Odluka Ustavnog suda o naknadi štete nakon obustave disciplinskog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Apelacionog suda. Sud je zauzeo stav da se u parničnom postupku za naknadu štete ne može utvrđivati krivica zaposlenog nakon što je disciplinski postupak obustavljen zbog zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Cvetkovića iz Bele Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dejana Cvetkovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1225/14 od 4. juna 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1225/14 od 4. juna 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1911/12 od 12. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Cvetković iz Bele Palanke je, 10. oktobra 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1225/14 od 4. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 1911/12 od 12. decembra 2013. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete u vidu izgubljenih zarada za vreme udaljenja sa rada zbog pokretanja disciplinskog postupka i za period van radnog odnosa (od dana prestanka radnog odnosa do dana vraćanja na rad); da je proizvoljan zaključak parničnih sudova da se u parničnom postupku, zbog činjenice da je disciplinski postupak okončan obustavom zbog nastupanja zastarelosti, moglo utvrđivati da li je podnosilac zaista izvršio radnje zbog kojih je disciplinski postupak vođen.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 1911/12 od 12. decembra 2013. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Dejana Cvetkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužena Republika Srbija - Uprava za izvršenje zavodskih sankcija - KPZ Niš obaveže da mu isplati: na ime razlike u zaradi od 50% do punog iznosa zarade iznos od 119.507,99 dinara; na ime naknade zarade u visini od 100% za period od 1. februara 2009. do 6. aprila 2011. godine iznos od 1.400.346,27 dinara; na ime razlike u zaradi za period od 6. aprila 2011 do 18. januara 2012. godine iznos od 292.675,99 dinara (uz obračun i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na navedene iznose); na ime jubilarne nagrade u 2011. godini, za deset godina provedenih u radnom odnosu, iznos od 37.020,00 dinara; na ime naknade štete za plaćeni upis u imenik advokata iznos od 306.614,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž1. 1225/14 od 4. juna 2014. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje; da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu šefa Odseka pritvora u Pirotu u Službi za obezbeđenje KPZ Niš; da je rešenjem tužene od 28. avgusta 2008. godine tužilac udaljen sa rada počev od navedenog datuma do okončanja disciplinskog postupka koji je protiv njega pokrenut, zbog teže povrede radne dužnosti iz člana 109. stav 1. tačka 2 ) Zakona o državnim službenicima; da je istim rešenjem određeno da za vreme udaljenja tužilac ima pravo na naknadu plate koja iznosi 50% osnovne plate za mesec koji prethodi mesecu u kome je doneto prvostepeno rešenje o udaljenju; da je rešenjem tužene od 21. novembra 2008. godine tužilac oglašen odgovornim za težu povredu radne dužnosti iz člana 109. stav 1. tačka 2 ) Zakona o državnim službenicima (nezakonit rad ili propuštanje radnji za koje je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete), zato što je je 27. avgusta 2008. godine propustio da preduzme radnje za koje je bio ovlašćen Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji poslova u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, da bi sprečio bekstvo pritvorenog lica; da je za učinjenu povredu tužiocu izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa; da je rešenjem drugostepenog organa od 31. decembra 2008. godine odbijena žalba tužioca kao neosnovana; da je u upravnom sporu, koji je tužilac pokrenuo protiv konačnog drugostepenog akta, Upravni sud doneo presudu U. 9483/10 od 16. juna 2011. godine, kojom je poništio osporeni akt; da je u ponovnom postupku prvostepeni organ rešenjem od 30. septembra 2011. godine ponovo izrekao tužiocu meru prestanka radnog odnosa; da je to rešenje poništeno rešenjem Ministarstva pravde Republike Srbije od 10. novembra 2011. godine, pa je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje; da je tuženi zaključkom od 17. januara 2012. godine obustavio disciplinski postupak protiv tužioca, zbog nastupanja zastarelosti vođenja istog; da je istog dana doneto rešenje kojim je opozvano ranije rešenje od 28. avgusta 2008. godine, kojim je tužilac udaljen sa rada; da je tužilac vraćen na rad 18. januara 2012. godine; da je tužilac 6. aprila 2011. godine otvorio advokatsku kancelariju.

U obrazloženju se dalje navodi: da u ovoj parnici tužilac potražuje naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu za period u kome je bio sprečen da radi i ostvaruje zaradu; da je veštačenjem od strane veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđena visina potraživanja tužioca po osnovu razlike između plate koju je primao po rešenju o privremenom udaljenju sa rada i punog iznosa plate za period u kome je bio udaljen sa rada (od 28. avgusta 2008. do 30. januara 2009. godine), zatim u visini punog iznosa plate koju bi ostvario u periodu od 31. januara 2009. do 6. aprila 2011. godine, kada je počeo da se bavi advokaturom, kao i visina potraživanja tužioca u visini punog iznosa plate, umanjene za iznos prihoda koje je ostvario radom u advokaturi, za period od otvaranja advokatske kancelarije do dana vraćanja na rad (18. januara 2012. godine); da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev tužioca, ocenivši da tužena nije odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo; da je za svoju odluku izneo dovoljne i jasne razloge koje prihvata i drugostepeni sud; da je osnov odgovornosti poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu krivica poslodavca, saglasno članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da se, u smislu navedene odredbe, krivica ne dokazuje, nego pretpostavlja, pa je zaposleni oslobođen tereta dokazivanja krivice; da je, međutim, pretpostavka o krivici oboriva, što podrazumeva da se poslodavac može osloboditi od odgovornosti za nastalu štetu ako dokaže da je ona nastala bez njegove krivice, u čemu će uspeti ako pruži dokaze da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenog ili trećeg lica, usled više sile ili bilo kog razloga koji nije u direktnoj uzročnoj vezi sa postupcima poslodavca, odnosno njegovih organa i radnika; da u situaciji kada je disciplinski postupak obustavljen zbog zastarelosti vođenja istog, nema automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete u vidu izostale zarade, a i ostalih primanja iz radnog odnosa; da poslodavac može biti oslobođen od odgovornosti za naknadu štete ukoliko se utvrdi da bi zaposleni bio disciplinski odgovoran za povredu radne obaveze da je disciplinski postupak okončan u zakonskom roku; da krivica zaposlenog zbog teže povrede radne obaveze predstavlja osnov isključenja odgovornosti poslodavca za naknadu štete; da je, u konkretnom slučaju, pravilno prvostepeni sud formirao ocenu o odgovornosti tužioca za težu povredu radne dužnosti; da su pravilno ocenjeni iskazi svedoka prilikom utvrđivanja činjenica o tome da je tužilac, dana 27. avgusta 2008. godine, propustio da preduzme radnje za koje je bio ovlašćen da bi sprečio bekstvo pritvorenog lica, tako što je umesto da zabrani radno angažovanje pritvorenih lica, pošto nema odobrenje organa koji vodi postupak za njihovo radno angažovanje, učinio suprotno i naredio da se pritvorena lica radno angažuju u prostorijama u kojima ona inače ne borave; da je stoga pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac takvim ponašanjem, odnosno propuštanjem da izvrši obaveze prema opisu poslova svog radnog mesta, učinio težu povredu radne dužnosti iz člana 109. stav 1. tačka 2 ) Zakona o državnim službenicima, zbog čega je isključivo odgovoran za štetu koju je pretrpeo, te mu se ne može priznati pravo na naknadu te štete.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Član 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji se primenjivao u predmetnom postupku, propisivao je: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.) .

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da su parnični sudovi proizvoljno primenili merodavno materijalno pravo na njegovu štetu.

Stoga, Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o naknadi štete, kao pravnoj posledici nezakonitog otkaza, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine izneo sledeća shvatanja: da je intencija zakonodavca bila da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplat u pripadajućih doprinos a za obavezno socijalno osiguranje ; da i Zakon o radu iz 2001. godine i Zakon o radu iz 2005. godine izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (ukoliko su nakon prestanka radnog odnosa ostvareni prihodi); da, s tim u vezi, prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Ustavni sud najpre konstatuje da, u konkretnom slučaju, ne postoji odluka kojom je utvrđena nezakonitost prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe. Njemu je mera prestanka radnog odnosa izrečena pošto je u disciplinskom postupku utvrđeno da je učinio težu povredu radne dužnosti iz člana 109. stav 1. tačka 2 ) Zakona o državnim službenicima. Nakon što je u upravnom sporu poništeno konačno (drugostepeno) rešenje, kojim je potvrđeno rešenje o prestanku radnog odnosa, disciplinski postupak je vraćen u prvi stepen odlučivanja, u kome je ponovo utvrđena disciplinska odgovornost podnosioca ustavne žalbe i izrečena mera prestanka radnog odnosa, ali je takva odluka poništena od strane nadležnog drugostepenog organa. U ponovnom prvostepenom postupku (trećem po redu) je konstatovano nastupanje zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, što je bio osnov za donošenje zaključka o obustavi postupka, posle čega je podnosilac ustavne žalbe vraćen na rad.

Po shvatanju Ustavnog suda, upravni akt stiče svojstvo pravnosnažnosti onda kada se protiv njega više ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor . Predmet upravnog spora je, po pravilu, odlučivanje o zakonitosti konačnog upravnog akata. Kod dvostepenog upravnog postupka, kao što je u konkretnom slučaju reč, konačni upravni akt jeste akt koji je nadležni drugostepeni organ doneo povodom žalbe stranke izjavljene protiv prvostepenog upravnog akta. Pravna situacija u kojoj disciplinska odgovornost zaposlenog nije utvrđena pravnosnažnim rešenjem, već je disciplinski postupak obustavljen zbog nemogućnosti (apsolutne zastarelosti) njegovog daljeg vođenja, a zaposleni vraćen na rad, po mišljenju Ustavnog suda, može se, kada su u pitanju pravna dejstva, poistovetiti sa pravnom situacijom u kojoj je nezakonitost otkaza utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom. Zbog navedenog, u konkretnom slučaju ima mesta primeni stavova Ustavnog suda iznetim u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine. Ustavni sud je, s tim u vezi, zaključio da je ocena Apelacionog suda u Nišu, koju je u prvostepenoj presudi izneo i Osnovni sud u Nišu, da isključiva krivica za nastanak predmetne štete leži na strani podnosioca ustavne žalbe, u direktnoj suprotnosti sa stavovima Ustavnog suda iznetim u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine, budući da se tako, u postupak odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, bez izričite zakonske odrednice ili upućujuće norme, uvodi primena pravila o deliktnoj odgovornosti sadržanih u odgovarajućim odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1225/14 od 4. juna 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1911/12 od 12. decembra 2013. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica te povrede.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete nakon obustave disciplinskog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti