Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje u sporu zbog prestanka službe civilnog lica u Vojsci. Poništena je presuda Upravnog suda jer podnosiocu nije omogućeno da se izjasni o ključnim dokazima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. B . iz sela L, opština Knić, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. B . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 12478/11 od 29. avgusta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 12478/11 od 29. avgusta 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1102 Beograd int. broj 4206-8 od 27. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. B . iz sela L, opština Knić, podneo je, 5. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika N. Č, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 12478/11 od 29. avgusta 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. st. 3. i 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Upravni sud propustio da utvrdi bitnu činjenicu da li je radno mesto podnosioca ukinuto ili je na njemu smanjen broj izvršilaca, kao i da li je i primenom kojih kriterijuma drugo lice počelo da radi na njegovom radnom mestu. S tim u vezi se navodi da se Upravni sud u osporenoj presudi pozvao na Odluku ministra odbrane od 28. septembra 2006. godine i akt Komande logistike od 25. oktobra 2006. godine, kao dokaz e o ukidanju radnog mesta , dok se drugostepeni organ u svom rešenju pozvao na Odluku ministra odbrane od 4. aprila 2005. godine. Ističe se da podnosiocu nije bilo omogućeno da izvrši uvid ili da pribavi bilo kakvu informaciju od nadležnih vojnih organa o navedenim činjenicama. Pred toga, podnosilac navodi da je 18 dana pre donošenja rešenja o prestanku službe u Vojsci, rešenjem iste Vojne pošte raspoređen na drugo radno mesto zbog potreba službe, te da je protiv tog rešenja izjavio žalbu. Dodaje i da je na njegovo radno mesto postavljen "radnik iz iste jedinice, ali sa druge dužnosti".

Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, prizna podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova na ime sastavljanja ustavne žalbe u opredeljenim novčanim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u spise predmeta Vojne pošte 1102 B. int. broj 4206-8 i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 8080 K . pov . broj 7029-5 od 1. decembra 2006. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da Z. B , ovde podnosiocu ustavne žalbe, kao civilnom licu raspoređenom u VP 8 080-17/2 L, na radnom mestu čuvar , prestaje služba u Vojsci Srbije, zbog ukidanja radnog mesta, a kao dan prestanka službe označen je 31. decembar 2006. godine. Istim rešenjem podnosiocu je priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvari o za me sec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i otkazni rok u periodu od 29. novembra do 31. decembra 2006. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je na osnovu Odluke ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. broj 1794-1 od 28 . septembra 2006. godine i akta Komande logistike pov. broj 2268-36 od 25. oktobra 2006. godine ukinuto radno mesto na koje je raspoređen podnosilac, zbog čega mu je prestala služba, bez njegove saglasnosti, u skladu sa odredbom člana 143. stav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Nakon što je VP 9808 B. rešenjem Up-2 broj 7-1 od 4. januara 2007. godine odbila žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 1105/07 od 27. septembra 2007. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da tuženi organ nije dostavio spise predmeta, zbog čega se ne može sa sigurnošću proveriti da li je osporeno rešenje zasnovano na zakonu, niti oceniti pravilnost činjeničnih zaključaka tuženog organa.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, VP 1102 B. je 21. oktobra 2008. godine donela rešenje int. broj 4252-4 , kojim je ponovo odbila žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 1. decembra 2006. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljeni potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 7421-2 od 9. septembra 2008. godine iz koje se vidi da u vreme prestanka službe podnosioca zbog ukidanja radnog mesta nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije, i Odluka ministra odbrane pov. broj 4229- 1 od 4. aprila 2005. godine, koja se odnosi na organizacijske promene vezane za ukidanje radnih mesta.

Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 5804/10 (2008) od 29. aprila 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da podnosiocu nije pokušano da se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega su učinjene bitne povrede pravila postupka i nepravilno je utvrđeno činjenično stanje.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku 27. jula 2010. godine doneo rešenje int. broj 4206-8, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca. U obrazloženju rešenja je navedeno da su radi pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja pribavljeni: akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala K. broj 0200-101-75/2010 od 2. jula 2010. godine iz koga se vidi da u periodu od 1. januara do 31. marta 2007. godine nije bilo zahteva poslodavaca za posredovanje u zapošljavanju za zanimanje automehaničar, i potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 979-2 od 8. juna 2010. godine, kojom se dokazuje da je radno mesto podnosioca bilo ugašeno.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 12478/11 od 29. avgusta 2012. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je u obrazloženju presude naveo da iz spisa predmeta proizlazi da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. broj 1794-1 od 28. septembra 2006. godine i aktom Komande logistike pov. broj 2268-36 od 25. oktobra 2006. godine ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen. Pri tome se pozvao na akt Nacionalne službe za zapošljavanje i potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju, koji su pribavljeni u postupku koji je prethodio donošenju pobijanog drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenio da je pravilno tuženi organ odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, jer je radno mesto podnosioca ukinuto, a nije mu se moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (član 144. stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, te da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se p oseban ispitni postupak sprovodi kad je to potrebno radi utvrđivanja odlučnih činjenica i okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 132. stav 1.); da s tranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (član 133. stav 1.); da s tranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, takođe, ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je s lužbeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci: da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.); da je d opušteno dokazivati da su u ispravi, odnosno mikrofilmskoj kopiji isprave ili reprodukcije te kopije činjenice neistinito potvrđene ili da je sama isprava, odnosno mikrofilmska kopija isprave ili reprodukcije te kopije neispravno sastavljena (član 154. stav 3.); da se u verenja i druge isprave o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija moraju izdavati saglasno podacima iz službene evidencije, te da takva uverenja, odnosno druge isprave imaju značaj javne isprave (član 161. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da se o dredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno se primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (član 235. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu označenih ustavnih prava obrazlaže time što iz osporene presude Upravnog suda nije jasno da li je i kojim aktom je ukinuto radno mesto na koje je bio raspoređen, da mu nije bilo omogućeno da izvrši uvid u dokaze iz kojih su utvrđene bitne činjenice, kao i da je na poslovima na kojima je radio raspoređeno drugo lice.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decemb ra 1997. godine ).

Ustavni sud je konstatovao da je tužba podnosioca u upravnom sporu bila zasnovana na dva suštinska navoda - da se iz drugostepenog rešenja ne može utvrditi da li je ukinuto radno mesto na koje je bio raspoređen i da to radno mesto i dalje postoji, ali da su na njega raspoređena druga lica iz ugašenih vojnih pošti. Podnosilac nije u tužbi, kao što je to učinio u ustavnoj žalbi, posebno istakao da mu naknadno pribavljeni dokazi o bitnim činjenicama za odlučivanje nisu predočeni. Međutim, osobenost upravnog spora je u tome što je sud ovlašćen da odluči i na osnovu razloga koji nisu isticani u tužbi, imajući u vidu da je odredbom člana 41. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09 ) propisano da sud zakonitost osporenog upravnog akta ispituje u granicama zahteva, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe.

Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, saglasno odredbi člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, iz čega sledi da se i nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja.

Ustavni sud, međutim, napominje da navedeno ovlašćenje iz člana 232. stav 1. Zakona, ne oslobađa drugostepeni organ obaveze da dokaze koje je pribavio u dopunjenom postupku dostavi stranci radi izjašnjenja i da joj omogući učešće u postupku, budući da se odredbe o postupku donošenja prvostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 235. stav 1. Zakona, shodno primenjuju i u drugostepenom postupku (videti Odluku Ustavnog suda Už-4577/2010 od 6. novembra 2013. godine dostupna na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Izložena ocena je primenjiva na potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 7421-2 od 9. septembra 2008. godine i potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 979-2 od 8. juna 2010. godine, koje su izdate na osnovu člana 161. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, saglasno podacima o kojima se vodi službena evidencija. Iako Zakon tako pribavljenim potvrdama daje značaj javnih isprava, odredbom člana 154. stav 3. Zakona propisano je da je dopušteno dokazivati da su u javnoj ispravi činjenice neistinito potvrđene, odnosno da je isprava neispravno sastavljena. Dakle, podnosilac ustavne žalbe je imao pravo da svim dokaznim sredstvima pokuša da dokaže da činjenice sadržane u potvrdama nisu odgovarale stvarnom stanju stvari u vreme prestanka njegove službe, odnosno da u tim potvrdama nisu obuhvaćene sve pravno relevantne činjenice koje je trebalo utvrditi u postupku. Prema raspoloživim podacima u spisima predmeta i sadržini donetih akata, navedene potvrde, ni u jednoj fazi postupka, nisu bile dostavljene podnosiocu na izjašnjenje, iako je za to bilo prilike u drugostepenom upravnom postupku, ali i u upravnom sporu. Stoga je podnosilac ustavne žalbe tek iz obrazloženja drugostepenih rešenja od 21. oktobra 2008. godine i 27. jula 2010. godine mogao da sazna da su u upravnom postupku izvedeni dokazi uvidom u pomenute potvrde. Sledom iznetog, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac u predmetnom postupku bio sprečen da dobije potpune informacije koje bi mu omogućile da ospori tačnost činjenica koje su potvrđene u tim javnim ispravama, iako su na njima zasnovani razlozi o ispunjenosti Zakonom propisanih uslova za prestanak njegove civilne službe.

Ustavni sud je našao da je značaj pružanja prilike podnosiocu da se upozna i izjasni o potvrdi Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 979-2 od 8. juna 2010. godine bio utoliko veći što u obrazloženju drugostepenog rešenja i osporene presude nije iznet njen sadržaj, već je samo konstatovano da se njome dokazuje da je radno mesto podnosioca bilo ukinuto. Pri tome se drugostepeni organ i Upravni sud pozivaju na tri različita akta (Odluku ministra odbrane od 4. aprila 2005. godine, Odluku ministra odbrane od 28. septembra 2006. godine i akt Komande logistike od 25. oktobra 2006. godine), zbog čega podnosiocu ustavne žalbe i nakon pravnosnažnog okončanja postupka nije moglo biti jasno kojim aktom je određeno ukidanje radnog mesta na koje je bio raspoređen. Mada podnosiocu nije dostavljena potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 7421-2 od 9. septembra 2008. godine , on je u sve tri tužbe u upravnom sporu osporio činjenični zaključak drugostepenog organa o nemogućnosti raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto, navodeći da su upravo "na njegovom radnom mestu" nakon što mu je prestala služba raspoređena druga lica , što je Upravni sud propustio da oceni.

U kontekstu izloženog, Ustavni sud je posmatrao i akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala K. broj 0200-101-75/2010 od 2. jula 2010. godine , koje nije izdat na osnovu člana 161. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Ipak, podnosilac je imao interes da bude upoznat sa sadržinom tog akta i da se o njemu izjasni, budući da je u osporenoj presudi ocena Upravnog suda o nemogućnosti obezbeđivanja podnosiocu nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije zasnovana samo na toj ispravi. Pri tome, iz pomenutog akta proizlazi da je mogućnost posredovanja u zapošljavanju podnosioca ispitivana za period koji je usledio posle prestanka njegove službe u Vojsci.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da ima mesta primeni stava tog suda da je ovde posebno dovedeno u pitanje "poverenje podnosioca u sprovođenje pravde", koje se, između ostalog, zasnivalo na njegovom uverenju da je imao priliku da izrazi svoje mišljenje o svakom bitnom dokumentu koji se nalazio u spisima predmeta, a na koji se, u ovom predmetu, pozvao drugostepeni organ u svom rešenju, kao i sud u osporenoj presudi (videti presudu ESLjP Nideröst-Huber protiv Švajcarske, 18990/91, stav 29, od 18. februar a 1997. godine).

Kako je podnosilac ustavne žalbe u tužbi zahtevao da se drugostepeno rešenje u celini poništi kao nezakonito, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud trebalo da ispita i da li su pravilno primenjene odredbe o postupku pre donošenja pobijanog rešenja, nezavisno od toga što je ono tužbom osporavano samo zbog pogrešeno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i nepravilne primene materijalnog prava. S obzirom na to da osporena presuda ne sadrži razloge za navedenu ocenu, Ustavni sud smatra proizvoljnim stav Upravnog suda koji se odnosi na zakonitost drugostepenog rešenja sa stanovišta merodavnog procesnog prava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda U. 12478/11 od 29. avgusta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 12478/11 od 29. avgusta 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1102 Beograd int. broj 4206-8 od 27. jula 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu načela zabrane diskrimnacije iz čl ana 21. Ustava, zbog čega ove navode nije razmatrao.

Imajući u vidu da će u upravnom sporu biti ponovo odlučivano o zakonitosti konačnog rešenja Vojne pošte 1102 B . int. broj 4206-8 od 27. jula 2010. godine, Ustavni sud je ocenio i da će eventualna povreda prava na rad iz člana 60. st. 3. i 4. Ustava biti ispitana po tužbi u upravnom sporu pred nadležnim sudom.

7. U pogledu zahteva podnosi oca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe , Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na intertnet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.