Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku legalizacije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku legalizacije objekta, utvrdivši da je podnosilac doprineo dužini postupka jer nije koristio dostupna pravna sredstva za njegovo ubrzanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Bašovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivana Bašovića izjavljena zbog povrede prav a na suđenje u razumnom roku , zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Palilula i Rakovica u predmetu XXXI-07 broj 351.21-261/2013, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Bašović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 13. oktobra 20 14. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9112/14 od 5. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prav a na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava , u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda u predmetu XXXI-07 broj 351.21-261/2013 (ranije predmet broj 351.2-85/2001) Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove grada Beograda. Ustavnom žalbom je istaknuta i povreda prava garantovanih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi i dopuni od 3. decembra 2014. godine se navodi: da je podnosilac nadležnom organu podneo „zahtev za legalizaciju“ objekta 12. aprila 2001. godine, a novi zahtev 11. novembra 2003. godine; da u periodu od deset godina od podnošenja prvog zahteva nije preduzeta nijedna radnja u postupku, što je imalo za posledicu povredu prava na suđenje u razumnom roku; da je podnosiocu povređeno i pravo na imovinu zbog nemogućnosti legalizacije, iako je ona u trenutku podnošenja zahteva bila moguća.

Prema navodima ustavne žalbe, upravni organi i Upravni sud su odbijanje zahteva obrazložili samo time da se predmetni objekat , prema izmenama i dopunama Generalnog plana grada Beograda, nalazi u zoni saobraćajnih površina, propuštajući da ocene ispunjenost drugih uslova za legalizaciju.

Podnosilac ustavne žalbe dalje ukazuje da je Upravni sud u presudi U. 11444/12 od 10. januara 2013. godine doneo drugačiju odluku u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, jer je tom presudom uvažio njegovu tužbu i poništio pobijano rešenje upravnog organa, „zbog toga što je faktičko i pravno stanje utvrđeno na dan donošenja rešenja, a ne u vreme podnošenja zahteva za legalizaciju“. Podnosilac se, takođe, poziva na mišljenje Zaštitnika građana broj 115-2265/11 od 10. februara 2012. godine, kojim je ukazano da su u postupku eksproprijacije na području RB „Kolubara“ arbitrernim pristupom korisnika eksproprijacije građani dovedeni u neravnopravan položaj.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže, pored ostalog, da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu presudu, kao i da „obaveže grad Beograd“ da mu isplati iznos od 336.543 evra na ime naknade materijalne štete zbog nepravilnog rada organa gradske uprave.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. aprila 2001, a potom 14. marta 2002. godine nadležnom organu podneo zahtev za izdavanje građevinske dozvole za poslovni objekat bespravno izgrađen na k.p. 1027/9 i 1027/10, KO Krnjača. Podnosilac je, takođe, 11. novembra 2003, odnosno 20. jula 2006. godine podneo prijave za legalizaciju predmetnog objekta, koje su 5. jula 2011. godine, odnosno 15. septembra 2011. godine prosleđene Sekretarijatu za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Palilula i Rakovica (dalje u tekstu: Sekretarijat).

Nakon spajanja postupka u predmetima formiranim po navedenim zahtevima i prijavama za legalizaciju, prvostepeni organ je doneo rešenje XXXI-07 broj 351.21-48304/2011 od 15. februara 2012. godine, kojim je odbio kao neosnovan zahtev podnosioca za legalizaciju objekta izgrađenog na k.p. br. 1027/9 i 1027/10 KO Krnjača. O zahtevu je odlučeno primenom odredbe člana 187. stav 1. tačka 3) Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik PC“, br. 72/09...24/11), prema kojoj se za objekte izgrađene odnosno rekonstruisane ili dograđene bez građevinske dozvole ne može naknadno izdati građevinska dozvola, ako je objekat izgrađen na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili površina javne namene, za koje ce, u skladu sa odredbama posebnog zakona, utvrđuje javni interes.

Gradsko veće grada Beograda je rešenjem od 21. juna 2012. godine odbilo žalbu podnosioca ustavne žalbe, ali je Upravni sud presudom U. 11444/12 od 10. januara 2013. godine uvažio njegovu tužbu i poništio pobijano drugostepeno rešenje. Po oceni Upravnog suda, tuženi organ je propustio da odgovori, pored ostalog, na navode žalbe u vezi sa „primenom propisa o nepoštovanju rokova, pošto je faktičko i pravno stanje utvrđeno na dan donošenja rešenja, a ne u vreme podnošenja zahteva za legalizaciju“.

U izvršenju navedene presude drugostepeni organ je 11. aprila 2013. godine doneo rešenje kojim se poništava rešenje prvostepenog organa od 15. februara 2012. godine i predmet vraća istom organu na ponovno odlučivanje. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku odlučio rešenjem od 7. marta 2014. godine, a žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv tog rešenja odbijena je rešenjem drugostepenog organa od 27. maja 2014. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9112/14 od 5. septembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac 8. jula 2014. godine pokrenuo upravni spor, pobijajući zakonitost navedenog konačnog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz spisa predmeta proizlazi da se sporni objekat, prema izmenama i dopunama Generalnog plana Beograda 2021. („Službeni list grada Beograda“, broj 63/09), nalazi u zoni saobraćajnih površina definisanim generalnim planom sa pripadajućim infrastrukturnim objektima, a da se, prema Planu detaljne regulacije za saobraćajnicu „Severna tangenta“ od saobraćajnice T6 do Pančevačkog puta („Službeni list grada Beograda“, broj 24/10), objekat nalazi u površini namenjenoj za saobraćajnicu. Upravni sud je konstatovao da je prvostepeni organ u ponovnom postupku ocenio navode podnosioca da se ispunjenost uslova za legalizaciju mora ceniti u vreme podnošenja prvog zahteva i da je, pozivajući se na odredbe člana 39. i člana 40. stav 2. Zakona o legalizaciji, zaključio da se na sve postupke koji su pokrenuti, a nisu okončani do dana stupanja na snagu tog zakona, imaju primeniti odredbe navedenog zakona i trenutno važeća urbanistička pravila gradnje za određenu lokaciju, te da iz svega proizlazi da sporni objekat ne ispunjava uslove iz člana 3. stav 1. tačka 3) Zakona. Upravni sud je, polazeći od navedenog, našao da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. Evropsk e konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola uz Evropsk u konvencij u sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1 . i člana 58. stav 1. Ustava, kojima se garantuje pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu. Stoga Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda o povredi označenog ustavnog prava od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 187. stav 3. tačka 1) Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 72/09, 81/09 - ispravka, 64/10 – Odluka US, 24/11, 121/12 i 50/13 – Odluka US ) , koja je bila na snazi u vreme donošenja prvostepenog rešenja od 15. februara 2012. godine, bilo je propisano: da se za objekte izgrađene, odnosno rekonstruisane ili dograđene bez građevinske dozvole ne može naknadno izdati građevinska dozvola ako je objekat izgrađen na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili površina javne namene za koje se, u skladu sa odredbama posebnog zakona, utvrđuje javni interes (član 187. stav 1. tačka 3)). Identičnu sadržinu ima odredba člana 3. stav 1. tačka 3) Zakona o legalizaciji objekata („Službeni glasnik RS“, broj 95/13 od 31. oktobra 2013. godine), koji je bio na snazi u vreme donošenja prvostepenog rešenja od 7. marta 2014. godine.

Zakonom o legalizaciji objekata je, takođe, bilo propisano : da će se postupci za legalizaciju započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona po zahtevima koji su podneti do 11. marta 2010. godine, a koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okonča ti po odredbama ovog zakona (član 39.); da se z ahtevi i prijave za legalizaciju podneti do 11. marta 2010. godine, smatraju zahtevima u smislu ovog zakona (član 40. stav 2) .

Odredbom člana 208. stav 2. Z akona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br . 33/97 i 31/01 i “Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je da ako nadležni organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen.

Prema odredbama člana 24. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“ broj 46/96), koji je bio na snazi do 30. decembra 2009. godine, ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka je imala pravo da podnese zahtev drugostepenom organu. Protiv rešenja drugostepenog organa stranka je mogla pokrenuti upravni spor, a , pod uslovima iz stava 1. ovog člana, i ako ovaj organ ne donese rešenje. Saglasno odredbi č lana 19. stav 1. važećeg Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 119/09), ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nepostupanjem nadležnih organa po njegovom zahtevu za legalizaciju predmetnog objekta povređeno prav o na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava .

Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak za legalizaciju predmetnog objekta pokrenut zahtevom podnosioca ustavne žalbe od 12. aprila 2001. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 9112/14 od 5. septembra 2014. godine.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da je osporeni postupak traj ao 13 godina može ukazivati na to da o predmetnom zahtevu podnosioca nije odlučeno u razumno m roku. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u predmetnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da su, nakon donošenja rešenja sekretarijata od 15. februara 2012. godine, upravni organi i Upravni sud postupali u roku koji Ustavni sud ocenjuje razumnim, jer je u periodu od dve i po godine pravnosnažno okončano odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da u predmetnoj upravnoj stvari nije bilo posebno složenih činjeničnih ili pravnih pitanja , kao i da je odluka o predmetnom zahtevu bila od materijalnog značaja za podnos ioca ustavne žalbe .

Prilikom ispitivanja da li je podnosi lac ustavne žalbe svojim radnjama doprine o predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka , čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke.

Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava , u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, izrazio sledeće stavove:

- da podnosilac treba samo da pokaže marljivost u vršenju proc esnih radnji koje se odnose na njega, da se uzdrži od upotrebe taktike odugovlačenja i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, 11681/85 od 7. jula 1989. godine ).

- da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (odluka o dop uštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 );

- da tokom upravnog postupka podnosilac nije ni pokušao da iskoristi dostupna domaća pravna sredstva, uprkos činjenici da nije nikad osporavao njihovu delotvornost (odluka o dopuštenosti u predmetu Grčar protiv Hrvatske, 22715/09 od 17. septembra 2013. godine).

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za izdavanje građevinske dozvole za objekat koji je izgradio bez odobrenja i potom, o zahtevu za legalizaciju tog objekta, mogao trajati kraće da je podnosilac ustavne žalbe iskoristio pravo na žalbu, odnosno pravo na tužbu zbog “ćutanja administracije“. Naime, podnosilac je navedenim procesnim sredstvima za ubrzanje postupka mogao ishodovati građevinsku i upotrebnu dozvolu, ukoliko su bili ispunjeni uslovi za njihovo izdavanje propisan i ranije važećim zakonom . Budući da on ta pravna sredstva uopšte ni je koristio, Ustavni sud nije mogao oceniti ni eventualnu delotvornost tih pravnih sredstava u konkretnoj upravnoj stvari, niti može da, in abstracto, ispituje da li bi njihovo podnošenje dovelo do drugačije dužine trajanja konkretnog upravnog postupka. U sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je doneo Odluku Už–3504/2013 od 23. decembra 2015. godine, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalb u I.Đ. izjavljenu zbog povrede prav a na suđenje u razumnom roku .

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom u predmetu XXXI-07 broj 351.21-261/2013 i odlučio kao u prvom delu izreke .

6. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu, takođe, vezuje za neaktivnost nadležnih organa u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu za legalizaciju objekta, što je imalo za posledicu da se taj zahtev odbije kao neosnovan, budući da se zbog izmene urbanističkog akta objekat koji je sagradio našao u koridoru saobraćajnice.

Ustavni sud ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. Na istom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava (videti, npr. predmet Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke, broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001-VIII i predmet Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98 od 10. jula 2002. godine) .

Ustavni sud je konstatovao da se, prema Planu detaljne regulacije za saobraćajnicu severna tangenta od saobraćajnice T6 do Pančevačkog puta („Službeni list grada Beograda“, broj 24/10), sporni objekat našao u saobraćajnici, što predstavlja smetnju za naknadno izdavanje građevinsk e dozvol e prema odredbama Zakona o legalizaciji, koji je bio na snazi u vreme donošenja prvostepenog rešenja od 7. marta 2014. godine. Polazeći od toga da je navedeni plan bio usvojen pre donošenja osporenog rešenja, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije mogao imati legitimno očekivanje da će biti udovoljeno njegovom zahtevu za legalizaciju spornog objekta. Ustavni sud napominje da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo Rešenje Už–3443/2013 od 30. novembra 2015. godine, kojim je odbacio ustavnu žalbu D.M. izjavljenu protiv rešenja Sekreta rijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda broj 351.21-103090/10 od 17. februara 2012. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na imovinu odbacio kao očigledno neosnovanu , saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 9112/14 od 5. septembra 2014. godine povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Upravni sud odbijanje zahteva obrazložio samo time da se predmetni objekat , prema izmenama i dopunama Generalnog plana grada Beograda, nalazi u zoni saobraćajnih površina, propuštajući da oceni ispunjenost drugih uslova za legalizaciju. Podnosilac, takođe, ističe da je Upravni sud u presudi U. 11444/12 od 10. januara 2013. godine, koja je ranije doneta u istoj upravnoj stvari, uvažio njegovu tužbu „zbog toga što je faktičko i pravno stanje utvrđeno na dan donošenja rešenja, a ne u vreme podnošenja zahteva za legalizaciju“.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, a imajući u vidu sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je zaključio da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, naveo dovoljne razloge za donetu odluku i zauzet pravni stav.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne ukazuju na to da je osporena presuda zasnovana na proizvoljnoj oceni dokaza i na proizvoljnoj primeni merodavnog prava, što bi imalo za posledicu povredu prav a podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ovaj sud, takođe, ocenjuje da donošenje različitih odluka od strane Upravnog suda u istoj upravnoj stvari nije imalo za posledicu povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost. Naime, u postupku izvršenja presude Upravnog suda U. 11444/12 od 10. januara 2013. godine upravni organi su dali detaljne razloge za ocenu o neosnovanosti navoda podnosioca u vezi sa primenom merodavnog materijalnog prava, čime je otklonjen propust koji je imao za posledicu poništavanje ranije donetog konačnog rešenja.

Ustavni sud je konstatovao da se navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na mišljenje Zaštitnika građana broj 115-2265/11 od 10. februara 2012. godine, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je odbacio kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu i u delu kojim se osporava presuda Upravnog suda U. 9112/14 od 5. septembra 2014. godine, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku legalizacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti