Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Binča Džikova, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje. Postupak je trajao devet godina, a drugostepeni sud je proizvoljno primenio pravo, pa je njegova presuda poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Binča Džikova iz Sombora, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Binča Džikova i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P1. 2134/02 , zatim P1. 386/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 10/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Usvaja se ustavna žalba Binča Džikova i utvrđuje da je presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine povre đeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine i određuje da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Binčo Džikov iz Sombora je 2. februara 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetima P1. 2134/02 i P1. 386/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 10/10.

Podnosilac u ustavnoj žalb i nav odi da je 6. decembra 2002. godine Opštinskom sudu u Somboru podneo tužbu radi poništaja rešenja tuženog Narodnog pozorišta u Somboru, kojim mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa i radi naknade štete zbog nezakonitog otkaza. Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine i prema tome trajao je skoro deset godina, što je izvan svakog opravdanog i prihvatljivog roka. Smatra da mu je grubo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i tvrdi da on ni jednom svojom radnjom nije doprineo dužini trajanja postupka. Donošenjem drugostepene presude uskraćeno mu je pravo na pravično suđenje, odnosno da se o njegovom pravu raspravi i odluči u zakonito sprovedenom postupku, shodno odredbi iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kako u pogledu odluke o glavnoj stvari, tako i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, s obzirom na to da Apelacioni sud u Novom Sadu prilikom donošenja osporene presude nije uzeo u obzir da je podnosilac uspeo u sporu u delu zahteva koji se odnosi na poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa. Smatra da od suda nije dobio zakonom predviđenu zaštitu, koja bi uz dokaze koji su izvedeni u toku postupka morala dovesti do usvajanja njegovog tužbenog zahteva. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su mu donošenjem osporene presude i neopravdano dugim trajanjem postupka povređena navedena prava zajemčena Ustavom Republike Srbije, zbog čega zahteva poništaj osporene drugostepene presude i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 i osporenu odluku , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Tužilac Binčo Džikov iz Sombora podneo je tužbu Opštinskom sudu u Somboru 6. decembra 2002. godine, radi poništaja rešenja tuženog Narodnog pozorišta u Somboru broj 180/2002 od 27. novembra 2002. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu i radi isplate naknade štete zbog nezakonitog otkaza. Predmet je dobio broj P1. 2134/02 i dodeljen je u rad sudiji M.D. Nakon prijema tužbe, prvo ročište za glavnu raspravu održano je 10. jula 2003. godine, s obzirom na to da su prethodna dva ročišta odložena, jedno posebnim rešenjem suda, bez navođenja razloga, a drugo na molbu tuženog. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 16. septembra 2003. godine, sud je nakon saslušanja svedoka A.Č. i čitanja pismenih dokaza priloženih uz tužbu i od strane punomoćnika tuženog, u odsustvu punomoćnice tužioca, glavnu raspravu zaključio. Presuda P1. 2134/02 od 16. septembra 2003. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca u celosti i isti obavezan da tuženom nadoknadi troškove postupka u iznosu od 6.000,00 dinara, uručena je punomoćnicima parničnih stranaka 30. septembra 2003. godine. Po žalbi punomoćnice tužioca, koju je podnela 7. oktobra 2003. godine, Okružni sud u Somboru doneo je rešenje Gž. 908/03 od 11. maja 2004. godine, kojim je presudu Opštinskog suda u Somboru P1. 2134/02 od 16. septembra 2003. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Rešenje Okružnog suda u Somboru od 11. maja 2004. godine je punomoćniku tuženog uručeno 5. jula 2004. godine, a punomoćnici tužioca 8. jula 2004. godine. Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je dobio oznaku P1. 3 86/04 i dodeljen je novom sudiji S .V. Od vraćanja predmeta na ponovni postupak, do narednog presuđenja, održano je deset ročišta za glavnu raspravu, dok deset ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije i nedolaska pojedinih svedoka, kao i predstavnika tuženog, koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke. U ovom periodu je, takođe, u tri navrata dolazilo do promene postupajućeg predsednika sudskog veća, bez odgovarajuće odluke u spisima predmeta (na ročištu od 13. septembra 2005. godine, predmet je preuzela sudija S .K, na ročištu od 23. februara 2006. godine sudija M.K, a na ročištu od 26. juna 2007. godine sudija M.D.). Dana 19. juna 2008. godine, Opštinski sud u Somboru je doneo presudu P1. 386/04 kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti, kako u pogledu traženog poništaja rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu, tako i u pogledu naknade štete na ime izgubljene zarade i drugih primanja za period od 27. novembra 2002. do 7. novembra 2006. godine, u iznosu od 1.724.037,82 dinara, uz obavezu uplate pripadajućih doprinosa za PIO za isti period i tužioca obavezao da tuženom nadoknadi troškove postupka u iznosu od 160.250,00 dinara. Ova presuda uručena je punomoćnici tuženog 17. septembra 2008. godine, a punomoćnici tužioca 24. septembra 2008. godine, koja je izjav ila žalbu 2. oktobra 2008. godine. Okružni sud u Somboru doneo je presudu Gž1. 1581/08 od 27. februara 2009. godine, kojo m je presudu Opštinskog suda u Somboru P1. 386/04 od 19. juna 2008. godine potvrdio, odbijajući žalbu tužioca. Presuda Okružnog suda u Somboru Gž1. 1581/08 od 27. februara 2009. godine punomoćnici tuženog uručena je 7. maja 2009. godine, a punomoćnici tužioca 2. juna 2009. godine, koja je 1. jula 2009. godine izjavila reviziju protiv ove presude, koju je preda la Opštinskom sudu u Somboru. Opštinski sud u Somboru, preko Okružnog suda u Somboru, dostav io je spise parničnog predmeta Vrhovnom sudu Srbije 28. avgusta 2009. godine, koji je o reviziji odlučio 18. novembra 2009. godine, presudom Rev. II 1189/09, kojom je preinačio presudu Okružnog suda u Somboru Gž1. 1581/08 od 27. februara 2009. godine i presudu Opštinskog suda u Somboru P1. 386/04 od 19. juna 2008. godine i poništ io rešenje tuženog broj 180/2002 od 27. novembra 2002. godine, a u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete i uplatu doprinosa za PIO, kao i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, navedene odluke je ukinuo i predmet vra tio na ponovno suđenje. Predmet je vraćen na ponovni postupak Osnovnom sudu u Somboru, gde je dobio oznaku P1. 10/10, uz dodeljivanje u rad sudiji Nadi Fridrih, koja je prvo ročište zakazala za 11. mart 2010. godine. Do donošenja presude Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godine, kojo m je usvojen preostali tužbeni zahtev tužioca u celosti i tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja za period od 27. novembra 2002. do 7. novembra 2006. godine isplati iznos od 1.724.037,82 dinara, sa zateznom kamatom počev od 6. decembra 2002. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do konačne isplate, uz obavezu tuženog da za tužioca uplati pripadajuće doprinose za PIO za isti period, te da tužiocu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 440.000,00 dinara, održano je četiri ročišta, dok tri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Presuda Osnovnog suda u Somboru od 23. decembra 2010. godine uručena je punomoćnici tužioca 21. februara 2011. godine, a punomoćnici tuženog 2. februara 2011. godine, koja je izjavila žalbu dana 7. februara 2011. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu, kome je spis parničnog predmeta od strane Osnovnog suda u Somboru prosleđen 18. marta 2011. godine, otvorio je raspravu u drugostepenom postupku i na ročištu održanom 2. novembra 2011. godine izveo je dokaz saslušanjem tužioca, kao i čitanjem svih izvedenih dokaza u toku postupka. Taj sud je doneo osporenu presudu Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine, kojom je presudu Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godine preinačio, usvajanjem žalbe tuženog i odbio u celosti tužbeni zahtev tužioca, koga je obavezao da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 239.812,50 dinara. Ova presuda punomoćnici tužioca uručena je 11. januara 2012. godine.

U obrazloženju osporene presude se, između ostalog, navodi: da je drugostepeni sud prihvatio iskaze svedoka A.Č, D.P, M.K, B.K, S.T, S.A. i N.Đ, koji su potvrdili da je u saradnji sa tužiocem, ovde podnosiocem ustavne žalbe, bilo problema oko pripreme dekora za predstave, njegove saradnje sa scenografom i sa koordiniranjem rada u cilju pripremanja predstava, o čemu su imali neposredna saznanja; da su članom 59. Zakona o radnim odnosima u državnim organima regulisane teže povrede radnih dužnosti, između ostalih , i neizvrašavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno vršenje radnih i drugih obaveza (tačka 1.) i ponavljanje lakših povreda radnih obaveza (tačka 14.) ; da je prema stanovištu revizijskog suda prilikom ocene da li tužilac ima pravo na naknadu štete i u kojoj visini, potrebno utvrditi da li je ponašanje koje je tužiocu stavljeno na teret predstavljalo povredu radne obaveze za koju bi on bio odgovoran, s obzirom na to da pravo na naknadu štete ne daje svaka nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa, već samo onda kada je zaposleni štetu pretrpeo ne svojom krivicom, već krivicom poslodavca (član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima); da se iz utvrđenih činjenica može zaključiti da je ponašanje tužioca koje mu je stavljeno na teret predstavlja lo težu povredu radne obaveze iz člana 59. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, te da nema odgovornosti tuženog za nastalu štetu po osnovu izgubljene zarade, na osnovu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.). Odredbama člana 149. istog zakona propisano je: da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (stav 1.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (stav 2.); da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (stav 3.).

Odredbom člana 1. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 i 49/05) propisano je da se na zaposlene u državnim organima i izabrana , odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih pr ava, obaveza i odgovornosti koji zakonom nisu posebno uređeni.

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe i odgovarajuće odredbe važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09). Član 108. ranije važećeg Zakona o radu je propisivao: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3 .). O dredbama člana 121. bilo je pr edviđeno: da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.); da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2 .); da se spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (stav 3.). Član 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), između ostalog, propisuje: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2 .); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor pokrenut 6. decembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Somboru i da je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine, koja je punomoćnici tužioca uručena 11. januara 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala devet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak saslušanjem većeg broja svedoka (nekih i više puta), ali da ona nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za devetogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, koji je u pogledu sporova iz radnog odnosa bio posebno propisan odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), vremenskim ograničavanjem trajanja ove vrste spora.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka, budući da je samo jedno ročište odloženo na njegov predlog, dok je najveći broj svedoka saslušan na predlog tužene strane.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je u određenim periodima ispoljio nedovoljnu efikasnost u preduzimanju procesnih radnji. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvo ročište za glavnu raspravu, nakon prijema tužbe, održano posle sedam meseci; da je prvostepeni sud prvi put presudio za nepunih godinu dana od dana prijema tužbe, a da prethodno nije izveo sve predložene dokaze; da je nakon vraćanja predmeta na ponovni postupak, pa do ponovnog presuđenja, zakazano 20 ročišta za glavnu raspravu, od kojih čak deset nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, nedolaska svedoka, kao i predstavnika tuženog, koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke; pismeni otpravak presude P1. 386/04 od 19. juna 2008. godine izrađen je tri meseca nakon donošenja presude; u toku postupka je do promene postupajućeg predsednika veća prvostepenog suda dolazilo šest puta, što je , po nalaženju Suda, dodatno uticalo na efikasnost u postupanju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P1. 2134/02 , zatim P1. 386/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 10/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporeno j presud i Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine pogrešno ocenio sadržinu pojedinih izvedenih dokaza, što je rezultiralo pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i prema tome donošenjem odluke na njegovu štetu. Pored toga, podnosilac ukazuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu pogrešno primenio odredbu člana 149. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da ga je obavezao da tuženom plati troškove postupka, ne obazirući se na činjenicu da je on uspeo u ovom sporu po pitanju poništaja rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencij a zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, kako u ranije važećem Zakonu o radu (član 108.) , tako i u važećem Zakonu o radu (član 191.) , bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje . Pri tome, i jedan i drugi zakon izričito propisuju uslov e pod kojima se visina naknad e štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu , niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima , odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Ustavni sud konstatuje da se drugostepeni sud u osporenoj presudi poziva na sta novište Vrhovnog suda Srbije iz presude Rev. II 1189/09 od 18. novembra 2009. godine o uslov ima pod kojima bi podnosilac ustavne žalbe imao pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza . Konkretno, prema shvatanju Apelacionog suda u Novom Sadu, koje se naslanja na pomenuto stanovište revizijskog suda , prilikom ocene da li tužilac ima pravo na naknadu štete i u kojoj visini, treba utvrditi da li je ponašanje koje je tužiocu stavljeno na teret predstavljalo povredu radne obaveze za koju bi on bio odgovoran, jer pravo na naknadu štete ne daje svaka nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa, već samo onda kada je zaposleni štetu pretrpeo ne svojom krivicom, već krivicom poslodavca. Polazeći od ovakvog stava, Apelacioni sud u Novom Sadu se uopšte nije pozvao na pomenute odredbe Zakona o radu, već je osporenu odluku utemeljio isključivo na opštim pravilima o deliktnoj odgovornosti (član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Ustavni sud konstatuje da se time isključuje primen a specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza, koje su sadržane u odredbama Zakona o radu , zbog čega pomenuto tumačenje drugostepenog suda smatra ustavnopravno neprihvatljivim i nalazi da je u konkretnom slučaju materijalno prav o proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju došlo do proizvoljn e primen e prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacion i sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 4. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti