Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno tumačili odredbe o preinačenju tužbe, odbivši tužbeni zahtev zbog nedostatka pasivne legitimacije iako je tužilac u završnoj reči jasno označio drugog tuženog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7764/2020
30.11.2023.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . iz Zlatibora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Užicu P. 638/19(15) od 4. septembra 2019. godine i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4862/19 od 26. maja 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4862/19 od 26. maja 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 638/19(15) od 4. septembra 2019. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. D . V . iz Zlatibora podneo je Ustavnom sudu, 3. avgusta 2020. godine, preko punomoćnika Ž . Dž, advokata iz Čajetine, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je, saglasno odredbi člana 201. stav 1. Zakona o parničnom postupku, do zaključenja glavne rasprave umesto prvobitno tuženog Privrednog društva … „A.“ Beograd, kao tuženog označio „A.“ Beograd, R. 18, a da postupajući sudovi to nisu tretirali kao subjektivno preinačenje tužbe. Pored toga, podnosilac tvrdi da je prvostepeni sud morao po službenoj dužnosti da pribavi odgovarajuću dokumentaciju iz koje bi se sa sigurnošću moglo utvrditi ko je pravni sledbenik brisanog A . „U .“. Podnosilac smatra da su mu osporenim presudama povređena označena prava, te predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4862/19 od 26. maja 2020. godine i naloži da isti sud ponovo odluči o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv osporene presude Osnovnog suda u Užicu P. 638/19(15) od 4. septembra 2019. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Užicu P. 638/19(15) od 4. septembra 2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi Privredno društvo … „A.“ Beograd, da tužiocu isplati iznos od 560.000,00 dinara na ime glavnog duga, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. februara 2004. godine, pa do isplate i iznos od 126.800,00 dinara na ime naknade troškova postupka po presudi Osnovnog suda u Užicu P. 881/10 od 14. decembra 2012. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude ; stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac od A. „U .“ kupio predmetno vozilo; da je tužilac predmetno vozilo prodao V. G, koji je zatim to vozilo prodao S. D; da je rešenjem OUP Palilula navedeno vozilo oduzeto od S. D, sa obrazloženjem da je prvobitno izdata saobraćajna dozvola falsifikovana; da je S. D. vodio sudski spor protiv V. G, koji je pravnosnažnom presudom obavezan da S.D. isplati odgovarajući iznos na ime naknade materijalne štete; da je nakon toga V. G. tužio podnosioca, koji je pravnosnažnom presudom obavezan da V. G. isplati odgovarajući iznos na ime naknade materijalne štete; da je prvostepeni sud, ceneći prigovor pasivne legitimacije, uvidom u evidenciju APR-a utvrdio da su Privredno društvo … „A.“ Beograd i „A.“ Beograd dva različita privredna društva, sa različitim matičnim brojevima i adresama sedišta, te da tuženi u ovom sporu nije pasivno legitimisan; da sva prava, obaveze i odgovornosti, kao i pokretnu i nepokretnu imovinu A. „U .“, sa stanjem na dan 30. maja 2005. godine, preuzima „A.“ Beograd, a ne Privredno društvo … „A.“ Beograd; da punomoćnik tužioca nije, u smislu odredbe člana 201. Zakona o parničnom postupku, preinačio tužbu i nije istakao da umesto prvobitno tuženog tuži drugo lice, već je tokom celog postupka, sve do završne reči, u svemu ostao kod podnete tužbe; da je tužilac tek u završnoj reči naveo da predlaže da se tužbeni zahtev usvoji i tuženi „A.“ Beograd, R. 18, obaveže na plaćanje potraživanog iznosa; da ne postoji identitet između tuženog označenog u tužbi i tuženog označenog u završnoj reči tužioca, niti između njih postoji pravno sledbeništvo.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4862/19 od 26. maja 2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je osporena presuda Osnovnog suda u Užicu P. 638/19 od 4. septembra 2019. godine; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka povodom izjavljene žalbe. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno da je pravilno prvostepeni sud zaključio da punomoćnik tužioca izjavom u završnoj reči nije, u smislu odredbe člana 201. Zakona o parničnom postupku, preinačio tužbu, jer nije naveo da li na taj način umesto prvobitno tuženog tuži drugo lice, a nije istakao ni da li na taj način tužbu, u smislu člana 205. stav 2. Zakona o parničnom postupku, proširuje na novog tuženog, tako da je pravilno prvostepeni sud pobijanom presudom odlučio o tužbenom zahtevu prema tuženom koji je prvobitno označen u tužbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 201. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da tužilac može sve do zaključenja glavne rasprave da svoju tužbu preinači i tako što će umesto prvobitno tuženog da tuži drugo lice (stav 1.); da je za preinačenje tužbe u smislu stava 1. ovog člana potreban pristanak lica koje treba da stupi u parnicu na mesto tuženog, a ako se tuženi već upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, potreban je i pristanak tuženog (stav 2.); da ako se tuženi upustio u raspravljanje o glavnoj stvari umesto tužioca može da stupi u parnicu novi tužilac samo ako na to pristane tuženi (stav 3.); da lice koje stupa u parnicu na mesto stranke mora da primi parnicu u onom stanju u kakvom se ona nalazi u trenutku kad u nju stupa (stav 4.).

Odredbama člana 205. istog zakona propisano je: da više lica mogu jednom tužbom da tuže, odnosno da budu tuženi (suparničari), ako: 1) su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili ako njihova prava, odnosno obaveze proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova; 2) su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog; 3) je to zakonom propisano (stav 1.); da do zaključenja glavne rasprave može, pod uslovima iz stava 1. ovog člana, uz tužioca da pristupi novi tužilac ili tužba može da bude proširena na novog tuženog sa njegovim pristankom (stav 2.); da lice koje pristupa tužbi, odnosno na koje se tužba proširuje mora da primi parnicu u onom stanju u kome se ona nalazi u trenutku stupanja u parnicu (stav 3.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi navedenog prava, u suštini, zasniva na tome da su postupajući sudovi očigledno proizvoljno tumačili merodavno procesno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Iz osporenih presuda proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, u završnoj reči predložio da se tužbeni zahtev usvoji tako što će se tuženi „A.“ Beograd, R. 18, obavezati na plaćanje potraživanog iznosa. Suština obrazloženja osporenih presuda je, pre svega, u stanovištu postupajućih sudova da punomoćnik tužioca izjavom u završnoj reči nije, u smislu odredaba člana 201. Zakona o parničnom postupku, preinačio tužbu, jer nije (izričito) naveo da li na taj način, umesto prvobitno tuženog Privrednog društva … „A.“ Beograd, tuži drugo pravno lice – „A.“ Beograd, R. 18, a nije istakao ni da li na taj način tužbu, u smislu člana 205. stav 2. Zakona o parničnom postupku, proširuje na novog tuženog.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je odredbom člana 201. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da tužilac može sve do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu tako što će umesto prvobitno tuženog da tuži drugo lice, dok je odredbom člana 205. stav 2. istog zakona propisano da do zaključenja glavne rasprave tužba može da bude proširena na novog tuženog sa njegovim pristankom.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da je, odbijanjem tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe kao neosnovanog zbog nedostatka pasivne legitimacije, uz ocenu da punomoćnik tužioca izjavom u završnoj reči nije preinačio tužbu, jer nije istakao da li na taj način, umesto prvobitno tuženog Privrednog društva … „A.“ Beograd, tuži drugo pravno lice „A.“ Beograd, R. 18, niti je istakao da li na taj način tu žbu proširuje na novog tuženog, primena procesnog prava bila proizvoljna i arbitrerna. Ovo stoga što je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe, u završnoj reči, dakle pre zaključenja glavne rasprave, kao tuženog označio samo „A.“ Beograd, R. 18 , čime je preinačio tužbu, tako što je umesto prvobitno tuženog tužio drugo pravno lice. Stoga je Ustavni sud zaključio da je osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4862/19 od 26. maja 2020. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene presude Osnovnog suda u Užicu P. 638/19 od 4. septembra 2019. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke, ne prejudicirajući time odluku nadležnog suda o predmetnom tužbenom zahtevu.

Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio način otklanjanja štetnih posledica povrede prava , Ustavni sud nije posebno ispitivao navode podnosioca o povredi prava iz člana 36. Ustava.

6. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti