Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Izvršni sud je prekoračio ovlašćenja preispitivanjem pravnosnažne odluke prekršajnog suda o tome ko je titular potraživanja troškova, čime je povredio načelo formalnog legaliteta i pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . J . iz Beograda, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . J . i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 12186/14/1 Posl.br.2. I. 2018/2014 od 30. avgusta 2016. godine povređeno pravo podnositeljke u stavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 12186/14/1 Posl.br.2. I. 2018/2014 od 30. avgusta 2016. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja tog suda I. 2018/14 od 21. jula 2014. godine.

3. Odbijaju se zahtevi podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . J . iz Beograda je , 14. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika N . T, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 12186/14/1 Posl.br.2. I. 2018/2014 od 30. avgusta 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je u predmetnom izvršnom postupku podnela predlog za izvršenje, dostavljajući ugovor o cesiji kao dokaz da je advokat N. T . preneo na podnositeljku potraživanja troškova prekršajnog postupka koji su mu dosuđeni rešenjima Prekršajnog suda u Beogradu. Ističe da je veće izvršnog suda donelo osporeno rešenje kojim je potvrdilo prvostepeno rešenje kojim je odbijen kao neosnovan njen predlog za izvršenje, pogrešno nalazeći da su titulari navedenih potraživanja okrivljena lica koja je advokat N. T . zastupao u prekršajnim postupcima i da on nije mogao da prenese potraživanja na podnositeljku ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Prekršajni sud u Beogradu je pravnosnažnim rešenjem Pr. 409060/10 od 14. juna 2013. godine usvojio zahtev okrivljenog A. P . za naknadu troškova njegovog branioca, advokata N . T, u iznosu od 9.000,00 dinara, uzimajući u obzir da je obustavljen prekršajni postupak koji je vođen protiv okrivljenog.

Prekršajni sud u Beogradu je pravnosnažnim rešenjem Pr. 1793/12 od 28. novembra 2013. godine dosudio advokatu N. T, kao braniocu okrivljenog R . T, naknadu nagrade za zastupanje u tom prekršajnom postupku u iznosu od 63.750,00 dinara, imajući u vidu da je sud doneo oslobađajuću presudu.

Izvršni poverilac M. T . J, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 29. januara 2014. godine predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, na osnovu navedenih izvršnih isprava. Izvršni poverilac je uz predlog za izvršenje dostavila ugovor o cesiji, koji je zaključen i overen 21. januara 2014. godine pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov. 2731/14, na osnovu koga je advokat N . T, kao ustupilac, preneo na izvršnog poverioca, kao prijemnika, potraživanja troškova koje je imao u dva prekršajna postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 21. jula 2014. godine doneo rešenje I. 2018/14, kojim je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da potraživanja dosuđena izvršnim ispravama, a koja su ugovorom o cesiji preneta na izvršnog poverioca, predstavljaju troškove koje su imali okrivljeni u prekršajnim postupcima na ime nagrade i nužnih izdataka za zastupanje od strane advokata N. T; da prvostepeni sud, stoga, nalazi da izvršni poverilac nema aktivnu legitimaciju u ovom izvršnom postupku, jer navedena potraživanja pripadaju okrivljenima u tim predmetima, a ne advokatu N . T . koji je zastupao okrivljene; da advokat N . T, samim tim nije ni mogao preneti potraživanja troškova prekršajnog postupka na izvršnog poverioca, pa je sud odbio predlog za izvršenje kao neosnovan.

Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, veće Prvog osnovnog suda u Beogradu je donelo osporeno rešenje IPV (I) 12186/14/1 Posl.br.2. I. 2018/2014 od 30. avgusta 2016. godine kojim je odbilo prigovor kao neosnovan i potvrdilo prvostepeno rešenje, prihvatajući pravni stav o nepostojanju aktivne legitimacije izvršnog poverioca u ovoj pravnoj stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 – Odluka US), koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju kada su za to ispunjeni uslovi određeni zakonom (član 8. stav 1.); da se izvršenje određuje i sprovodi i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, ako ono javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneto ili da je na njega na drugi način prešlo pre ili u toku postupka, a ako to nije moguće, prenos ili prelaz potraživanja dokazuje se pravnosnažnom, odnosno konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku (član 23. stav 1.).

Odredbama člana 132. st. 1. i 3. Zakona o prekršajima (“Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 – Odluka US), koji se primenjivao u postupcima u kojima su donete izvršne isprave na osnovu kojih je pokrenut ovaj izvršni postupak, bilo je propisano da će se u odluci o troškovima navesti ko snosi troškove prekršajnog postupka, u kom iznosu i u kom roku je dužan da ih plati i da će se, kad u presudi nije odlučeno o troškovima postupka, odlučiti o tome naknadno, posebnim rešenjem na koje je dozvoljena žalba .

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je veće Prvog osnovnog suda u Beogradu pogrešno ocenilo da ona nema aktivnu legitimaciju u postupku prinudnog izvršenja. U konkretnom slučaju, postupajući izvršni sud je ovakvu pravnu ocenu zasnovao na stavu da potraživanja troškova prekršajnog postupka pripadaju A. P . i R . T . kao okrivljenima u predmetima u kojima su donete izvršne isprave, a ne advokatu N . T, koji je kao branilac zastupao te okrivljene, pa da advokat N . T . samim tim nije ni mogao ta potraživanja da prenese na podnositeljku ustavne žalbe.

Pre upuštanja u ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je u prekršajnim postupcima, iz kojih potiču izvršne isprave, doneto rešenje o obustavljanju postupka protiv okrivljenog A. P, odnosno presuda kojom je okrivljeni R . T . oslobođen optužbe da je izvršio određeno prekršajno delo. Budući da navedenim aktima kojima je odlučivano o glavnoj stvari u prekršajnim postupcima nije odlučeno o troškovima postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je Prekršajni sud u Beogradu naknadno doneo posebno rešenje Pr. 409060/10 od 14. juna 2013. godine, kojim je usvojio zahtev okrivljenog A. P . za naknadu troškova njegovog branioca, advokata N . T, u iznosu od 9.000,00 dinara, odnosno posebno rešenje Pr. 1793/12 od 28. novembra 2013. godine kojim je dosudio advokatu N . T . nagradu za zastupanje okrivljenog R . T . u iznosu od 63.750,00 dinara. Nakon toga, podnositeljka ustavne žalbe je sa pozivom na odredbe člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine podnela predlog za izvršenje, tražeći da se izvršenje sprovede u njenu korist i dostavljajući izvršnom sudu overen ugovor o cesiji, kao dokaz da je potraživanje prešlo na nju. Podnositeljka ustavne žalbe se legitimisala kao izvršni poverilac na osnovu ugovora o cesiji koji su 21. januara 2014. godine zaključili advokat N . T, kao ustupilac potraživanja, i podnositeljka, kao prijemnik potraživanja, a koji je imao za predmet prenos potraživanja troškova postupka koji su dosuđeni pomenutim rešenjima donetim u prekršajnim postupcima.

Ispitujući da li je Prvi osnovni sud u Beogradu proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega imao u vidu prirodu izvršnog postupka u kome je doneto osporeno drugostepeno rešenje i obim procesnih ovlašćenja suda prilikom odlučivanja o predlogu za izvršenje. Naime, izvršni postupak predstavlja zakonom uređen postupak u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama i izvršni sud je u skladu sa načelom formalnog legaliteta, koje je afirmisano odredbama člana 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, bio dužan da donese rešenje o izvršenju kada su za to bili ispunjeni uslovi određeni zakonom. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da izvršni sud u takvoj pravnoj situaciji obavezno ispituje da li predlog za izvršenje sadrži sve zakonom propisane elemente, da li sudska odluka kojom je utvrđeno potraživanje ima svojstvo izvršne isprave i da li je izvršna isprava podobna za izvršenje. Načelo formalnog legaliteta, po oceni Ustavnog suda, podrazumeva i vezanost suda u izvršnom postupku izvršnom ispravom koja služi kao osnov za izvršenje i da izvršni sud u postupku sprovedbenog karaktera ne može preispitivati pravilnost i zakonitost izvršne isprave. Dakle, izvršni sud ne sme da preispituje pitanja na kojima se zasniva izvršna isprava, niti izvršnu ispravu samu, jer bi time narušio načelo presuđene stvari koje nalaže da se o onome što je pravnosnažno presuđeno više ne može raspravljati. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da načelo formalnog legaliteta, štiteći načelo presuđene stvari, istovremeno štiti i pravnu sigurnost i jedinstvo pravnog poretka. Ovo iz razloga što to načelo sprečava da se o istom pitanju donesu različite odluke (npr. jedna u parničnom, a druga u izvršnom postupku).

Ustavni sud nalazi da se načelo formalnog legaliteta proteže i na postupak po predlogu za izvršenje lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao izvršni poverilac, a kao što je bilo reč u konkretnom slučaju. U takvoj procesnoj situaciji, izvršni sud dodatno ispituje da li lice koje se legitimiše kao izvršni poverilac poseduje dokaze da je na njega preneto potraživanje utvrđeno izvršnom ispravom, a što podrazumeva i obavezu suda da proveri da li prenosilac potraživanja figurira kao njegov titular u izvršnoj ispravi.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud smatra da je Prvi osnovni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 409060/10 od 14. juna 2013. godine dosuđeni troškovi prekršajnog postupka okrivljenom A. P . i da podnositeljka ustavne žalbe u tom delu nema aktivnu legitimaciju u predmetnom izvršnom postupku, jer advokat N . T . nije bio titular potraživanja pomenutih troškova postupka. Međutim, imajući u vidu sadržinu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 1793/12 od 28. novembra 2013. godine, iz kojeg proizlazi da su troškovi prekršajnog postupka priznati advokatu N. T, Ustavni sud je zaključio da se Prvi osnovni sud u Beogradu u konkretnom slučaju nije zadržao na formalnopravnom ispitivanju ispunjenosti uslova za dozvolu izvršenja u korist podnositeljke ustavne žalbe na osnovu navedene izvršne isprave. Štaviše, postupajući izvršni sud je prekoračio svoja ovlašćenja koja su mu bila data odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, dajući drugačiju pravnu ocenu o tome koje lice ima svojstvo poverioca troškova prekršajnog postupka koji se vodio pred Prekršajnim sudom u Beogradu u predmetu Pr. 1793/12. U tom kontekstu, Ustavni sud je primetio da je veće izvršnog suda, za razliku od donosioca navedene izvršne isprave, ocenilo da troškovi prekršajnog postupka pripadaju okrivljenom R . T, zbog čega je u celini odbilo kao neosnovan predlog za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe. Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je ocenio da je Prvi osnovni sud u Beogradu, prekršivši načelo formalnog legaliteta, de facto stavio van snage pravnosnažno i izvršno rešenje Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 1793/12 od 28. novembra 2013. godine. S obzirom na navedeno, kao i činjenicu da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u izvršnom postupku od proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice u tvrđene povred e prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) 12186/14/1 Posl.br.2. I. 2018/2 014 od 30. avgusta 2016. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja istog suda I. 2018/14 od 21. jula 2014. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će prigovor podnositeljke ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu navode podnositeljke ustavne žalbe da je izvršni sud prekoračio zakonske rokove za donošenje odluke o predlogu za izvršenje, odnosno odluke o njenom prigovoru izjavljenom protiv prvostepenog odbijajućeg rešenja, ali ih nije posebno cenio, imajući u vidu da zahtevom ustavne žalbe nije izričito osporena dužina trajanja predmetnog izvršnog postupka.

6. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je uzeo u obzir da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog utvrđene povrede prava otkloniti poništajem osporenog drugostepenog rešenja . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ove zahteve, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U vezi zahteva podnosi teljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti