Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje Višeg suda u Kruševcu i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je sud proizvoljno odlučio o prigovoru zastarelosti, propustivši da oceni da li je obustava prvog izvršnog postupka posledica odustanka poverioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Ć . iz Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Ć . i utvrđuje da je rešenj em Višeg suda u Kruševcu Gž. 419/18 od 10. maja 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Kruševcu Gž. 419/18 od 10. maja 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja o izvršenju Osnovnog sud a u Kruševcu Ii. 818/17 od 8. avgusta 2017. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Ć . iz Kruševca je, 28. juna 2018. godine, preko punomoćnika D . Ć, advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 419/18 od 10. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu Ii. 818/17 .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, nav odi: da je izvršna isprava, u konkretnom slučaju, stekla svojstvo izvršn osti u martu 200 6. godine; da je izvršni postupak , koji je pokrenut u tom periodu, obustavljen rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu I. 3743/10 od 5. jula 2016. godine, jer se izvršni poverilac nije izjasnila u skladu sa članom 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da se takav propust može upodobiti odustanku izvršnog poverioca od izvršenja, pa se smatra da izvršenja nije ni bilo, odnosno, da podnošenje predloga za izvršenje nije imalo za posledicu prekid zastarelosti; da kako je novi predlog za izvršenje podnet 10. aprila 2017. godine, sledi da je prigovor zastarelosti, koji je istaknut u žalbi protiv rešenja o izvršenju, bio osnovan; da je Viši sud u Kruševcu, odbijanjem prigovora zastarelosti, podnosiocu ustavne žalbe povredio pravo na pravično suđenje, jer je izneto stanovište proizvoljno; da osporeno rešenje, takođe, nije obrazložen o na zadovoljavajući način, budući da drugostepeni sud nije uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja; da kako osporeno rešenje odstupa od dugogodišnje prakse sudova u pogledu primene člana 389. Zakona o obligacionim odnosima, to je podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava; da je Viši sud u Kruševcu o žalbi podnosioca odlučivao devet meseci, što predstavlja povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, kao i da mu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

G. N . iz Kruševca je 10. aprila 201 7. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Osnovnom sudu u Kruševcu predlog za izvršenje, protiv izvršnog dužnika D. Ć , ovde podnosioca ustavne žalbe, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Kruševcu P. 2070/01 od 16. septembra 2005. godine, radi predaje u državinu određenih nepokretnosti.

U predlogu za izvršenje je, pored ostalog, navedeno da izvršni dužnik nije postupio po izvršnoj ispravi i pored činjenice da je pred Osnovnim sudom u Kruševcu punih 12 godina vođen izvršni postupak koji je okončan obustavom, jer se izvršni poverilac nije izjasnila da li će se sprovođenje izvršenja nastaviti pred sudom ili javnim izvršiteljem.

Osnovni sud u Kruševcu je rešenjem Ii. 818/17 od 8. avgusta 201 7. godine odredio predloženo izvršenje.

Postupajući po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Kruševcu je doneo osporen o rešenje Gž. 419/18 od 10. maja 2018. godine , kojim je žalbu odbio i rešenje o izvršenju u celini potvrdio .

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je iz spisa predmeta utvrđeno da je izvršni poverilac vodila postupak izvršenja po istoj izvršnoj ispravi, koja je postala izvršna 3. marta 2006. godine, i to u predmetu I. 3743/10 ; da je rešenje o izvršenju doneto 31. marta 2006. godine, a postupak je obustavljen rešenjem od 5. jula 2016. godine (pravnosnažno 21. februara 2017. godine), iz razloga predviđenih članom 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je izvršni poverilac 10. aprila 2017. godine podnela predlog za izvršenje na osnovu iste izvršne isprave; da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za pobijanje rešenja o izvršenju zbog zastarelosti potraživanja, saglasno odredbama člana 74. stav 1. tač . 8) i 10 ) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a u vezi sa članom 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koje se izvršni dužnik neosnovano poziva u žalbi; da je predlogom za izvršenje iz marta 2006. godine izvršni poverilac preduzela radnju u cilju namirenja svog potraživanja, koja je dovela do prekida toka zastarelosti, pa kako je taj postupak pravnosnažno obustavljen 21. februara 2017. godine, rok zastarelosti je počeo teći iznova; da su stoga ocenjeni kao neosnovani žalbeni navodi izvršnog dužnika da je potraživanje izvršnog poverioca zastarelo protekom roka od 10 godina, koji je propisan odredbom člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a što je protivno i odredbama čl. 388. i 392. istog Zakona.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (član 379. stav 1.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, da se smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389. st . 1. i 2.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, da kad je prekid zastarevanja nastao prijavom potraživanja u stečajnom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana okončanja ovog postupka i da isto važi i kad je prekid zastarevanja nastao zahtevom prinudnog izvršenja ili obezbeđenja (član 392. st. 1, 4. i 5.).

Odredbama člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS", br. 106/15, 106/16 – a utentično tumačenje i 113/17 – autentično tumačenje) propisano je: da su izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni da se u roku od 1. maja do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (stav 1.); da se izvršni postupak obustavlja a ko se izvršni poverioci ne izjasne u roku (stav 2.). Odredbom člana 78. stav 3. istog Zakona je propisano da drugostepeni sud ispituje prvostepeno rešenje u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, da li je sud nadležan za donošenje rešenja o izvršenju, na stvarnu i mesnu nadležnost suda, da li isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju ima svojstvo izvršne isprave, da li je protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje i da li je izvršenje određeno na stvari koja je izvan pravnog prometa.

5. Ustavni sud najpre ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je, odlučujući o primenjivosti garancija sadržanih u članu 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključio da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (videti odluku Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke , broj 11258/84, od 7. jula 1986. godine). Ovakvo stanovište prihvatio je i Ustavni sud. Međutim, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao izvršni dužnik , u žalbi protiv rešenja o izvršenju , pokrenuo pitanja obligacionopravne prirode – zastarelost i prekid zasta relosti potraživanja iz izvršne ispravi, koja nisu neposredno vezana za sam parnični postupak koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (identičan zaključak Ustavni sud je izneo u Odluci Už-15060/2018 od 27. januara 2022. godine) .

6. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost stava Višeg suda u Kruševcu da potraživanje iz izvršne nije zastarelo, kao i da prilikom odlučivanja o osnovanosti tog materijalnopravnog prigovora nisu uzete u obzir sve relevantne okolnosti konkretnog slučaja.

Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni izvršni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, od 29. januara 1999. godine, stav 26.). Obaveza suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van der Hurk protiv Holandije , predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.), a što se posebno odnosi na obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske , predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Odredbom člana 388. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se zastarevanje prekida i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom u cilju ostvarenja potraživanja. Izvršni poverilac, u konkretnom slučaju, podne la je prvi predlog za izvršenje u martu 200 6. godine, na osnovu izvršne isprave . Taj izvršni postupak okončan je obustav om, jer izvršni poverilac nije postupila u skladu sa članom 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, što je, saglasno stavu 2. navedenog člana Zakona, imalo za posledicu obustavu postupka. Viši sud u Kruševcu nalazi da se rok zastarelosti potraživanja u odnosu na nov i predlog za izvršenje , koji je podnet 10. aprila 2017. godine, računa od pravnosnažnosti rešenj a o obustavi prvog izvršnog postupka, iz čega sledi da nije istekao desetogodišnji rok zastarelosti potraživanja iz člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, Viši sud u Kruševcu se kod ocene istaknutog prigovora zastarelosti zadrža o samo na konstataciji da se rok iz člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima računa od pravnosnažnosti rešenja o obustavi prvog izvršnog postupka, ne uzimajući u obzir razlog zbog kojeg je taj izvršni postupak okončan obustavom . Po shvatanju Suda, Viši sud u Kruševcu je propustio da prethodno odgovori na pitanje da li je podnošenjem prvog predloga za izvršenje prekinuta zastarelost, jer se to u okolnostima konkretnog slučaja ne može podrazumevati . Naime, razlog za obustavu prvog izvršnog postupka bi o je propust izvršnog poverioca da postupi po imperativnoj zakonskoj normi , tj. da se u roku od 1. maja do 1. jula 2016. godine izjasni da li je volj an da predmetno izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj . U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da je u Zaključku IUz-153/2016 od 25. oktobra 2018. godine, kojim je odbacio predlog i inicijative za ocenu ustavnosti člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 106/15), pored ostalog, konstatovano: da prelazne i završne odredbe, po svojoj pravnoj prirodi , imaju za cilj da urede odnose u jednoj oblasti u fazi prelaska sa jednog pravnog režima na drugi pravni režim ; da su osporenim odredbama člana 547. Zakona uređena pitanja koja se odnose na postupke izvršenja koji su počeli pre nego što su izvršitelji uopšte počeli da rade, odnosno, kada je izvršenje sprovodio samo sud ; da imajući u vidu da je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, u domenu sprovođenja izvršenja , ukinut paralelizam nadležnosti između sudova i javnih izvršitelja , te uspostavljena isključiva nadležnost sudova samo za izvršenje zajedničke prodaje nepokretnosti i pokretnih stvari, činjenja, nečinjenja ili trpljenja i izvršenje izvršnih isprava u vezi s porodičnim odnosima i vraćanjem zaposlenog na rad, osporenom odredbom člana 547. stav 1. Zakona je izvršnom poveriocu prepušt en izbor da li će izvršenje nastaviti sud (prema Zakonu od 2011. godine) ili javni izvršitelj, prema novom zakonu; da s ciljem omogućavanja da se taj izbor izvrši, zakonodavac je propisao da je izvršni poverilac dužan da se u roku od 1. maja do 1. jula 2016. godine izjasni o tome da li je voljan da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj, kao i da se, ukoliko to ne učini u propisanom roku, izvršni postupak obustavlja; da je tako zakonodavac , u okviru svoje Ustavom utvrđene nadležnosti za uređenje postupka pred sudovima i drugim državnim organima, uredio i pravne posledice propuštanja izjašnjenja izvršnih poverilaca, kao jedne od zakonom propisanih radnji u postupku; da su se osporene odredb e mogl e odnositi samo na izvršne postupke u kojima nije ustanovljena isključiva nadležnost suda za sprovođenje izvršenja ; da se osporenim odredbama ne vrši povreda prava na pristup sudu, odnosno na odlučivanje suda o pravima i obavezama stranaka u postupku, imajući u vidu da je njima omogućeno izvršnim poveriocima pravo izbora organa koji će okončati započete izvršne postupke, od kojih je jedan i sud; da je takvim prelaznim zakonskim rešenjem zakonodavac zatražio od samih izvršnih poverilaca da izvrše izbor organa koji će sprovesti započeto izvršenje do kraja, imajući u vidu da se radi o izvršenjima za koje je bio isključivo nadležan sud, jer su isti započeti pre početka rada javnih izvršitelja u Republici Srbiji, tako da izvršni poverioci nikada nisu ni imali priliku da se, u uslovima podeljene nadležnosti, izjasne o organu koji će sprovesti postupak izvršenja.

Prema tome, obustava prvog izvršnog postupka je usledila jer izvršni poverilac nije u zakonskom roku dostavila izjavu o izboru organa pred kojim će se postupak okončati , a za potrebe implementacije novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kojim je propisan prelazak sa do tada važećeg paralelizm a nadležnosti za sprovođenje izvršenja između sudova i javnih izvršitelja , na sistem isključive nadležnosti sudova, odnosno javnih izvršitelja . Stoga Ustavni sud smatra da je Viši sud u Kruševcu bio dužan da oceni da li opisano nepostupanje izvršnog poverioca ima karakter odustanka od radnje koju je ona prvobitno preduzela u cilju ostvarenja svog potraživanja , u kom slučaju se, saglasno odredbi člana 389. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , smatra da tom radnjom prekid zastarevanja nije nastupio. Ne prejudicirajući odluku nadležnog suda o ishodu postupka, Ustavni sud , dakle, zaključuje da u osporenom rešenju nisu dati ključni razlozi za ocenu istaknutog prigovora zastarelosti, te da, stoga , ono ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 419/18 od 10. maja 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice u tvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Kruševcu i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja o izvršenju Osnovnog sud a u Kruševcu Ii. 818/17 od 8. avgusta 2017. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava dužina trajanja izvršnog postupka, Ustavni sud podseća da je izmenama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/13) u pravni sistem Republike Srbije uvedeno novo pravno sredstvo – zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, o kome odlučuje nadležni sud, te da je 1. januara 2016. godine počeo da se primenjuje Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je takođe predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Stoga Ustavni sud nalazi da podnosi lac ustavne žalbe, pre obraćanja Sudu, nije iskoristi o sva Zakonom predviđena pravna sredstva za zaštitu svojih prava u redovnom postupku , pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, kao i da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog drugostepen og rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti