvrđuje značaj odredaba čl. 32. i 34. Ustava, potenciran njihovim statusom nederogabilnosti. U ovom konkretnom slučaju međutim, poziv podnosilaca ustavnih žalbi na kvalitet nederogabilnosti definisan u članu 202. Ustava nije relevantan, s obzirom na to da navedeni član 202. određuje status pojedinih ljudskih prava u slučajevima vanrednog ili ratnog stanja, te se time telos člana 202. Ustava ne može staviti u kontekst konkretnog slučaja pritvora u mirnodopskim uslovima.

S obzirom na sve izneto i polazeći od toga da podnosioci osporavaju rešenja kojima je prema njima pritvor produžen, a imajuću u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporena rešenja, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosilaca o povredi svih označenih Ustavom zajemčenih prava cenio u okviru prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je, polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio da je pritvor prema podnosiocima ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo iznuda. Ostaje da se utvrdi da li su nadležni sudovi dali relevantne i dovoljne razloge koji bi opravdali produženje pritvora i da li su pokazali posebnu hitnost u vođenju postupka.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac Vladimir Stajković do podnošenja poslednje ustavne žalbe 4. aprila 2014. godine nalazio u pritvoru skoro godinu dana, računajući od 17. aprila 2013. godine, kada je lišen slobode. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su se podnosioci Dalibor Bogdanović, Božidar Jović, Dušan Bogdanović i Slobodan Đukić do podnošenja ustavne žalbe 10. decembra 2013. godine nalazili u pritvoru skoro osam meseci, računajući od 17. aprila 2013. godine, kada su lišeni slobode.

Viši sud u Beogradu se u obrazloženju osporenih prvostepenih rešenja, pre svega oslonio, pored postojanja osnovane sumnje protiv podnosilaca, na težinu krivičnog dela koje im je stavljeno na teret i u tom smislu se pozvao na osnovanu sumnju da su podnosioci u periodu od tri godine preduzimali inkriminisane radnje sa „naročitom upornošću i bezobzirnošću“ (silom i pretnjom prinudili oštećenog da na štetu svoje imovine otuđi više stanova, više luksuznih automobila, mobilnih telefona i gotovog novca), sa posebnim osvrtom na raniju osuđivanost većine podnosilaca zbog izvršenja krivičnih dela sa elementima nasilja i krivičnih dela čije je bitno obležje pribavljanje protivpravne imovisnke koristi.

Uzimajući u obzir da su podnosioci ustavne žalbe optuženi da su izvršili krivično delo iznuda u produženom trajanju, kao i da su svi osim Dalibora Bogdanovića ranije ouđivani zbog izvršenja krivičnih dela sa elementima nasilja i krivičnih dela čije je bitno obležje pribavljanje protivpravne imovisnke koristi, Ustavni sud prihvata da su nadležni sudovi osnovano smatrali da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će podnosioci u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, te da navedene okolnosti prvobitno, a i kasnije, mogu biti opravdan razlog za produženje pritvora.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da i u slučajevima kada oceni da su razlozi za produženje pritvora relevanti i dovoljni, Sud mora da utvrdi i da li su nadležni sudovi pokazali posebnu hitnost u vođenju postupka na koje ih usmerava član 31. Ustava (u smislu iznetog videti: Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-132/2011 od 24. novembra 2011. godine, tačka 6. obrazloženja; presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Hamanov protiv Bugarske, broj 44062/98 od 8. aprila 2004. godine, stav 68. i Wesolowski protiv Poljske, broj 29687/96 od 22. juna 2004. godine, stav 52.).

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud konstatuje da u periodu od tri meseca i osam dana (od 8. jula 2013. godine, kada je u istražnom postupku preduzeta poslednja radnja dostavljanjem izveštaja o obavljenom veštačenju DNK materijala, do 16. oktobra 2013. godine) nadležni sud nije preduzeo niti jednu dokaznu radnju. Takođe, Ustavni sud konstatuje i da je navedena optužnica ispravljana aktima nadležnog tužilaštva od 24. i 31. oktobra 2013. godine, da bi rešenjem Višeg suda u Beogradu od 18. decembra 2013. godine bila vraćena tužilaštvu radi donošenja naredbe o dopuni istrage. Konačno, Ustavni sud ukazuje da su se svi podnosioci ustavne žalbe u navedenom periodu neprekidno nalazili u pritvoru i da nadležni sudovi niti u jednom od osporenih rešenja nisu ocenjivali da li je, u okolnostima konkretnog slučaja, mera pritvora svedena na najkraće neophodno vreme, odnosno da li je u krivičnom postupku postupano sa naročitom hitnošću imajuću u vidu da je reč o pritvorskom predmetu.

Pored iznetog, Ustavni sud ističe i da je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Kž2. 4920/13 od 13. novembra 2013. godine uvažio žalbe izjavljene protiv rešenja istog suda Kr. 108/13 od 11. oktobra 2013. godine, tako što je odbio predlog istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 275/13 od 12. septembra 2013. godine da se prema podnosiocima ustavne žalbe (i još jednom licu) produži pritvor, jer je utvrdio da je DNK veštačenje „davno “ spovedeno i da ne može predstavljati naročito važan razlog za produženje pritvora (a što je bio razlog za produženje pritvora i u prethodno doneta dva pravnosnažna rešenja), te da da važni razlozi za produženje pritvora u ovoj fazi istrage nisu ni postojali, bez obzira na postojanje pritvorskog osnova. Ovo rešenje je bilo deklatornog karatera, budući da je prethodno prema podnosiocima ustavne žalbe pritvor pravnosnažno produžen nakon podizanja optužnice. Uprkos navedenom utvrđenju Apelacionog suda u Beogradu, ni u jednom obrazloženju osporenih rešenja donetih nakon 13. novembra 2013. godine nadležni sudovi nisu ocenjivali razumnost trajanja pritvora u odnosu na ukupnu dužinu trajanja krivičnog postupka.

Sledom svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da trajanje pritvora podnosilaca ustavne žalbe, u okolnostima konkretnog slučaja, nije bilo svedeno na najkraće neophodno vreme, posebno iz razloga što istražni postupak nije sproveden sa dužnom pažnjom, odnosno zbog nepostojanja obrazloženja osporenih rešenja u pogledu navedene činjenice.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno odredbama člana 31. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe Vladimir Stajković tražio nadoknadu nematerijalne štete u novčanom iznosu, dok su podnosioci ustavnih žalbi Dalibor Bogdanović, Božidar Jović, Dušan Bogdanović i Slobodan Đukić tražili objavljivanje sudske odluke u sredstvima javnog informisanja, kao oblik satisfakcije nematerijalne štete. Institut nematerijalne štete i nadoknade nematerijalne štete nije jednoznačan, već se naprotiv pojavljuje u više različitih oblika. Tako se nematerijalna šteta može nadoknađivati u novcu, ali i kroz različite vidove satisfakcije, kao što su npr. izvinjenje, obećanje da se radnja neće ponoviti ili pak objavljivanje presude, objavljivanje ispravke, objavljivanjem informacije od značaja za zadovoljenje u javnim glasilima i sl. Ustavni sud smatra da bi u ovom konkretnom slučaju opredeljivanje za nadoknadu nematerijalne štete u novcu moglo poprimiti oblik retributivne sankcije prema državi, a što bi bilo pogrešno s obzirom na to da državni organi u svom radu nisu postupali protivzakonito. Konstatacijom da je povrđen član 31. Ustava opredeljuje se da je stav nadležnog suda iskazan u osporenim odlukama o produženju pritvora bio u suprotnosti sa ustavnim ljudskim pravom ograničenog trajanja pritvora, ali ne nužno da je u suprotnosti sa zakonom, u smislu kršenja zakona, već pogrešne primene ili tumačenja norme. Dodatno, Ustavni sud precizira da satisfakcija nematerijalne štete po svom biću nije i ne sme da bude tretirana kao sankcija, već kao zadovoljenje. Svrha nadoknade nematerijalne štete jeste prevashodno u nematerijalnom zadovoljenju, a materijalno zadovoljenje se po pravilu određuje kada je nematerijalna šteta dovela do izraženog narušavanja psihičke stabilnosti zbog bola ili patnje ili pak do fizičkog unakaženja, tj. narušenja fizičke koheretnosti osobe, do umanjenje životne aktivnosti, povrede ugleda, časti i sl.

U ovom konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje ostvaruje objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Ovakav stav je i dodatno zasnovan na okolnosti da, sa jedne strane, podnosioci Dalibor Bogdanović, Božidar Jović, Dušan Bogdanović i Slobodan Đukić nisu tražili naknadu nematerijalne štete, dok je sa druge strane, samo podnosilac Vladimir Stajković tražio nadoknadu nematerijalne štete. Pri tom, Ustavni sud posebno naglašava da podnosilac ustavne žalbe Vladimir Stajković pravo na naknadu štete može ostvariti u posebnom postupku, ukoliko se steknu uslovi za primenu odredaba Glave XXV Zakonika o krivičnom postupku.

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio, imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo donošenjem novih rešenja o produženju pritvora.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u prvom delu tačke 1. i tač. 2. i 3. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe Vladimira Stajkovića kojima se osporavaju rešenja Višeg suda u Beogradu (Ki. 275/13 od 19. aprila 2013. godine, Ki. 275/13 od 13. maja 2013. godine, Kv. 2294/13 od 17. maja 2013. godine i Kv. 2851/13 od 17. juna 2013. godine) i rešenja Apelacionog suda u Beogradu (Kž2. 2542/13 od 3. juna 2013. godine, Kr. 76/13 od 15. jula 2013. godine, Kž2. 3481/13 od 8. avgusta 2013. godine, Kr. 101/13 od 13. septembra 2013. godine, Kž2. 4230/13 od 1. oktobra 2013. godine i Kr. 108/13 od 11. oktobra 2013. godine), Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja podnosiocu ustavne žalbe i njegovom braniocu dostavljena u oktobru 2013. godine. Imajući u vidu da je podnosilac ustavnu žalbu protiv navedenih akata izjavio 6. decembra 2013. godine, Ustavi sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

U odnosu na deo ustavne žalbe Vladimira Stajkovića kojima se osporavaju dopisi - predlozi za produženje pritvora Ki. 275/13 od 12. i 29. jula 2013 godine, Ustavni sud je, imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenih akta, utvrdio da se ne radi o pojedinačnim aktima iz člana 170. Ustava i ocenio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 2) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu Vladimira Stajkovića odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti