Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neaktivnosti prvostepenog suda, dok je ostatak žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalb i V. I . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a V. I . i utvrđuje da je u postupku koji se vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 7/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Užicu P . 1250/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. I . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1366/15 od 3. marta 2016. godine i rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 999/16 od 22. avgusta 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. I . iz Užica je , 12 . oktobra 2016. godine, preko punomoćnika N. M , advokata iz Užica , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalb u zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen p red Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 7/10, kao i protiv pravnosnažnog dela presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1366/15 od 3. marta 2016. godine i rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 999/16 od 22. avgusta 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 2003. godine podneo tužbu protiv B. Đ. i Z. Đ, radi duga i da je postupak pravnosnažno okončan osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 999/16 od 22. avgusta 2016. godine; da je dužina trajanja postupka od 11 i po godina isključiva odgovornost suda jer podnosilac ničim nije doprineo dužini trajanje parnice te mu je zbog nerazumne dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje jer su postupajući sudovi obili njegov predlog za izvođenje dokaza veštačenjem što je za posledicu imalo odbijanje tužbenog zahteva; da su tuženima dosuđeni troškovi postupka iako su tuženi sa postupajućim sudom izazvali veliki broj ročišta o čemu se podnosilac već izjasnio u žalbi protiv prvostepene odluke o troškovima postupka; da mu je povređeno pravo na imovinu jer je osporenim aktima umanjena njegova imovina za iznos obaveze naknade troškova postupka.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena akta. Zahtevao je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akata, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 7/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. novembra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Užicu protiv tuženih B. Đ . i Z . Đ, vlasnika zanatske radnje za vršenje zidarskih i vodoinstalaterskih usluga iz L, radi duga. Predmet je dobio broj P. 1250/03.

Tužbeni zahtev je preciziran 8. decembra 2004. i 16. aprila 2007. godine.

Pred prvostepenim sudom je održano 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, u ugovor o gradnji poslovnog objekta broj 3/01 od 5. februara 2001. godine, okončanu situaciju broj 15 od 19. septembra 2001. godine, prvu dopunsku ponudu broj 2/1 od 25. januara 2001. godine, zapisnik o primopredaji od 16. juna 2001. i 20. jula 2001. godine, ponudu za izvršenje radova vodovodne i kanalizacijske mreže na objek tu „A.“ u Bjeljini, po zamolnici je traženo da se pred Osnovnim sudom u Bjeljini saslušaju dva svedoka na okolnost izvođenja građevinskih radova na objektu „A.“ u Bjeljini na vodovodu i kanalizaciji, dok 19 ročišta nije bilo održano, i to: dva na zahtev punomoćnika tuženih, 11 zbog procesnih nedostataka, jedno na zahtev punomoćnika tužioca zbog bolesti tužioca, jedno zbog odsustva i tužioca i njegovog punomoćnika, što je dovelo do produženja parnice za pet meseci, jedno jer pozvani svedok nije došao, tri jer neki od tuženih nisu prisustvova li.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodima od 8. maja 2008. do 5. oktobra 2010. godine, od 5. oktobra 2010. do 21. juna 2011. i od 21. juna 20 11. god 20. marta 2012. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Presudom Osnovnog suda u Užicu P. 7/10 od 18. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je prigovor tuženih o mesnoj nenadležnosti Osnovnog suda u Užicu; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da solidarno na ime duga isplate tužiocu iznos od 14.475 DEM, sa domicilnom kamatom počev od 17. juna 2001. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 430.925 dinara.

Podnosilac je 11. maja 2015. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1366/15 od 3. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Užicu P. 7/10 od 18. marta 2015. godine u stavu drugom njene izreke; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem izreke u pogledu odluke o troškovima postupka i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak .

Rešenjem Osnovnog suda u Užicu P. 7/10 od 30. marta 2016. godine obavezan je tužilac da tuženima kao solidarnim poveriocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 421.275,00 dinara.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu 15. aprila 2016. godine i rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 525/16 od 30. maja 2016. godine ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Užicu P. 7/10 od 30. marta 2016. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Osnovnog suda u Užicu P. 7/10 od 21. juna 2016. godine obavezan je tužilac da tuženima kao solidarnim poveriocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 421.275,00 dinara.

Podnosilac je 12. jula 2016. godine podneo žalbu protiv navedenog rešenja i osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 999/16 od 22. avgusta 2016. godine, u stavu prvom izreke, potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Užicu P. 7/10 od 21. juna 2016. godine u delu kojim je obavezan tužilac da tuženim a naknadi troškove parničnog postupka , i to za iznos od 362.250,00 dinara, a žalba tužioca je odbijena kao neosnovana, dok je u preostalom delu prvostepeno rešenje preinačeno i odbijen je kao neosnovan zahtev tuženih da se tužilac obaveže da im plati još i iznos od 59.020,00 dinara, do potraživanih 421.275,00 dinara; u stavu drugom izreke obavezani su tuženi da kao solidarni dužnici tužiocu plate iznos od 12.000,00 dinara na ime troškova postupka po žalbi.

U obrazloženju rešenja je navedeno: da je , s obzirom na iznos vrednost i spora, a prema važećoj Advokatskoj tarifi, Viši sud odredio ukupne nužne troškove u iznosu od 362.250,00 dinara koji tuženima pripadaju u ovom sporu, s obzirom na to da su u celosti uspeli u istom, a u skladu sa čl. 153. i 154. Zakona o parničnom postupku; da je Viši sud izvršio uvid u spise predmeta, posebno na zapisnike sa ročišta koja se u žalbi navode, te je ocenio da je prvostepeni sud, suprotno isticanjima žalbe tužioca, pravilno utvrdio broj održanih i neodržanih ročišta, ali je pogrešno utvrdio vrednost spora prema kojoj je obračunao troškove u iznosu od 868.440,00 dinara, dok je za veći iznos od dosuđenog, zahtev tuženih za naknadu troškova odbijen kao neosnovan; da kako je tužilac delimično uspeo u postupku po žalbi, to su mu dosuđeni troškovi drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 43/82, 74/87/, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 27. novembra 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 22. avgusta 2016. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, trajanje parničnog postupka od 12 godina i devet meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon 11 godina i četiri meseca od podnete tužbe, i u navedenom četvorogodišnjem periodu, taj sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište , i to prvi period u trajanju od dve i po godine (od 8. maja 2008. do 5. oktobra 2010. godine), drugi period u tajanju od osam meseci (od 5. oktobra 2010. do 21. juna 2011.) i treć i period u trajanju od devet meseci (od 21. juna 2011. do 20. marta 2012. godine).

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali su u redovnim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao deset meseci a odlučivanje o troškovima postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom nakon ukidanja prve prvostepene odluke u delu o troškovima postupka, trajao je ukupno četiri meseca.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo dužem trajanju parnice, i majući u vidu da jedno ročište nije bilo održano na zahtev njegovog punomoćnika a jedno zbog odsustva i njegovog podnosioca i punomoćnika, a što je dovelo do produženja postupka za pet meseci.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 7/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Užicu P. 1250/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom r oku, priznaje povreda na koju se žali o i da j e time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evrop skog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije,od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Isti stav Ustavni sud je zauzeo i u predmetu Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu ustavne žalbe u delu izjavljenom protiv pravnosnažnog dela presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1366/15 od 3. marta 2016. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedenu presudu podnosilac ustavne žalbe primio 30. marta 2016. godine, a ustavna žalba je izjavljena 12. oktobra 2016. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1366/15 od 3. marta 2016. godine, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Imajući u vidu navode ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Užicu Gž . 999/16 od 22. avgusta 2016. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud ukazuje da su navodi podnosioca o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasnovani na istim razlozima kao za povredu prava na pravično suđenje te nalazi da kako nisu prihvatljivi navodi podnosioca da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 999/15 od 22. avgusta 2016. godine odbacio u drugom delu tačke 3. izreke, saglasio odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je , na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti