Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina. Dugo trajanje je posledica neefikasnosti prvostepenog suda. Deo žalbe koji se odnosi na meritum odbačen je.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-7758/2014
29.09.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ć. iz Ljubljane, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba M. Ć. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48670/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. Ć. iz Ljubljane, Republika Slovenija, podneo je 10. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika I. P. S. i G. P. Đ, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48670/10 od 14. marta 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1573/13 od 29. maja 2014. godine, u delu kojim su pravnosnažno odbijeni njegovi tužbeni zahtevi, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se pozvao i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koji je po svojoj sadržini suštinski istovetan odredbi člana 32. stav 1. Ustava.
Obrazlažući tvrdnju o povredi označenog načela i prava, podnosilac navodi da su prilikom donošenja osporenih odluka počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, kao i iz stava 2. tač. 7) i 12) istog člana zakona, između ostalog i time što je prvostepeni sud, pozivajući se na pravilo o teretu dokazivanja, odbio njegov tužbeni zahtev za naknadu plaćenog kredita za stan, režijskih troškova i poreza na imovinu, iako je on izjavio da će u ovom delu zahtev precizirati nakon obavljenog ekonomsko-finansijskog veštačenja, pri kom dokaznom predlogu je ostao sve do zaključenja glavne rasprave, a koji je sud odbio. Ovako iznetim razlozima dodaje i tvrdnje o pogrešno utvrđenim činjenicama i pogrešnoj primeni materijalnog prava i „nepoznavanju propisa“, sa čim u vezi interpretira delove iskaza saslušanih svedoka, daje svoje tumačenje odredaba zakona i podzakonskih akata i citira stavove teorije. Dodaje i da smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak, koji po njegovom mišljenju nije bio velikog stepena složenosti, trajao više od 14 godina. Predaže da Ustavni sud utvrdi da mu je osporenim presudama, u delu kojim je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev, povređeno načelo zabrane diskriminacije i pravo na pravično suđenje, te da u tom delu poništi osporene akte i prizna mu troškove sastava ustavne žalbe.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj egovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48670/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilac M. Ć, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 26. juna 2000. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv osmoro tuženih – J, S, V, B, L. i B. Ć, D. P. i S. A, za koju je naveo da se nalazi na nepoznatoj adresi u Južnoafričkoj Republici, radi sticanja bez osnova na ime plaćenih izdataka otkupne cene stana, režijskih i komunalnih troškova, poreza, te izdataka učinjenih na ime izdržavanja i sahrane pok. M. Ć.
Do decembra 2000. godine izvršen je uvid u spise predmeta ostavinskog postupka koji je vođen iza smrti pok. M. Ć. i tuženoj S. A. je postavljen privremeni zastupnik.
Podneskom od 22. decembra 2000. godine D. Ć. je obavestila sud da je ostavinskim rešenjem od 24. novembra 1999. godine i ona oglašena za naslednika pok. M. Ć, da je tim rešenjem za naslednika greškom oglašena S. A, te da je ta greška ispravljena rešenjem od 12. aprila 2000. godine tako što je za naslednika oglašena S. A, zbog čega je tužilac u februaru 2001. godine uredio tužbu tačnim označavanjem tuženih.
Nakon prvog ročišta koje je bilo zakazano za 12. jun 2001. godine, a koje nije održano zbog neurednog pozivanja dvoje tuženih (između ostalog tuženog V. Ć. koji je preminuo u avgustu 1999. godine), tužilac je ponovo u avgustu 2001. godine uredio tužbu tako što je umesto pokojnog V. Ć. kao tužene označio njegove naslednike – R. G, R, B, Bo. i S. Ć, za koju je naveo da se nalazi u izbegličkom kampu na nepoznatoj adresi, zbog čega je ovoj tuženoj u novembru 2001. godine postavljen privremeni zastupnik, koji je oslobođen dužnosti zastupanja imenovane na ročištu održanom 31. maja 2004. godine, iako je tužena S. P. rođ. Ć. zajedno sa tuženom L. Ć. na zaspiniku sa ročišta održanog 17. oktobra 2002. godine za zastupanje ovlastila advokata Z. S.
Tuženima R. G, D. P. i R. Ć. su do decembra 2004. godine (do kog momenta su svi oni ovlastili advokata Z. S. da ih zastupa) pismena i pozivi za ročišta slati diplomatskim putem jer su ovi tuženi prebivalište imali u inostranstvu – Republici Francuskoj, Republici Sloveniji i Republici Hrvatskoj. Takođe, dvojici tuženih – Bo. i B. Ć. pismena i pozivi su slati na adresu njihovih prebivališta u Republici Crnoj Gori, s tim što je tuženi B. Ć. u januaru 2011. godine za zastupanje ovlastio lice sa prebivalištem u Beogradu, dok je tuženom Bo. Ć. u septembru 2007. godine postavljen punomoćnik za prijem pismena u Republici Srbiji jer je prethodno podneskom od 22. juna 2005. godine tražio od suda da mu ne šalje pismena, dok je u toku 2006. godine dostavljanje više puta bilo bezuspešno, pri čemu je dva puta konstatovano da odbija prijem pismena, zbog čega je u ovom periodu dostavljanje četiri puta vršeno i preko nadležnog SUP Crne Gore.
Zbog smrti tužene D. P. postupak je bio u prekidu od 11. marta do 11. decembra 2008. godine, kada su na njeno mesto u parnicu stupili V. i L. P. i mal. T. F, dok iza smrti V. P. postupak nije prekidan.
U toku postupka, od ukupno 41 zakazanog ročišta, 21 nije održano, od čega 11 zbog nedostatka dokaza tj. neurednog pozivanja nekog od tuženih, u najvećem broju slučajeva B. i Bo. Ć. Iz navedenog razloga, ali i zbog odbijanja prijema pismena i nepostupanja po nalogu suda za imenovanje punomoćnika za prijem pismena u Republici Srbiji od strane tuženog Bo. Ć, u periodu od aprila 2006. do decembra 2007. godine nijedno od tri zakazana ročišta nije održano. Osim toga, jedno ročište nije održano zbog neurednog pozivanja punomoćnika tuženih, tri zbog sprečenosti sudije, jedno zbog smrti tuženog V. P, a za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja. Takođe, dva ročišta koja su bila zakazana za 19. decembar 2007. godine i 11. mart 2008. godine nisu održana zbog nedostatka dokaza o pozivanju advokata koji je 31. maja 2004. godine oslobođen dužnosti privremenog zastupnika tužene S. P, dok je zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika i stranaka na ročište koje je bilo zakazano za 23. jun 2009. godine doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, ali je u novembru iste godine po predlogu tužioca dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje.
Osim pismenih dokaza, u toku postupka saslušano je pet svedoka i troje tuženih, s tim što su ovi dokazi izvođeni posle oktobra 2011. godine.
Na ročištu održanom 14. marta 2012. godine, na kome je glavna rasprava zaključena, tužiočev punomoćnik je naveo da „Nema novih predloga za izvođenje dokaza, a ostaje pri predlogu za ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnost visine troškova podizanja nadgrobnog spomenika.“
Osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48670/10 od 14. marta 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1573/13 od 29. maja 2014. godine delimično je usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate bliže navedene novčane iznose na ime plaćene otkupne cene stana, poreza na imovinu i troškova sahrane pok. M. Ć, dok su zahtevi kojima je tražio da mu tuženi solidarno plate određene novčane iznose na ime režijskih troškova održavanja stana i izdržavanja pok. M. Ć. u celosti odbijeni kao neosnovani. Tužbeni zahtev za isplatu određenog novčanog iznosa na ime otkupne cene stana za period od 18. aprila 2001. do 14. septembra 2010. godine prvostepeni sud je odbio s pozivom na pravilo o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, sa obrazloženjem da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaz da je plaćao otkupnu cenu stana, uz konstataciju da nijedna od parničnih stranaka nije dostavila ugovor o otkupu stana, niti je predložila da se od prodavca pribavi izveštaj o plaćanju otkupne cene i njenoj visini, te da iznosi zakupnine koji su plaćani u periodu od 29. decembra 2005. do 16. aprila 2010. godine, po računima koje je izdao „Infostan“ ne mogu biti dokaz o plaćenoj otkupnoj ceni stana jer se zakupnina plaća za stanove za koje nije zaključen ugovor o otkupu. Argumentaciju za odbijanje tužbenog zahteva u ovom delu prihvatio je i drugostepeni sud, uz ocenu da su neosnovani tužiočevi žalbeni navodi o povredi odredbe člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku odbijanjem njegovog predloga za izvođenjem dokaza veštačenjem troškova otplate kredita za stan u situaciji kada stranke nisu priložile ugovor o otkupu stana ni dokaz o ukupno plaćenoj otkupnoj ceni.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .
5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao nepunih 14 godina.
Imajući u vidu da je prvostepena presuda doneta posle skoro 12 godina, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od nepunih 14 godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to što je konkretan postupak bio procesno složen zbog velikog broja tuženih, od kojih je nekima dostavljanje pismena vršeno diplomatskim putem, što svakako utiče i na interval u kome će se ročišta zakazivati, ne može prihvatiti da je razumno da je parnica okončana posle skoro 14 godina i pored toga što je i podnosilac u određenoj meri doprineo dužini postupka. Doprinos podnosioca ogleda se u tome što je uredio tužbu pravilnim označavanjem svih tuženih nakon više od godinu dana od momenta podnošenja i što je zbog nedolaska njegovog uredno pozvanog punomoćnika bilo doneto rešenje da se tužba smatra povučenom. Međutim i pored navedenog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka i procesne složenosti postupka, Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda dovelo do toga da prvostepena presuda bude doneta posle skoro 12 godina, a postupak bude okončan nakon nešto manje od 14 godina. Ovakva ocena proizlazi iz činjenice da je sud tek u septembru 2007. godine imenovao punomoćnika za prijem pismena tuženom Bo. Ć, koji je podneskom od 22. juna 2005. godine od suda prvo tražio da mu ne šalje pozive a potom odbijao prijem pismena i što prilikom dostavljanja tužbe, tužene čije je prebivalište u inostranstvu – u tri različite države, nije odmah pozvao da imenuju punomoćnika za prijem pismena u Republici Srbiji, saglasno članu 146. tada važećeg Zakona o parničnom postupku („
Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02). Takođe, tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća, a dva zbog nedostatka dokaza o pozivanju advokata koji je prehodno razrešen dužnosti privremenog zastupnika jedne od tuženih.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje sudskog postupka može pripisati nedelotvornosti prvostepenog koji je u periodu od skoro 12 godina doneo samo jednu presudu.
Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao prvom delu tačke 1. izreke.
Kako u ustavnoj žalbi nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosioca u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.
6. Imajući u vidu razloge na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, a koji se svode na analiziranje sadržine iskaza svedoka i ukazivanje na nepotpuno i nepravilno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, te navodno počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, Ustavni sud ponavlja da prilikom ispitivanja da li je došlo do povrede navedenog ustavnog prava nije nadležan da ocenjuje činjenične i pravne zaključke redovnih sudova, niti da vrši kontrolu ocene dokaza i da na taj način postupa kao instancioni sud, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi. Pri tome, Ustavni sud primećuje da je na zapisniku sa ročišta na kome je zaključena glavna rasprava konstatovano da punomoćnik podnosioca ustavne žalbe osim predloga da se sprovede ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnost visine troškova podizanja nadgrobnog spomenika, drugih dokaznih predloga nema, a da je tužbeni zahtev za plaćanje otkupne cene stana odbijen u jednom delu sa obrazloženjem da nije dostavljen dokaz o plaćenim ratama, niti predloženo pribavljanje ovog dokaza od strane prodavca, a ne zbog toga što nije dokazana visina navodnog potraživanja po ovom osnovu.
U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud ukazuje da je povreda ov og na čela akcesorne prirode, jer može biti vezan a samo za istovremeno u tvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako nema ustavnopravnih razloga za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, a podnosilac tvrdnju o povredi ovog načela ne dovodi u vezu sa navodom o povredi prava na suđenje u razumnom roku, niti na bilo koji drugi način obrazlaže, to formalno ukazivanje na povredu ustavnog načela ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.