Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u građanskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 900 evra. Deo žalbe protiv meritorne odluke je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. A. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 111/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1419/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. A. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1866/12 od 13. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. A. iz Vranja je, 30. septembra 2013. godine, preko punomoćnika S. P, advokata iz Vranja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 111/10 i protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1866/12 od 13. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je tužilac M. T. 10. septembra 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv podnosioca kao tuženog, da je podnosilac 29. oktobra 2001. godine podneo protivtužbu, dok je postupak okončan 13. juna 2013. godine, dakle posle 12 godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporena presuda nezakonita i da se zasniva na proizvoljnoj primeni materijalnog prava i povredi pravila parničnog postupka; da je drugostepeni sud površno, jednostrano, selektivno i proizvoljno cenio izvedene dokaze, dok neke predložene dokaze nije ni izveo, kao što je predlog podnosioca za izvođenje dokaza veštačenjem od strane dipl. građ. ing. D. D, te mu je time onemogućeno da dokaže činjenice na kojima je zasnivao svoj protivtužbeni zahtev; da ocena drugostepenog suda o značaju veštačenja od strane G. zavoda za veštačenje pokazuje do koje mere je primenjeni metodološki princip pravno proizvoljan i selektivan, i kao takav neprihvatljiv.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1866/12 od 13. juna 2013. godine povređena označena ustavna prava i poništi osporenu presudu, a zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P1. 111/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. T. je 10. septembra 2001. godine Opštinskom sudu u Vranju podneo tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi duga. Podnosilac je dostavio odgovor na tužbu 29. oktobra 2001. godine i istog dana je podneo protivtužbu. Predmet je dobio broj P. 1419/01.

Pred Opštinskim sudom u Vranju bilo je održano 12 ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od stane veštaka građevinske struke, i od strane „V. p.“ i Instituta za građevinska veštačenja, a izvršeno je veštačenje i od strane veštaka finansijske struke, dok šest ročišta nisu bila održana, i to: dva na zahtev tužioca, jedno zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, a tri jer veštak nije dostavio svoj dopunski nalaz.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1419/01 od 7. novembra 2005. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati na ime duga iznos od 386.994,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se naloži tužiocu-protivtuženom da na ime naknade štete zbog nekvalitetno izvedenih građevinskih radova na konkretnom stambenom objektu u Vranju, plati tuženom -protivtužiocu iznos od 821.959,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 77.100,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 868/06 od 15. marta 2006. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Vranju P. 1419/01 od 7. novembra 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 573/06 i održano je sedam ročišta na kojima su pročitani pismeni dokazi u spisima predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane G. zavoda za veštačenje u B, I. za ispitivanje materijala i konstrukciju „I.“ B. i Instituta za građevinarstvo i arhitekturu u N, saslušani su veštaci, kao i ovlašćeno lice Instituta.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Osnovnog suda u Vranju gde se vodi pod brojem P. 111/10.

10. aprila 2012. godine S. T, zakonski naslednik pok. tužioca, obavestila je sud da je tužilac preminuo, dostavila je sudu ostavinsko rešenje i tražila od suda da stupi u parnicu na mesto tužioca.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 111/10 od 25. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime duga za izvedene radove na određenom stambenom objektu u Vranju isplati iznos od 420.221,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je protivtuženi zahtev kojim je traženo da tuženom–protivtužiocu tužilja-protivtužena, na ime naknade štete zbog nekvalitetno izvedenih građevinskih radova na postojećem stambenom objektu u Vranju isplati iznos od 821.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji isplati parnične troškove u iznosu od 201.900,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1866/12 od 13. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 111/10 od 25. maja 2012. godine, u delu stava prvog njene izreke u pogledu odluke o zakonskoj zateznoj kamati, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužilje da se obaveže tuženi da na dosuđeni iznos glavnog potraživanja plati zakonsku zateznu kamatu za period od 5. novembra 2009. do 25. maja 2011. godine; u stavu drugom izreke ista presuda je potvrđena u preostalom usvajajućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom i trećem izreke, a žalba tuženog je odbijena kao neosnovana.

U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da su neosnovani žalbeni navodi tuženog „da je presuda nezakonita, zasnovana na bitnim povredama postupka i pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je tuženi postavio protivtužbeni zahtev za iznos od 1.608.242,10 dinara, a sud je odlučio o iznosu od 821.950,00 dinara i da je zbog nekvalitetno izvedenih radova od strane pok. M. T. ozbiljno ugrožena nosivost, stabilnost i seizmička otpornost stambenog objekta tuženog, te je nužno izvršiti njegovu sanaciju, da je prvostepeni sud odbio da prihvati kao dokaz nalaz i mišljenje dipl. građevinskog inž. D. D. da tuženi zbog nekvalitetno izvedenih radova ima pravo na sniženje naknade i na naknadu štete, te da je protivtužbeni zahtev osnovan, a tužbeni neosnovan“; da je Apelacioni sud našao da su ovi žalbeni navodi tuženog neosnovani; da je, u konkretnom slučaju, između tuženog kao naručioca radova i tužioca kao izvođača radova, zaključen usmeni ugovor o izgradnji potkrovlja na postojećoj porodičnoj stambenoj zgradi tuženog; da tužilac tvrdi da mu tuženi nije isplatio naknadu za sve izvedene radove i da je došlo do odstupanja od ugovorenih radova prilikom izgradnje stambene zgrade, jer su ugovoreni naknadni radovi mimo zaključenog usmenog ugovora, te da je za ugovorene radove tuženi u obavezi da plati ugovorenu cenu, a za dodatne radove cenu koja važi za te radove; da je, imajući u vidu nalaze veštaka, sud utvrdio koje radove je pok. M . T. izveo, zatim koji radovi su naknadno ugovoreni, kao i to da tuženi nije u celosti isplatio naknadu za ugovorene i izvedene radove, a da pok. M. T, čiji je naslednik ovde tužilja S. T, nije sve radove izveo kvalitetno i po pravilima struke; da je nalaz veštaka D. D. tuženi sam predložio, a prvostepeni sud je odbio da isti provede kao dokaz, te je navedeni nalaz bez uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer procesni značaj ima samo veštačenje koje sud odredi; da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prihvatio nalaz Gradskog zavoda za veštačenja u B. i obavezao tuženog-protivtužioca da tužilji isplati iznos od 420.221,48 dinara, na ime naknade za izvedene radove, a odbio protivtužbeni zahtev tuženog da mu se isplati naknada za nekvalitetno izvedene građevinske radove; da je navedenim nalazom odbijeno 10% od vrednosti izvedenih radova na ime nekvalitetno izvedenih radova i takvim odlučivanjem tuženom je nadoknađena šteta za nekvalitetno izvedene radove, a tužilja je dobila naknadu u visini vrednosti izvedenih radova; da je neosnovan navod žalbe tuženog da je postavio protivtužbeni zahtev za iznos od 1.608.242,10 dinara a da je prvostepeni sud odlučio samo o iznosu od 821.950,00 dinara, koji zahtev je bio prvobitno postavljen, jer prema članu 343. Zakona o parničnom postupku, ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može da u roku od 15 dana od dana prijema presude predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude, a ako stranka ne predloži donošenje dopunske presude, smatraće se da je tužba u tom delu povučena; da imajući u vidu da tuženi–protivtužilac nije podneo zahtev za donošenje dopunske presude, to su neosnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca – 10 . septembra 2001. godine, odnosno od dana davanja odgovora na tužbu – 29. oktobra 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi protiv podnosioca i njegovoj protivtužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao 11 godina i devet meseci što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka od skoro 12 godina snosi prvostepeni sud koji je prvu prvostepenu presudu doneo nakon četiri godine od podnete tužbe protiv podnosioca, dok je nakon ukidanja prvostepene presude od strane drugostepenog suda, prvostepeni sud novu prvostepenu odluku doneo posle pet godina.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, a ispitujući ponašanje podnosioca, utvrđeno je da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka. Ustavni sud ukazuje da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen, jer je postupajući sud odlučivao o tužbi i protivtužbi, a morao je da izvede i dokaze putem brojnih veštačenja, a radi potpunog utvrđenja spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 111/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1419/01), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS, br. 109/07, 99/11, 18/13–Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački dva izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu do 900 evra, obračunate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i složenost postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1866/12 od 13. juna 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da oceni zakonitost osporene presude. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni utemeljeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi, u kojoj ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude, nije naveo razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud dovoljno jasno i vrlo detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, zbog čega se ni navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za iznetu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povrede imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

U vezi navoda o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud ukazuje da se navedena prava sadržinski ne razlikuju od prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, te je povredu tih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u građanskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti