Odluka Ustavnog suda o neustavnosti Zakona o sahranjivanju i grobljima

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je da odredba člana 2. stav 2. Zakona o sahranjivanju i grobljima nije u saglasnosti sa Ustavom. Zakon je diskriminatoran jer dozvoljava pokopavanje van groblja kao izuzetak, ali istu mogućnost ne predviđa za sahranjivanje pepela kremiranih lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . Đ . iz Nemenikuća – Sopot, Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2024 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3944/19 od 26. februara 2020 . godine, u delu kojim je odbačena revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv stavova drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2707/18 od 20. juna 2019. godine , podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3944/19 od 26. februara 2020. godine u delu kojim je odbačena revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv stavova drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2707/18 od 20. juna 2019. godine i određuje da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke u tom delu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz Nemenikuća – Sopot, Beograd, izjavila je Ustavnom sudu, 4. avgusta 2020. godine, preko punomoćnika D. P , advokata iz Sopot a, Beograd, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 9. novembra 2020. godine, 1. septembra 2021. godine i 8. aprila 2022. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2707/18 od 20. juna 2019. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3944/19 od 26. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na rad, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je proizvoljnom primenom procesnog prava njena revizija odbačena kao nedozvoljena iz razloga što se tužbeni zahtev ne odnosi na zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa, iako je revizija izjavljena protiv preinačujuće drugostepene presude, u skladu sa članom 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Podnositeljka takođe ukazuje da je osporeni akt u suprotnosti sa stavom Ustavnog suda iznetim u odlukama doneti m u istim situacijama. Predložila je da Usta vni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Osnovnim sudom u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu vođen je parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv tužene P. u . „N .“ Sopot, radi utvrđenja ništavosti aneksa ugovora o radu i utvrđenja postojanja rada sa punim radnim vremenom .

Presudom Osnovnog suda u Mladenovcu – Sudska jedinica u Sopotu P1. 24/18 od 6. juna 2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je utvrđeno da su aneksi ugovora o radu br: 02-407 od 14. oktobra 2013. godine, 02-544 od 26. decembra 2013. godine i 02-09 od 13. januara 2014. godine zaključeni između parničnih stranaka ništavi i kao takvi ne proizvode pravno dejstvo; stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je utvrđeno da je tužilja od 15. oktobra 2013. godine, kada je aneks ugovora o radu broj 02-407 od 14. oktobra 2013. godine stupio na snagu, u radnom odnosu kod tužene sa punim radnim vremenom, što je tužena dužna priznati, dok je stavom trećim izreke tužena obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2707/18 od 20. juna 2019. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbačena tužba tužilje u delu kojim je tražila utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu zaključenih između parničnih stranaka ; stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je od 15. oktobra 2013. godine u radnom odnosu kod tužene sa punim radnim vremenom; stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka .

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3944/19 od 26. februara 2020. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2707/18 od 20. juna 2019. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja, pored ostalog, je navedeno: da je prema odredbi člana 441. Z akona o parničnom postupku, revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da se u konkretnom slučaju tužbeni zahtev ne odnosi na zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, zbog čega revizija tužilje nije dozvoljena; da se u konkretnom slučaju odredbe člana 403. stav 2. tač. 2. i 3. ZPP o dozvoljenosti revizije ne primenjuju, budući da je imperativnom normom isključeno pravo na izjavljivanje revizije u konkretnom sporu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama člana 403. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena ako je - 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka , 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

Drugim relevantnim odredbama ZPP propisano je: da se revizija, između ostalog, može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 407. stav 1. tačka 4)); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona (član 407. stav 2.); da je revizija nedozvoljena, između ostalog, ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona (član 410. stav 2. tačka 5)); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 412.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410), nije učinio prvostepeni sud (član 413.); da protiv rešenja donetih u parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena (član 452. stav 5.); da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine (član 469.); da presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može da se pobija samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 479. st. 1. i 6.).

Glava XXIX ZPP uređuje postupak u parnicama iz radnih odnosa, pa je tako odredbom člana 436. propisano da a ko u toj glavi ne postoje posebne odredbe, u parnicama iz radnih odnosa primenjivaće se ostale odredbe ovog zakona, dok je poslednjom odredbom ove glave člana 441. propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da ona svoje navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenjeno procesno pravo, jer nije meritorno odlučio o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primen iti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnositeljke, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je osporenim rešenjem odbačena njena revizija u radnom sporu, jer je revizijski sud, pozivajući se na odredbu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, ocenio da je nedozvoljena, a s tim u vezi da je navedenom odredbom propisano da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. Istovremeno, revizijski sud je istakao da je, saglasno odredbi člana 441. ZPP, revizija dozvoljena samo u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, što nije predmet konkretne parnice. Što se tiče parnica iz radnog odnosa (kako su one označene u ZPP), Ustavni sud ukazuje da se njima odlučuje o pravu, obavezi ili odgovornosti koja za zaposlenog nastaje u tom odnosu.

Ustavni sud dalje ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama ZPP, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite, po kojima se postupa i odlučuje. Dakle, revizija je ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz smanjenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Izmenama ZPP, koje su stupi le na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba člana 403. stav 2. ZPP, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Od ovog pravila postoji izuzetak. Naime, odredba člana 479. stav 6. ZPP ne dozvoljava revizij u u postupku u sporovima male vrednosti , te isključuje primenu opšte odredbe iz noveliranog člana 403. stav 2. ZPP o pravu na reviziju, prema kojoj je revizija uvek dozvoljena, ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Ustavni sud je takvo stanovište izrazio u Odluci Už-7147/2015 od 19. jula 201 8. godine.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da se prema odredbi člana 46 9. ZPP, sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, kao i to da nijednom odredbom zakona mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova (osim opšte suspenzije u pogledu revizijskog cenzusa) nije izričito isključena, Ustavni sud smatra da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je od 15. oktobra 2013. godine u radnom odnosu kod tužene sa punim radnim vremenom (drugi stav izreke drugostepene presude), nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog zakona. Ovakvo stanovište Ust avni sud je već iskazao u svojim 9dlukama Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine i Už-4885/2017 od 21. marta 2019. godine) .

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenim rešenjem Rev2. 3944/19 od 26. februara 2020. godine, u delu kojim je odbačena revizija podnositeljke izjavljena protiv stava drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2707/18 od 20. juna 2019. godine, povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvređene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja u delu kojim je odbačena revizija podnositeljke izjavljena protiv stavova drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2707/18 od 20. juna 2019. godine i određivanjem da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke ustavne žalbe u tom delu.

Ustavni sud je poništio osporeno rešenje i u delu u kome je odbačena revizija podnositeljke izjavljena protiv trećeg stava izreke drugostepene presude, jer je odluka o troškovima postupka uslovljena konačnim uspehom stranaka u parnici. Ovo stoga što je osporeno revizijsko rešenje delimično poništeno radi ponovnog odlučivanja o reviziji, te i odluka o troškovima zavisi od nove odluke koju će doneti revizijski sud.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 36. stav 2. i člana 60. Ustava.

6. Kada je u pitanju osporeno revizijsko rešenje u delu kojim je odbačena revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2707/18 od 20. juna 2019. godine, kojim je ukinuta prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbačena tužba tužilje u delu kojim je tražila utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu zaključenih između parničnih stranaka, Ustavni sud podseća da je odredbom člana 403. stav 2. tačka 3) Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Ustavni sud dalje ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 2. juna 2020. godine usvojen zaključak o dozvoljenosti revizije, koji glasi: kada drugostepeni sud, odlučujući o žalbi tužioca ukine prvostepenu presudu i odbaci tužbu, revizija tužioca nije dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 3) Zakona o parničnom postupku. Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju navedenog stava, pored ostalog, ističe da ukoliko drugostepeni sud po članu 403. stav 2. tačka 3 ) ZPP, ukine prvostepenu presudu i odbaci tužbu u tom slučaju se ne radi o meritornoj odluci drugostepenog suda. Rešenjem kojim se odbacuje tužba ne odlučuje se o tužbenom zahtevu a time i pravu na čije ostvarenje – zaštitu je on usmeren. Član 403. stav 2. tačka 3 ) ZPP sadrži i deo koji zahteva da drugostepeni sud usvoji žalbu, ukine prvostepenu presudu, ali i odluči o zahtevima stranaka, dakle meritorno okonča spor. Tek tada, dakle nakon odluke o zahtevima stranaka stiču se uslovi da se o izjavljenoj reviziji odlučuje prim enom člana 403. stav 2. tačka 3) ZPP.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da rešenje revizijskog suda u delu kojim je odbačena revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv stava prvog izreke drugostepene presude kojim je ukinuta prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbačena tužba tužilje ne predstavlja izraz arbitrarnog presuđenja, odnosno da istim, u tom delu, nisu povređene garancije prava na pravično suđenje.

U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2707/18 od 20. juna 2019. godine, i to u stavu prvom izreke kojim je ukinuta prvostepena presuda i odbačena tužba, Ustavni sud najpre ukazuje da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je u konkretnom slučaju revizija podnositeljke odbačena kao nedozvoljena (rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3944/19 od 26. februara 2020. godine, za koje je Ustavni sud utvrdio da u tom delu ne predstavlja izraz arbitrernog presuđenja), Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka osporenu drugostepenu presudu, nesporno primila pre 26. februara 2020. godine , kada je doneto rešenje kojim je revizija odbačena, te je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2707/18 od 20. juna 2019. godine, u stavu prvom izreke, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke..

Kada je u pitanju presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2707/18 od 20. juna 2019. godine u preostalom delu (stavovi drugi i treći izreke), a s obzirom na to da će o reviziji tužene , u tom delu, biti ponovo odlučivano, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neustavnosti Zakona o sahranjivanju i grobljima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti