Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina, i dosudio joj naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-777/2016
05.04.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva I . d.o.o. iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva I. d.o.o. iz Požarevca izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 2747/15 od 10. novembra 2015. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 8232/15 od 8. januara 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo I. d.o.o. iz Požarevca podnelo je Ustavnom sudu, 1. februara 2016. godine, preko punomoćnika Jovana Stanojevića, advokata iz Požarevca, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je zbog njegovog izostanka sa prvog ročišta za glavnu raspravu prvostepeni sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, iako je njegov punomoćnik blagovremeno telegramom obavestio sud da zbog štrajka advokata ne može da obezbedi zamenu i da njegov zakonski zastupnik ne može da dođe na ročište zbog službenog puta. Dodaje da je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje ili žalbu, da prvostepeni sud to nije dozvolio, da je drugostepeni sud odbio njegovu žalbu uz obrazloženje da činjenica da je punomoćnik stranke obavestio sud o sprečenosti da pristupi na ročište nije razlog zbog kog bi se ono odložilo i da je odredba člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku imperativne prirode bez obzira na to da li se radi o opravdanom ili neopravdanom izostanku. Podnosilac smatra da izričit stav suda - da se tužba smatra povučenom bez obzira na to da li je reč o opravdanom ili neopravdanom izostanku - predstavlja krajnje formalistički pristup koji ne uzima u obzir sve druge slične odredbe procesnih zakona i opšteprihvaćena p ravila tumačenja propisa kod kojih se uvek pravi bitna razlika između opravdanog i neopravdanog izostanka, zaključujući da je takav pristup doveo do povrede prava na pristup sudu kao elementa prava na pravično suđenje. Mišljenja je da se radi o identičnoj situaciji kao i u slučaju povodom kog je Ustavni sud doneo odluku Už -8047/2012 od 29. januara 2015. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosi oca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privredni sud u Beogradu je 10. novembra 2015. godine doneo osporeno rešenje P. 2747/15 da se tužba smatra povučenom i da se u obavezujućem delu ukida bliže označeno rešenje o izvršenju, nalazeći da su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 475. Zakona o parničnom postupku jer tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, iako uredno pozvan, nije pristupio na prvo ročište za glavnu raspravu u postupku o sporu male vrednosti.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 8232/15 od 8. januara 2016. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđeno je pomenuto prvostepeno rešenje od 10. novembra 2015. godine uz ocenu da je doneto pravilnom primenom člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je našao da su bez uticaja na pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja žalbeni navodi da stranka ima pravo da opravda izostanak, traži vraćanje u pređašnje stanje u roku od osam dana i da prvostepeni sud nije sačekao istek ovog roka iz razloga što tužilac nije podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Takođe je istakao da činjenica da je punomoćnik tužioca obavestio sud da je stranka sprečena da pristupi na ročište, nije razlog zbog kog bi se isto odložilo, jer je pomenuta zakonska odredba imperativne prirode u kom slučaju sud konstatuje da se tužba smatra povučenom, bez obzira na to da li se radi o opravdanom ili neopravdanom izostanku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) je propisano: da sud može izuzetno da odloži ročište ako je to potrebno radi izvođenja dokaza ili zbog sprečenosti sudije (član 108. stav 1.); da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud toj stranci na njen predlog da dozvoli da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje (član 109. stav 1.); da se predlog za vraćanje u pređašnje stanje podnosi sudu kod koga je trebalo da se izvrši propuštena radnja i da predlog mora da se podnese u roku od osam dana, računajući od dana kad je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje, a ako je stranka tek kasnije saznala za propuštanje, od dana kad je za to saznala (član 110. st. 1. i 2.); da ako tužilac ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, smatraće se da je povukao tužbu (član 475. stav 1.).

5. Budući da podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno krajnje formalističkom primenom člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku zbog toga što sudovi, donoseći osporena rešenja, nisu pravili razliku između opravdanog i neopravdanog izostanka sa ročišta, Ustavni sud ističe da je u svojoj dosadašnjoj praksi, na koju ukazuje i podnosilac, više puta podsećao na stav Evropskog suda za ljudska prava da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Po nalaženju Ustavnog suda, preterani formalizam u odlučivanju bi postojao u slučaju uske i krute primene pozitivnog prava, bez uzimanja u obzir specifičnih okolnosti svakog konkretnog slučaja i sagledavanja određenog pravnog problema kao jedinstvene celine, kao i bezrazložnim davanjem prednosti pukom značaju forme koje dovodi do obesmišljavanja suštine i smisla zbog kog je određena pravna norma ustanovljena.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je odredba člana 475. stav 1. Zakona o parničnom postupku jasna i precizna, te da nema nikakve sumnje u pogledu toga da iz njene sadržine proizlazi da u slučaju izostanka tužioca sa prvog ročišta za glavnu raspravu u postupku o sporu male vrednosti po sili zakona nastupa procesna pretpostavka o povlačenju tužbe. Ova, kao ni ostale odr edbe pomenutog člana zakona ne govore o opravdanim i neopravdanim razlozima za izostanak sa ročišta, niti predviđaju da razlozi određenog kvaliteta mogu da spreče nastupanje zakonske posledice tužiočevog nedolaska na prvo ročište za glavnu raspravu. U takvoj situaciji, stranci , za koju su nastupile štetne posledice propuštanja ročišta, na raspolaganju stoji pravno sredstvo iz člana 110. Zakona o parničnom postupku za otklanjanje tih posledica i u postupku po tom pravnom sredstvu nadležni sud ceni opravdanost razloga za izostanak sa ročišta.

Imajući u vidu da se ustavna žalba suštinski isključivo bavi pitanjem opravdanosti razloga za izostanak podnosiočevog punomoćnika i zakonskog zastupnika sa ročišta na kome je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže da je pitanje koje se postavlja i u ovom slučaju razmatao u svoj Odluci Už-4816/2014 od 16. juna 2016. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs). U pomenutoj Odluci, u kojoj je, za razliku od konkretnog slučaja, povreda prava na pravično suđenje bila istaknuta i u odnosu na odluke da se ne dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje, Sud je istakao da postoji ne samo terminološka, već i suštinska razlika između "opravdanih razloga" i "opravdanja" za propuštanje ročišta, kao i to da obaveštenje o razlozima sprečenosti za dolazak na ročište predstavlja opravdanje za izostanak sa ročišta, čiju opravdanost je isključivo ovlašćen da ceni prvostepeni sud. Pri tome, Ustavni sud ponovo naglašava da se opravdanost razloga za propuštanje ročišta ceni u postupku po pravnom sredstvu iz člana 110. Zakona o parničnom postupku, kao što je to bilo i u slučaju povodom kog je doneta Odluka Už-4816/2014. U tom smislu nije merodavno pozivanje podnosioca na Odluku Už-8047/2012 od 29. januara 2015. godine u kojoj je Ustavni sud utvrdio da odbacivanje predloga za izvršenje zbog nedovoljnog broja podnetih primeraka predstavlja krajnji formalizam iz razloga što izvršni sud nije primenio odredbu člana 101 . stav 6. Zakona o parničnom postupku kojom je sam zakonodavac napravio otklon od preteranog formalizma, što u konkretnom nije slučaj, budući da procesna pretpostavka o povlačenju tužbe nastupa po sili zakona, a stranci za otklanjanje štetnih posledica propuštanja na raspolaganju stoje odgovarajuća pravna sredstva.

S obzirom na to da su osporena rešenja zakonska posledica izostanka podnosioca sa prvog ročišta za glavnu raspravu u postupku o sporu male vrednosti , na šta je jasno ukazao i drugostepeni sud u obarzloženju svoje odluke, ističući da za nastupanje te posledice nije od značaja da li se radi o opravdanom i li neopravdanom izostanku , Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani podnosiočevi navodi da mu je usled preteranog formalizma u primeni norme iz člana 471. stav 1. Zakona o parničnom postupku povređeno pravo na pristup sudu kao elemenat prava na pravično suđenje.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Privrednog suda u Beogradu P. 2747/15 od 10. novembra 2015. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 8232/15 od 8. januara 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti