Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku utvrđivanja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio pravo, zasnivajući odluku na sticanju održajem, iako to pitanje nije bilo predmet raspravljanja, i pogrešno je tumačio pravila o teretu dokazivanja ništavosti ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Hadži Antića iz Beograda, sada sa boravištem u Vakstorpu, Švedska i Jasmine Hranisavljević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. jula 2017 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Hadži Antića i Jasmine Hranisavljević i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2107/15 od 21. oktobra 2015. godine i presudom Osnovnog suda u Rumi P. 2170/10 od 4. marta 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u u Novom Sadu Gž. 2107/15 od 21. oktobra 2015. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv presude Osnovnog suda u Rumi P. 2170/10 od 4. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Hadži Antić iz Beograda, sada sa boravištem u Vakstorpu, Švedska i Jasmina Hranisavljević iz Beograda su , 27. i 30. novembra 2015 . godine, preko punomoćnika Živana Majstorovića, advokata iz Rume, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu 2107/15 od 21. oktobra 2015. godine i presude Osnovnog suda u Rumi P. 2170/10 od 4. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Osnovni sud u Rumi, kao prvostepeni, u celosti ignorisao dokazane navode tokom postupka i dokumentaciju u spisima i odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan pogrešno smatrajući da tužioci nisu dokazali razloge ništavosti, iako to ničim ne obrazlaže; da je Apelacioni sud u Novom Sadu odbio žalbu tužilaca, ali iz drugih pravnih u razloga u odnosu na stav prvostepenog suda; da je takva odluka doneta pogrešnom primenom merodavnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, da suđenje u konkretnom slučaju nije bilo ni fer ni u razumnom roku, jer je tužba radi poništaja ugovora podneta 17. decembra 2009. godine, a suđenje je trajalo šest godina. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporene presude i naloži ponovno suđenje prema smernicama i uputstvima Ustavnog suda i dosudi podnosiocima pravičnu naknadu štete od po 30.000 evra, s obzirom na to da su redovni sudovi lišili podnosioce prava svojine i državine na spornim nepokretnostima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Rumi P. 2170/10 od 4. marta 2015. godine odlučeno je u sporu po tužbi tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe protiv tuženih Opštine Ruma i Vrzić Draga iz Rume, te je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud utvrdi da je ništav ugovor o kupovini poslovnog prostora na otplatu zaključen 9. jula 1984. godine između SIZ-a stanovanja za opštinu Ruma i tuženog Vrzić Drage, overen pred Opštinskim sudom u Rumi Ov. 2836/84, a kojim je tuženi Drago stekao u svojinu nekretnine upisane u z .k.u.l. br. 343, K.O. Ruma, lokal broj 1 od 112,43 m2 i lokal broj 2 od 16,00 m 2, da tuženi priznaju, a da drugoredno tuženi trpi da se na tim nekretninama briše kao vlasnik; odbijen je i zahtev tužilaca kojim su tražili da sud naloži RGZ Službi za katastar nepokretnosti u Rumi da izvrši promenu u listu nepokretnosti broj 4345 K.O. Ruma, brisanjem prava korišćenja na građevinskom zemljištu i prava vlasništva na lokalima 1 i 2 sa imena tuženog Drage u korist Republike Srbije, Opštine Ruma; ob avezani su tužioci da prvotuženoj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara, u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja.

U prvostepenom postupku sud je utvrdio: da je 9. jula 1984. godine između SIZ-a stanovanja za tuženu opštinu Ruma, kao prodavca i tuženog Vrzića, kao kupca, zaključen ugovor o kupovini poslovnog prostora na otplatu i to lokala broj 1 od 112,43 m2 i lokala broj 2 od 16 m 2 sagrađenih na katastarskoj parceli br. 1810 , u K.O. Ruma , po ceni od 1.004.198,10 dinara, sa rokom otplate od deset godina, da je radi obezbeđenja navedenog potraživanja izvršena uknjižba založnog prava na navedenim poslovnim prostorima do otplate lokala, da je rešenjem suda broj Dn. 797/95 od 28. aprila 1995. godine brisano založno pravo, da je na lokalima u listu nepokretnosti broj 4345 , K.O. Ruma, upisan drugoredno tuženi, da su tužioci, kao zakonski naslednici lica kojem je najamna stambena zgrada sa navedenim lokalima nacionalizovana, podneli zahtev Agenciji za restituciju za vraćanje te imovine, da im je zajedno sa ostalim zakonskim naslednicima vraćen deo imovine na toj poslovno stambenoj zgradi, a da je u odnosu na lokale koji su predmet ovog tužbenog zahteva postupak prekinut do pravnosnažnog okončanja ove parnice.

U obrazloženju osporene prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da pravni interes, u smislu člana 188. stav 1. Zakona o parničnom postupku važećeg u vreme podnošenja tužbe, podrazumeva da će tužilac uspehom u parničnom postupku kroz tužbu za utvrđenje moći da ostvari neka svoja prava, pa je samim tim smisao svake tužbe za utvrđenje, pa i ove, da se spreči povreda subjektivnog prava ili pravnog ovlašćenja tužioca; da, međutim, tužioci tokom postupka, sem navoda u istorijatu tužbe, nisu dokazali da su tuženi predmetni ugovor zaključili protivno odredbama Zakona o prometu nepokretnostima važećeg u vreme zaključivanja istog; da konkretno, nisu dokazali da Samouprava interesna zajednica nije mogla biti legitimisana strana u ugovoru, da nisu pribavljene pismene ponude u postupku javnog nadmetanja, a koji teret dokazivanja je na tužiocima s obzirom na to da su postavili zahtev za utvrđivanje ništavosti ugovora; da je , št aviše, Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) donet i stupio na snagu nakon podnošenja tužbe, a osnovom kojeg Zakona tužioci zasnivaju svoju aktivnu legitimaciju; da je , naime, ovim zakonom propisano da se bivšem vlasniku imovina vraća u svojinu i državinu, a ako to nije moguće, bivši vlasnik, odnosno njegovi naslednici, imaju pravo obeštećenja dok je članom 10. propisano da sticalac imovine koji je, nakon podržavljenja imovine, u skladu sa zakonom stekao pravo svojine, ostaje vlasnik i njegova stečena prava ne smeju biti povređena, da shodno iznetom, po mišljenju toga suda, kako tužioci nisu dokazali tokom postupka da je predmetni ugovor zaključen protivno tada važećim pozitivno pravnim propisima i kako je pravni interes istih zaštićen kroz institut obeštećenja, ukoliko ne ostvare pravo na restituciju predmetnih lokala, a sa druge strane predmetni ugovor je u celosti sproveden, odnosno drugotuženi je kupoprodajnu cenu u celosti isplatio, to je sud osnovom iznetog odlučio kao u izreci.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2107/15 od 21. oktobra 2015. godine odbio žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Rumi P. 2170/10 od 4. marta 2015. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, primenom odredbe čl. 14. i 15. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 43/81 i 40/89) koji je bio u primeni 1984. godine i odredbe člana 188. s tav 1. Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev tužilaca, ceneći da tužioci nisu dokazali da je navedeni ugovor zaključen protivno odredbama tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, da lokali nisu otuđeni putem javnog nadmetanja, odnosno putem stavljanja ove utvrđujuće tužbe, jer kao zakonski naslednici bivšeg vlasnika u postupku restitucije imaju pravo na obeštećenje, a da je ugovor u celosti izvršen, jer je tuženi isplatio ugovorenu cenu i upisao se kao njihov vlasnik u javnoj evidenciji; da drugostepeni sud nalazi da je prvostepena presuda pravilna, ali ne iz razloga koje navodi taj sud; da je, prema stanovištu drugostepenog suda, tuženi Vrzić, prema odredbi člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, stekao pravo svojine na opisanim lokalima na origine ran način, jer je kao savestan i zakoniti držalac spornih lokala protekom roka od deset godina, na njima, kao na društvenoj svojini (stečenoj putem nacionalizacije najamne zgrade od bivšeg vlasnika) stekao pravo svojine 2006. godine, imajući u vidu da je izmenama i dopunama navedenog Zakona iz 1996. godine prestala zabrana sticanja prava svojine na društvenoj svojini putem održaja; da je tuženi Vrzić opravdano bio u uverenju da je isplatom kupoprodajne cene stekao pravo vlasništva na kupljenim lokalima, o čemu je zaključen pismeni ugovor na kojem je pred sudom overen njegov potpis i koji je zatim sproveden najpre u zemljišnoj knjizi, a zatim i u Službi za katastar nepokretnosti Ruma; da prema odredbi člana 49. Zakona o prometu nepokretnosti SAPV („Službeni glasnik SAPV“, broj 1/75), koji se u konkretnom slučaju ima primeniti, potpis lica koje je ugovor o prometu nepokretnosti zaključilo u ime društveno političke zajednice, koji je ozvaničen službenim pečatom, ne podleže overi kod suda; da isti zakon u odredbama čl. 14. i 15. propisuje način prodaje od strane društveno pravnog lica nosiocu prava svojine porodičnu stambenu zgradu i stanove za gotov novac i otplatu putem javne licitacije ili stavljanjem pismenih ponuda, a neposrednom pogodbom tek ukoliko prethodne prodaje ostanu bezuspešne; da je taj ugovor sačinio SIZ stanovanja Opštine Rume, a ne tuženi Vrzić, pa je opravdano on bio u uverenju da je njegovim zaključenjem, odnosno isplatom kupoprodajne cene, stekao pravo vlasništva na lokalima; da je , stoga, pošto je protekom roka od deset godina od dana zaključenja ugovora, računajući početak toga roka od 1996. godine, tuženi na origine ran način stekao pravo svojine na spornim lokalima, tužbeni zahtev za utvrđenje da je ugovor o kupoprodaji ništav pravilno odbijen; da je neosnovano zbog izloženog istrajavanje tužilaca u žalbi na prodaji sporne nekretnine protivno formi propisanoj tada važećim zakonom, kao i na tvrdnji da je taj ugovor sproveden kroz zemljišnu knjigu, iako nije imao klauzulu intabuilandi; da na drugačiju odluku suda nema uticaja ni činjenica da je ugovor u ime opštine zaključio SIZ stanovanja opštine Ruma, pošto se u ugovoru navode zakonske odredbe o prodaji lokala od strane društveno pravnih lica, a prema stanju u zemljišnoj knjizi, to je bila imovina Opštine Ruma.

Protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu tužioci su izjavili reviziju koja je, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 107/16 od 11. februara 2016. godine, odbačena kao nedozvoljena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije na koje se ustavna žalb a poziva, Ustavni sud je postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni o u odnosu na Ustav Republike Srbije. Takođe, s obzirom na to da je garancija prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije utvrđena članom 36. stav 2. Ustava, navodi o povredi prava na pravni lek cenjeni su u odnosu na ovu odre dbu Ustava.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 15/15- Odluka US), koji se primenjivao u ovom postupku, članom 3. stav 1. je propisano da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku, a članom 4. stav 1. – da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije propisano; članom 8. je propisano da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane; članom 192. stav 4. je propisano da će sud da postupi po tužbi i ako tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega; članom 231. je propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8 .) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja (stav 1.), da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2.), da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 3.); članom 386. stav 3. je propisano da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3), 5), 7), i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), članom 103. stav 1. je propisano da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa („Službeni list SFRJ “, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ “, broj 29/96) (u daljem tekstu: ZOSPO), članom 28. je propisano da savestan i zakoniti držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom tri godine (stav 1.), da s avestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (stav 2.), da s avestan držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (stav 3.), da s avestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom dvadeset godina (stav 4.); članom 30. je propisano da v reme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj (stav 1.), da se na prekid, odnosno zastoj održaja shodno primenjuju odredbe o prekidu, odnosno zastoju zastarelosti potraživanja (stav 3.) ; članom 72. je propisano da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja (stav 1.), da je d ržavina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (stav 2.), da se s avesnost državine pretpostavlja (stav 3.) .

Zakonom o prometu nepokretnosti SAP Vojvodine („Službeni glasnik SAPV“, br. 1/75 i 4/75- ispr.), koji se primenjivao u vreme zaključenja spornog ugovora, članom 12. stav 1. je bilo propisano da društvena pravna lica mogu nosiocu prava svojine prodati poslovnu zgradu ili poslovnu prostoriju koja mu je potrebna za vršenje dozvoljenog samostalnog ličnog rada, pri čemu se pod društvenim pravnim licem u smislu istog zakona podrazumevaju: organizacije udruženog rada, samoupravne interesne zajednice, mesne zajednice, društveno-političke zajednice, društveno-političke organizacije i druge samoupr avne organizacije i zajednice; članom 15. je bilo propisano da se prodaja nepokretnosti od strane društvenih pravnih lica vrši putem javnog nadmetanja, ili putem stavljanja pismenih ponuda za kupovinu, a putem neposredne pogodbe samo kada je prodaja putem javnog nadmetanja odnosno putem pismenih ponuda ostala bezuspešna (stav 1.), da društveno pravno lice koje prodaje nepokretnost određuje i način na koji će se ta prodaja izvršiti (stav 2.) i da je ugovor zaključen protivno odredbi stava 1. ovog člana ništav (stav 3.); članom 17. je bilo propisano da ugovor o kupoprodaji nepokretnosti u ime opštine zaključuje lice koje odredi skupština opštine (stav 1.) i da se ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje na osn ovu opšteg akta donetog na sednici skupštine ili ako takav akt nije donet na osnovu pojedinačnog akta skupštine ili organa koji skupština ovlasti za donošenje takvog akta (stav 2.).

5. U vezi sa ukazivanjem ustavne žalbe na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe u svetlu navedenih garancija ustavnog prava na pravično suđenje i navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je zaključio da je prvostepena presuda pravilna, ali ne iz razloga koje navodi taj sud, već zato što je drugotuženi Drago Vrzić stekao pravo svojine na predmetnim lokalima putem održaja u smislu člana 28. stav 2. ZOSPO, kao zakonit i savestan držalac. Apelacioni sud se bavio pitanjem održaja predmetnih nepokretnosti od strane drugotuženog, iako o ovome nije raspravljano pred prvostepenim sudom, niti su u sprovedenom postupku utvrđene sve činjenice od kojih zavisi ispunjenost uslova za sticanje svojine održajem, te se u konkretnom slučaju potvrđivanja prvostepene presude iz navedenih razloga ne radi isključivo o pitanju primene materijalnog prava na postavljeni tužbeni zahtev, koje drugostepeni sud kontroliše u skladu sa ovlašćenjima iz člana 386. Zakona o parni čnom postupku. Ovakvom presudom Apelacioni sud je i prećutno prihvatio stanovište prvostepenog suda da tužilac nije dokazao ništavost osporenog ugovora, koje polazi od stava da je na tužiocu bio teret dokazivanja da Samoupravna interesna zajednica stanovanja nije bila ovlašćena na zaključenje osporenog ugovora, niti je postupak otuđenja predmetnih lokala bio sproveden u skladu sa odredbama tada važećeg Zakonom o prometu nepokretnosti. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je prilikom primene pravila o teretu dokazivanja činjenice o tome da li je Samoupravna interesa zajednica stanovanja bila ovlašćena za zaključenje ugovora i o načinu prodaje predmetnih lokala, te da li ona pada na tužioca, potrebno imati u vidu da se pismeni dokazi o tome (ovlašćenje za prodaju nepokretnosti i odluka o načinu prodaje u smislu Zakona o prometu nepokretnosti ) nalaze isključivo u posedu prvotužene opštine Ruma .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, ocenio da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2107/15 od 21. oktobra 2015. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakona i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2107/15 od 21. oktobra 2015. godine i određivanjem da u ponovnom postupku isti sud kao nadležan donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Rumi P. 2170/10 od 4. marta 2015. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništio osporenu presudu i naložio nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbama podnosiolaca, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava – preuranjena.

Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je u ovoj parnici povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što upravo osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu 2107/15 od 21. oktobra 2015. godine predstavlja dokaz da je podnosilac imao i iskoristio pravo na žalbu kao pravno sredstvo zajemčeno navedenom odredbom Ustava, o kojoj je meritorno odlučio nadležni zakonom ustanovljeni sud.

S obzirom na to da ustavna žalba ne sadrži zahtev za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi ovog prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku utvrđivanja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti