Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Upravni sud je proizvoljno ocenio dokaze o mogućnosti raspoređivanja podnosioca pre prestanka službe u Vojsci, a postupak je trajao neprimereno dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Mitića iz sela Šainovac , opština Doljevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vojislava Mitića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5630/11 od 12. jula 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5630/11 od 12. jula 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1102 Beograd Up-2 broj 5-5 od 13. aprila 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Vojislava Mitića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3323 Niš u predmetu int. broj 1644-1 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Mitić iz sela Šainovac, opština Doljevac, podneo je, 30. septembra 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5630/11 od 12. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 201. Logistička baza formalno rasformirana Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG str. pov. broj 110-1 od 17. januara 2007. godine, sa rokom rasformiranja do 31. avgusta 2007. godine. Ističe da pri tom nikad nije ukinuto njegovo radno mesto, kao ni ostala radna mesta iz stolarske radionice, koja i sada postoji.

U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ističe da je osporeni postupak, čiji tok detaljno opisuje, trajao šest godina, što je, po njegovom mišljenju, nedopustivo dug period za odlučivanje.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda i podnosiocu naknadi štetu u opredeljenom novčanom iznosu.

Podnosilac je u podnescima, naslovljenim kao urgencije za rešavanje ustavne žalbe, koji su dostavljeni 2. decembra 2014. godine, 2. marta, 28. maja i 8. oktobra 2015. godine, dopunio obrazloženje ustavne žalbe, tako što je naveo: da mu u postupku koji je prethodio ustavnosudskom nije data mogućnost da izvrši uvidu u "odluku o rasformiranju stolarske radionice" tj. da se uveri da li je ona u celosti rasformirana ili su samo ukinuta određena radna mesta; da sumnja u istinitost izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš iz razloga što je sačinjen i dostavljen nakon prestanka njegovog radnog odnosa, tako da je bio bez uticaja na rešavanje; da postoji opravdana sumnja u istinitost potvrde koju je izdao pukovnik S.M. koji nije mogao da zna da u jedinici nije postojalo drugo odgovarajuće radno mesto.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Vojne pošte 1102 Beograd Up-2 broj 5-5, kao i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem VP 3323 Niš int. broj 1644-1 od 23. jula 2007. godine, utvrđeno je da Vojislavu Mitić u, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije , bez njegove saglasnosti, 31. maja 2007. godine, po osnovu ukidanja radnog mesta na koje je raspoređen.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj 31. jula 2007. godine, VP 9808 Beograd je rešenjem Up-2 broj 105-2 od 27 . avgusta 2007. godine odbila istu kao neosnovanu.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 7648/07 od 24. aprila 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano rešenje. Taj sud je utvrdio da u spisima predmeta nema dokaza da je podnosiocu ukinuto radno mesto, niti da je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu, te se nisu stekli uslovi za primenu člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Isti sud je našao da tuženi organ nije cenio navode žalbe da podnosiocu nije pokušano obezbeđivanje nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog sud a Srbije , VP 1102 Beograd je 24. februara 2009. godine donela rešenje broj 7637-5/08 kojim je odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 23. jula 2007. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-1127/2008 od 16. januara 2009. godine iz koga proizlazi da se podnosilac nalazi na evidenciji Ispostave Doljevac od 18. septembra 2007. godine; akt Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 516-13 od 24. februara 2009. godine iz koga proizlazi da u vreme prestanka službe podnosioca nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; akt Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane od 28. januara 2009. godine iz koga proizlazi da je radno mesto podnosioca ukinuto.

Upravni sud je presudom U. 7784/10 (2009) od 9. decembra 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, iz razloga što u spisima predmeta nema dokaza da je podnosiocu omogućeno učešće u postupku i izjašnjenje o činjenicama i okolnostima konstatovanim u dokazima na koje se tuženi organ pozvao u svom rešenju, zbog čega podnosilac osnovano ukazuje na povredu načela saslušanja stranke iz čl. 9. i 133. Zakona o opštem upravnom postupku.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje Up-2 broj 5-5 od 13. aprila 2011. godine, kojim je ponovo odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 23. jula 2007. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da se podnosilac izjasnio o naknadno pribavljenim dokazima podneskom od 10. februara 2011. godine, u kome je istakao da je 201. Logistička baza delimično rasformirana i da stolarska radionica i njegovo radno mesto nisu ukinuti; da su saslušani kao svedoci sva lica koja je podnosilac predložio - M.P, D.M, G.M. i G.M; da su iskazi svih svedoka međusobno podudarni i da zajedno sa drugim izvedenim dokazima čine jednu logičnu celinu, te im je poklonjeno puno poverenje; da je kompletna 201. Logistička baza rasformirana, čime su ukinuta sva radna mesta iz njenog sastava, pa i radno mesto stolar, ES 62149, VKV, GRM 07/620, na koj e je bio raspoređen podnosilac; da nije postojala mogućnost raspoređivanja podnosioca na drugo odgovarajuće radno mesto u MO i VSCG, niti mogućnost prekvalifikacije; da u periodu od 31. avgusta do 31. oktobra 2007. godine, na području Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš, nije bilo prijava za zanimanje podnosioca - prerađivač i obrađivač drveta; da je tek od 23. septembra 2009. godine u VP 4983 Niš postojalo slobodno radno mesto stolar.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi kojom je pokrenuo upravni spor, kao i u pismenom izjašnjenju od 10. februara 2011. godine, naveo da iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš od 16. januara 2009. godine proizlazi da je mogućnost njegovog raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto proveravana za period od od 31. avgusta do 31. oktobra 2007. godine, što pokazuje da tuženi organ nije utvrdio postojanje slobodnih radnih mesta pre donošenja odluke o prestanku službe.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5630/11 od 12. jula 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je našao da je pravilno tuženi organ odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja o prestanku službe u Vojsci, jer je došlo do rasformiranja vojne jedinice, a time i do ukidanja radnog mesta podnosioca, pri čemu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposo bljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

Odredbom člana 63. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", br. 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, te ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu.

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time da mu je služba u Vojsci prestala, iako nije ukinuto rad no mesto na je bio raspoređen, kao i da iz naknadno pribavljenih dokaza nije utvrđeno da pre prestanka službe nije bilo moguće obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon).

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka civilne službe podnosioca u Vojsci moralo utvrditi da li je ra dno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugostepeni organi imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležn ih sud ova u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrdi te činjenice i dones e novo reš enje zas novano na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnos ilac ustavne žalbe bio raspoređen i da mu se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja mu po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.

S obzirom na to da je Upravni sud prihvatio sve činjenične i pravne zaključke do kojih je došao drugostepeni organ, Ustavni sud je razmatrao da li se može smatrati proizvoljnom ocena Upravnog suda da navodi tužbe nisu doveli u sumnju pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog isključivo na osnovu naknadno pribavljenih dokaza. Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Ustavni sud je potom našao da je drugostepeni organ dao dovoljne razloge zbog kojih je oceni o da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučn ih činjenica o ukidanju radnog mesta podnosi oca i nemogućnosti njegovog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane. Suprotne tvrdnj e podnosi oca, koje se ponavlja ju u ustavnoj žalbi, bile su potkrepljene dokazima, koji su izvedeni u posebnom ispitnom postupku, nakon čega je ocenjeno da nisu dovele u sumnju tačnost činjenica potvrđenih u naknadno pribavljenim ispravama.

Sa druge strane, mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnosioca u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, naknadno je utvrđivana isključivo na osnovu podataka iz obaveštenja Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Niš od 16. januara 2009. godine, prema kome nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu za zanimanje podnosioca u periodu od 31. avgusta 2007. godine, kada mu je prestala služba, do 31. oktobra 2007. godine, kada on već dva meseca nije bio na službi. Dakle, mogućnost posredovanja u zapošljavanju podnosioca ispitivana je samo u odnosu na dan kada mu je prestala služba i za period koji je nakon toga usledio. Međutim, podnosilac je još u pismenom izjašnjenju od 10 . februara 2011. godine, kao i u tužbi u upravnom sporu, istakao da se akt Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Niš odnosi na period nakon prestanka njegove službe, zbog čega nije mogao biti od značaja za rešavanje. Uprkos tome, Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio razloge zbog kojih je drugostepeni ogran utvrdio da se podnosiocu pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja mu po Zakonu pripadaju u slučaju ukidanja radnog mesta.

Ustavni sud nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja stav Upravnog suda da je postojanje uslova za prestanak službe iz člana 144. stav 1. Zakona naknadno trebalo ceniti samo u odnosu na datum kada je utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe prestala služba . Stoga je Ustavni sud ocenio da u upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom nije sprovedena adekvatna kontrola zakonitosti konačnog upravnog akta i da zauzeta ocena suda nije obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim. Saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5630/11 od 12. jula 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1102 Beograd Up-2 broj 5-5 od 13. aprila 2011. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava.

6. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku trajao od 31. jula 2007. godine, kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku, do 12. jula 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5630/11, dakle, nešto kraće od šest godina .

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta postupka , ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni organ bio dužan da utvrdi da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da mu obezbedi prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukida. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o z akonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnosiocu ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao dokazima da je predviđeno ukidanje tog radnog mesta, niti da je podnosiocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u prvom upravnom sporu. Iako je drugostepeni organ u ponovnom postupku, još početkom 2009. godine, pribavio dokaze o odlučnim činjenicama, propustio je da podnosiocu ustavne žalbe omogući da učestvuje u postupku, što je dovelo do poništaja konačnog rešenja i u drugom upravnom sporu.

Kad je reč o postupanju nadležnih sudova tokom vođena tri upravna spora, Ustavni sud je našao da je upravni spor, koji je prethodio donošenju osporene presude, u trajanju od dve godine i dva meseca, konačno doprineo da osporeni postupak kao celina odstupi od standarda razumnog trajanja postupka, prihvaćenih u praksi ovog suda.

Pri tome je Ustavni sud uzeo u obzir stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on mogao da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja, u postupku izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije od 24. aprila 2008. godine. Međutim, kako je period u kome je podnosilac mogao koristiti pravno sredstvo iz člana 63. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, bio relativno kratak, ponašanje podnosioca ustavne žalbe nije moglo značajnije uticati na neprimereno trajanje upravnog postupka.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporije odlučivanje Upravnog suda u postupku donošenja osporene presude , prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak, u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosi oca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavno m sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos nadležnih upravnih organa i sudova , ali i kraći period neaktivnosti podnosioca kada je u pitanju mogućnost da se doprinese ubrzanju jednog dela postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih upravnih organa i sudova u upravnom sporu . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.