Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u izvršnom/stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti izvršenja pravnosnažne presude u dugotrajnom izvršnom i stečajnom postupku. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini njegovog potraživanja u stečaju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7759/2016
26.04.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2106/10 i stečajnom postup ku koji se vodio pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 41/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu , iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žal be na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku iz tačke 1, umanjenih za iznose koji su mu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. S . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 366/16 od 25. aprila 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S . iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 4. jula 2012. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2106/10 i stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 41/10. Podnosilac je takođe istak ao i zahtev za naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku. Po ustavnoj žalbi bio je formiran predmet Už-5641/2012.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 441 /14 od 22. decembra 2015. godine utvrđeno je da je predlagaču , ovde podnosiocu ustavne žalbe, u stečajnom postup ku koji se vodio pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 41/10 i izvršnom postupku I. 2106/10 koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Nakon pravno snažnosti navedenog rešenja, podnosilac je Ustavnom sudu, 13. oktobra 2016. godine, podneo ustavnu žalbu, koju je Ustavni sud razmatrao kao dopunu ranije podnete ustavne žalbe, a kojom je , pored već istaknutih povreda ustavnih prava osporeno i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 366/16 od 25. aprila 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Predmet je u Ustavnom sudu dobio novi broj Už-7759/2016.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo da je stavljen u neravnopravan položaj i diskriminisan u odnosu na druge kolege iz iste firme zbog toga što je odbijen njegov zahtev za određivanje primerene naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, dok su drugi bivši zaposleni u istoj firmi dobijali rešenja gde im je pored utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku dosuđivan određeni novčani iznos na ime naknade zbog povrede prava. U prilog navedenom dostavio je pet rešenja Privrednog apela cionog suda. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, zbog povrede označenih ustavnih prava, u iznosu od po 3.000 evra, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

U predmetu Osnovnog suda u Leskovc u I. 2106/10 usvojen je predlog za izvršenje , ovde podnosioca ustavne žalbe , kojim je predložio da se prinudno izvrši pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Čačku P. 6818/13 od 4 . marta 2004. godine i P1. 1725/06 od 15. novembra 2006. godine, a koji ma je obavezan izvršni dužnik DP „M .“ iz Leskovca da mu isplati odgovaraju će novčane iznose na ime neisplaćene minimalne zarade i na ime neisplaćene otpremnine, sve sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud je 22. decembra 2015. g odine doneo rešenje R4 St. 441/14, kojim je, pored ostalog: u stavu prvom izreke utvrdio da je predlagač u, ovde podnosiociocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 41/10 i izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 2106/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke odbio predlog predlagača za određivanje primerene naknade za povredu prava na suđenje u ra zumnom roku i u stavu trećem izreke odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Ustavnom sudu, radi odlučivanja o povredi prava na imovinu, iz člana 58. Ustava.

U obrazloženju navedenog rešenja, pored ostalog, utvrđeno je: da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, imajući pri tome u vidu celinu postupka, dakle i postupak pred sudovima opšte nadležnosti (izvršni postupak) i pred Privrednim sudom u Požarevcu (stečajni postupak) ; da je nadležni sud ispitao merodavne kriterijume koji su uticali na dužinu trajanja postupka, i to složenost pravnih i činjeničnih pitanja, ponašanje podnosioca zahteva za zaštitu prava, postupanje sudova koji su vodili postupak i značaj samog prava o kome se odlučuje; da se radi o postupku koji se ne može okarakterisati kao složen; da se ponašanje podnosioca u postupku ne može okarakterisati kao ponašanje koje je značajno uticalo na dužinu trajanja ovog postupka; da se radi o pravu, odnosno potraživanju koje ima poseban značaj za podnosioca zahteva, jer je reč o potraživanju zarade, dakle pravu iz radnog odnosa, te da se radi o potraživanju koje je od bitnog i egzistencijalnog značaja za predlagača; da je u izvršnom postupku sud postupao nedelotvorno, jer ni za pet godina nije sproveo izvršenje radi namirenja potraživanja ovde predlagača, ali da se ne može govoriti o neefikasnom postupanju stečajnog suda, obzirom da su preduzimane zakonom određene mere i aktivnosti da se u konkretnom slučaju pronađe i unovči imovina stečajnog dužnika; da budući da imovina stečajnog dužnika nije dovoljna za pokriće ni troškova postupka, to je objektivna okolnost na koju sud ne može uticati, niti za istu može snositi odgovornost; da je nakon završnog ročišta, sud posebnim rešenjem pozvao poverioce da uplate iznos od 200.000,00 dinara za pokriće troškova stečajnog postupka; da je rešenje objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“ , a niko od poverilaca nije izvršio uplatu, nakon čega je (19. juna 2014.) doneto rešenje kojim se stečajni postupak zaključuje.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž gp. 366 /2016 od 25. aprila 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio navedeno ožalbeno rešenje Privrednog apelacionog suda u stavu drugom izreke.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13 i 40/ 15), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, te da se zahtevom iz stava 1. ovog člana može se tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a st. 1. i 2.); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao i da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu , te da se protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana (član 8b); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust izvršnog suda da izvrši presude izrečene u korist podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena tim presudama (isti stav izražen je i u predmetu Už-5551/2011). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku iz tačke 1. izreke, umanjenih za iznose koji su mu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom Ministarstvu .

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp 366/2016 od 25. aprila 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac, u suštini , nezadovoljan time što mu nije dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud najpre ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosn o procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitr erna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je Privredni apelacioni sud rešenjem R4. St. 441/14 od 22. decembra 2015. godine utvrdio d a je podnosiocu u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 23/10 i izvršnom postupku I. 2106/10 koji se vodi o pred Osnovnim sudom u Leskovcu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ali je njegov zahtev da mu se isplati novčani iznos na ime primerene naknade zbog povrede prava odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da je svrha postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ubrzanje postupka, a ne utvrđivanje primerene naknade predlagaču, te da polazeći od zahteva predlagača, kao i okolnosti konkretnog slučaja, nadležni sud je našao da samo utvrđenje povred e prava na suđenje u razumnom roku predstavlja dovoljnu satisfakciju za predlagača.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž. gp. 366/2016 od 25. aprila 2016. godine potvrdio ožalbeno rešenje, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud cenio sve okolnosti prilikom donošenja odluke, ali je imajući u vidu celokupni tok postupka i okolnosti zbog kojih je zaključen stečajni postupak, našao da je utvrđenje povrede prava dovo ljna satisfakcija za predlagača.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da su Privredni apelacioni sud i Vrhovni kasacioni sud dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje z a svoje odluke. Naime, citiranim odredbama člana 8a, 8b i 8v Zakona o uređenju sudova kojima je u pravni sistem Republike Srbije uvedeno novo pravno sredstvo - zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, a koji se primenjivao u konkretnom slučaju, dosuđivanje primerene naknade zbog povrede prava bilo je propisano kao mogućnost sudova koji o takvom zahtevu odlučuju, dok je osnovna svrha navedenog pravnog sredstva ubrzanje osporenog postupka. Pored toga, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o zahtevu podnosioca za naknadu, cenili i činjenice kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, te u tom smislu utvrdili : da osporeni postupak stečaja nije bio složen ; da je postavljeni zahtev u stečajnom postupku od izuzetnog značaja za predlagača, s obzirom na to da se radi o potraživanju iz radnog odnosa ; da on nije bitnije doprineo dužem trajanju postupka , te činje nicu da je zbog čega je stečajni postupak obustavljen. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već on, nezadovolj an ishodom dela postupka, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen og rešenja. Konačno, Ustavni sud je imao u vidu d a je svojom odlukom podnosiocu dosudio materijalnu štetu , čime je suštinski dobio potpuno obeštećenje.

Podnosilac ustavne žalbe je, takođe, istakao da je doveden u neravnopravan položaj u odnosu na bivše zaposlene kod istog poslodavca kojima je rešenjima Privrednog apelacionog suda pored utvrđene povrede prava dosuđena i primerena naknada štete, čime u stvari ukazuje na povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, dostavljajući rešenja Privrednog apelacionog suda.

Neophodan uslov za utvrđivanje povrede prava na pravni sigurnost jeste da su sudovi poslednje instance različito postupali u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Imajući u vidu da je ustavnom žalbom osporena odluka Vrhovnog kasacionog suda, a da su kao dokaz različitog postupanja dostavljena prvostepena rešenja Privrednog apelacionog suda, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, donosio različite odluke u odnosu na odluku koja se osporava ustavnom žalbom, što je pretpostavka za utvrđenje povrede prava na pravnu sigurnost.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Što se tiče zahteva podnosioca usta vne žalbe za naknadu troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti , pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u izvršnom/stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti