Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici dugoj 13.5 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 13.5 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olgice Begović iz Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sed nici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se usta vna žalba Olgice Begović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16935/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3222/2000), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olgica Begović iz Beograda je, 9. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Jovana Besarića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16935/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3222/2000), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4415/13 od 11. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je postupak pokrenut još davne 2000. godine, a da je okončan nakon 14 godina donošenjem osporene presude, kao i da obrazloženje drugostepene presude ne sadrži ocenu žalbenih navoda od značaja, imajući u vidu da je drugostepeni sud uglavnom prepisao obrazloženje prvostepene presude, pa čak i opravdao nepostupanje prvostepenog suda po obavezujućim primedbama iz ranijeg ukidajućeg drugostepenog rešenja.

Predlaženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete , kao i da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4415/13 od 11. juna 2014. godine i naloži istom sudu da ponovo odluči o žalbi protiv prvostepene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16935/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3222/2000) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Olgica Begović iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je, 28. novembra 2000. godine, Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv P. S. iz Beograda, radi naknade štete. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 3222/2000.

Pripremno ročište je održano tek 25. oktobra 2001. godine, iako je pre toga bilo zakazano za 27. mart i 29. jun 2001. godine, ali nije održano, zbog nepristupanja tuženog, odnosno zbog neuredne dostave poziva tuženom, koji se nije nalazio na adresi dostavljenoj sudu, a zbog čega je sud dva puta tražio da tužilja dostavi tačnu adresu na kojoj se tuženi nalazi. Na pripremnom ročištu sud je konstatovao povlačenje tužbe u odnosu na označene pokretne stvari. Nakon toga, do donošenja presude, zakazano je 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano, i to: dva ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog sprečenosti punomoćnika tužilje, jedno zbog neopravdanog izostanka tužilje, zbog čega je sud bio odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca, jedno zbog neopravdanog izostanka tuženog i jedno zato što nisu bili spisima predmeta združeni traženi spisi predmeta opštine Zvezdara. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su tužilja i tuženi u svojstvu parničnih stranaka, predloženi svedoci i sud je izvršio uvid u pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3222/00-02 od 5. jula 2005. godine obavezan je tuženi da tužilji, na ime naknade štete pričinjene prisvajanjem tužiljinih pokretnih stvari, bliže navedenih u stavu jedan izreke, isplati novčanu protivvrednost u iznosu od 258.930 dinara i obavezan tuženi da tužilji naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 12313/05 od 21. decembra 2005. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3222/00-02 od 5. jula 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da će u ponovnom postupku prvostepeni sud utvrditi odlučne činjenice bitne za odluku u ovoj pravnoj stvari, na koje mu je ukazano u tom rešenju.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen nov broj P. 191/06, a do donošenja sledeće presude zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih sedam ročišta nije održano, i to: dva ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog reorganizacije u pravosuđu, i ostala ročišta zbog nedolaska predloženih svedoka, čije saslušanje je bilo određeno. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke, predloženi svedoci i izvršen uvid u kompletnu pismenu dokumentaciju. Nakon 1. januara 2010. godine i reorganizacije u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu pod brojem P. 16935/10. Rešenjem od 10. februara 2011. godine odbijen je kao neosnovan zahtev punomoćnika tužilje za izuzeće postupajućeg sudije u ovom predmetu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16935/10 od 13. juna 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da joj tuženi, na ime naknade materijalne štete pričinjene prisvajanjem tužiljinih gipsanih radova, isplati novčanu protivvrednost u iznosu od 258.930 dinara i obavezana tužilja da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 130.500 dinara.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Viši sud u Beogradu se rešenjem Gž. 9273/12 od 6. marta 2013. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16935/10 od 13. juna 2012. godine i ustupio predmet Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4415/13 od 11. juna 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16935/10 od 13. juna 2012. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja navedeno je: da je tužilja, u svojstvu zakupca, držala prostoriju u ul. Bulevar kralja Aleksandra broj 163, u kojoj se bavila izlaganjem i prodajom gipsanih elemenata; da je rešenjem opštine Zvezdara - Opštinske uprave - Odeljenja za stambene i komunalne i građevinske poslove broj 351-158/97 od 7. avgusta 1997. godine, tuženi dobio dozvolu da izvede radove na delimičnoj rekonstrukciji objekta sa dogradnjom u prizemlju i rekonstrukcijom krova u cilju formiranja stambenog prostora ukupne površine 55,99 m2 ; da je tuženi izvršio i prijavu građevinskih radova nadležnom o rganu, 19. septembra 1997. godine, prethodno obavestiv ši tužilju o svojim namerama, pismenim zahtevom za iseljenje 8. oktobra 1997. godine koji je ona uredno primila ; da je tuženi 29. novembra 1997. godine, kao vlasnik predmetnog objekta sa prijateljima isti srušio, a prethodno iz njega izneo gipsane predmete, o čemu je u odsustvu tužilje istog dana sačinio zapisnik u koji je upisano postojanje 198 gipsanih predmeta, različitog oblika, kao i tri stolice i jedan sto, koji su odneti u kuću Žarka Popovića, prijatelja tuženog koja se nalazi u Kaluđerici; da je, p osle četiri meseca, 28. marta 1998. godine, tužilja preuzela gipsane predmete , nakon čega su isti transportovani uz pomoć tuženog i njegovih prijatelja u montažni kiosk na Zemunskom keju, koji je tužilja uzela u zakup; da je prilikom preuzimanja tuženi sastavio zapisnik sa specifikacijom u kome je konstatovano preuzimanje 131 komada taksativno označen ih gipsanih predmeta različitog oblika i tri stolice, dok su ostali gipsani komadi i sto, koje tužilja nije hteta da ponese, ostali u kući Žarka Popovića ; da su zapisnik pored tužilje potpisali Dragan Tavrić i Žarko Popović, koji su učestvovali u transportu, bez primedbi u pogledu vrste i količine preuzetih predmeta, a nakon dve i po godine po preuzimanju istih, tužilja je podnela tužbu u ovom sporu.

Dalje, u obrazloženju je navedeno: da je sve važne činjenice za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva prvostepeni sud potpuno i pouzdano utvrdio dokazima koje je pravilno ocenio primenom odredbe člana 8 . ZPP, a žalbom tužilje kojom se osporava ocena dokaza, činjenično stanje nije dovedeno u sumnju; da se s tim u vezi, u žalbi neosnovano ukazuje na pogrešan činjenični zaključak prvostepenog suda izveden ocenom iskaza tužilje saslušane usvojstvu parnične stranke kome nije poverovao, koja je tokom postupka davala različite iskaze o broju i količini gipsanih predmeta postojećih u radnji pre rušenja objekta od strane tuženog, kao i o preuzetim predmetima iz objekta u prisustvu svoje prijateljice, svedoka Jasmine Radović, pa do količine nepreuzetih predmeta iz kuće svedoka Žarka Popovića, a koji u odnosu sa ostalim izvedenim dokazima, ne daju pouzdanu činjeničnu građu za izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost visine štete, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud ; da t ako, u svom iskazu od 5. aprila 2004. godine tužilja navodi da je u radnji imala 400 različitih gipsanih predmeta, da je od tuženog po zapisniku od 28. marta 1998. godine preuzela oko 1/3 celih predmeta, dok je u svom iskazu od 11. maja 2009. godine navela da je u kući u Kaluđerici ostalo 300-400 polomljenih elemenata, kao i da su ona i tuženi zajedno sačinili zapisnik od 28. marta 1998. godine, pa do toga da je taj zapisnik sačinio tuženi i da joj ga je dao da potpiše, a da je ona po sećanju i svojim beleškama sačinila zapisnik o uništenim predmetima, koji su predmet spora. Stoga, po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud pravilno zaključuje da tužilja, koja je menjala iskaz tokom postupka, nije dokazala koliko je predmeta imala u zakupljenom prostoru u kome je obavljala neregistrovanu delatnost pre rušenja objekta, odnosno broj i vrstu gipsanih predmeta, koliko je predmeta ostalo u kući u Kaluđerici i njihovu količinu i vrstu, odnosno koliko je predmeta polomljeno prilikom rušenja objekta ili njihovog transporta, da bi se taj broj stavio u odnos sa postojećim predmetima na dan rušenja objekta i odredila njihova vrednost veštačenjem od strane veštaka građevinske struke. S tim u vezi, iz zapisnika od 29 . novembra 1997. godine ne može se utvrditi količina i vrsta gipsanih elemenata, već samo njihov ukupni broj, a razlika u broju predmeta koji se iskazuje u odnosu na zapisnik od 28. marta 1998. godine, ne daje pouzdan osnov za zaključak o kojim nedostajućim predmetima se radi.

U pogledu ostalih žalbenih navoda, istaknuto je: da nije osnovan navod u žalbi da nije od značaja činjenica da tužilja nije htela da preuzme iz Kaluđerice i predmete za koje tvrdi da su polomljeni, jer bi oni upravo predstavljali pouzdan dokaz o šteti koju je pretrpela tužilja, odnosno o vrsti i količini uništenih gipsanih elemenata; da nisu od značaja ni navodi u žalbi da je tuženom poništeno odobrenje za gradnju od 7. avgusta 1997. godine i da je rušenje izveo pre njegove pravnosnažnosti, ovo stoga što su u tom kontekstu započeti radovi i rušenje objekta protivpravni u odnosu na prinudne propise u vezi sa izgradnjom objekata, a ne i sa prouzrokovanjem štete tužilji radnjama tuženog koje se, sa aspekta građansko pravne odgovornosti, ogledaju u protivpravnom ulasku u objekat koji je koristila tužilja kao zakupac, bez tražene sudske zaštite za iseljenje tužilje iz objekta u vlasništvu tuženog, koja predstavlja pravni put za zaštitu prava svojine u smislu člana 37. Zako na o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Apelacioni sud je cenio i navod u žalbi da prvostepeni sud nije postupio po nalogu iz rešenja Gž. 12313 /05 od 21. decembra 2005. godine, što je dužan da učini po članu 384 . stav 2 . ZPP, pa je našao da je isti neosnovan. Ovo stoga što, kako je to napred navedeno, prvostepeni sud nije mogao utvrditi vrstu i količinu prvobitno postojećih, a potom nepreuzetih (ili uništenih) predmeta radi opredeljenja predmeta veštačenja, pa je pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja s obzirom na to da se materijalna šteta ne pretpostavlja, već dokazuje, odbio tužbeni zahtev tužilje. Isto tako, postoji i doprinos tužilje nastanku štete imajući u vidu činjenicu da, bez obzira na protivpravno ponašanje tuženog, nije želela da iznese i preuzme gipsane elemente u prisustvu policije 28. novembra 1997. godine, s obzirom da se radi o lomljivim predmetima i tako spreči ili umanji štetu, a potom svoje odnose sa tuženim povodom zakupnog odnosa i korišćenja objekta reši u sudskom postupku. Prilikom odlučivanja o osnovanosti žalbe, odnosno zakonitosti i pravilnosti prvostepene presude, drugostepeni sud je cenio i ostale navode koje je tužilja isticala u žalbi, ali ih shodno članu 382 . stav 1 . ZPP nije posebno obrazlagao, jer ne mogu dovesti do drugačije, za tužilju povoljnije odluke u ovoj pravnoj stvari. Iz ovih razloga, Apelacioni sud je na osnovu člana 375 . ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 9. septembra 2014. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda i zahteva iz ustavne žalbe, utvrdio da je parnični postupak pokrenut 28. novembra 2000 . godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4415/13 od 11. jun a 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao 13 i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podno šenja tužbe 28. novembra 2000. godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka od preko 13 i po godina, samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno. Naime, prvu presudu (P. 3222/00-02 od 5. jula 2005. godine) sud je doneo nakon više od četiri godine od podnošenja tužbe, a drugu prvostepenu presudu u ponovnom postupku P. 16935/10 od 13. juna 2012. godine, nakon šest i po godina od ukidanja prethodne.

Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud u primerenom roku okonča parnični postupak radi naknade štete, kao i da je svojim radnjama, neopravdanim izostankom sa ročišta, zbog čega je sud odredio mirovanje postupka, traženjem izuzeća postupajuće sudije, što je podrazumevalo određeno vreme za odlučivanje, kao i predlaganjem da sud sasluša stranke koje su se nalazile u inostranstvu, u izvesnoj meri ipak doprinela dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku k oji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16935/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P . 3222/2000).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka , neažurnost prvostepenog suda, kao i ponašanje punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedel otvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim rešenjima podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao, da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocen io da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 4415/13 od 11. juna 2014. godine, dao detaljn e, jasne i logične zaključke , zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, odbio i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16935/10 od 13. juna 2012. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužiljin tužbeni zahtev radi naknade materijalne štete pričinjene prisvajanjem gipsanih figura od strane tuženog. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke dao pravno argume ntovane razloge zbog čega smatra da tužilja, koja je menjala iskaz tokom postupka, nije dokazala koliko je predmeta imala u zakupljenom prostoru u kome je obavljala neregistrovanu delatnost pre rušenja objekta, odnos koliko je predmeta polomljeno prilikom rušenja objekta ili njihovog transporta, da bi se taj broj stavio u odnos sa postojećim predmetima na dan rušenja objekta i odredila njihova vrednost veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode i izneo svoje stavove .

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Kako podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) odluka od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnositeljki ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je nadležni drugostepeni sud u konkretnom sudskom postupku detaljno ispitao presudu kojom podnositeljka n ije bila zadovoljna i protiv koje je izjavila žalbu, z bog čega tvrdnja da joj je povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo takođe nije prihvatljiva.

Ustavni sud je konstatovao da se podnositeljka samo formalno pozvala na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, zbog čega ustavnu žalbu u smislu takve povrede nije ni razmatrao.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi , Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih,u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ , broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici dugoj 13.5 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti