Odluka o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku za naknadu štete. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete, dok se žalba protiv meritornih odluka nižih sudova odbacuje kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Š . iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4320/10 , kao i postupku koji je vođen po reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. Š . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1315/16 od 14. decembra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Š . iz Kikinde podneo je Ustavnom sudu, 13. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu p rotiv presude navedene u tački 3 . izreke, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Isti podnosilac podneo je Ustavnom sudu, 11. jula 2018. godine, dopunu ustavne žalbe kojom je osporio rešenje navedeno u tački 3 . izreke, zbog povrede navedenih ustavnih prava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku vođenom po reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine.

Podnosilac ustavne žalbe iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su doneti osporeni akti i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi: da organi tužene nisu postupali u rokovima predviđenim odredbama člana 11. Carinskog zakona i člana 208. Zakona o opštem upravnom postupku, zbog čega postoji odgovornost države za naknadu štete; da je, u konkretnom slučaju, postupajući sudija morao da prihvati nalaz veštaka u pogledu utvrđivanja vrednosti totalne štete na predmetnom automobilu, te da je zakonska zatezna kamata trebalo da teče od dana kada je šteta uklonjena; da je tužena odgovorna za naknadu štete koju je podnosilac trpeo zbog nekorišćenja predmetnog vozila, bez obzira da li je podnosilac imao registrovanu delatnost; da obrazloženje osporenih akata nije u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava ; da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, budući da je postupak do pravosnažnog okončanja trajao više od 12 godina za koje vreme je održano samo 12 ročišta , a po vanrednom pravnom leku je trajao više od tri i po godine; da su nadležni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom. Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da se utvrdi da su osporenim aktima povređena označena ustav na prava , kao i da se zbog povrede navedenih prava podnosiocu utvrdi naknada materijalne i nematerijalne štete i naknade troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u ustavnu žalbu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

S. Š, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. aprila 2002. godine tužbu Prvom opštins kom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije , radi naknade materijalne štete. Na ročištu održanom 2. jula 2008. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

U sprovedenom postupku do donošenja presude Prvog opštinskog sud a u Beogradu P. 2569/02 od 22. septembra 2005. godine, kojom su odbijeni kao neo snovani tužbeni zahtevi tužioca, zakazano je ukupno osam ročišta za glavnu raspravu od kojih je pet održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tri svedoka i tužioca, kao i saobraćajno-tehničkim veštačenjem. Ostala tri ročišta nisu održana, od čega jedno na zahtev punomoćnika tužioca. U periodu od 24. decembra 2002. do 31. marta 2005. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, a tužilac je u tom periodu podneo dva podneska prvostepenom sudu od 8. januara i 16. marta 200 4. godine, kojima je tražio da se zakažu ročišta za glavnu raspravu.

Postupajući po žalbi tužioca od 19. decembra 2005. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 407/06 od 14. marta 2008. godine kojim je ukinuta navedena prvostepena presuda i spisi su vraćeni prvost epenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno se dam ročišta za glavnu raspravu od kojih je šest održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i četiri svedoka - putem zamolnice, kao i saobraćajno -tehničkim veštačenjem koje je dopunjeno, dok jedno ročište nije održano. U periodu od 28. oktobra 2009. godine do 7. juna 2011. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu. U tom periodu prvostepeni sud je u više navrata (29. oktobra 2009 , 1. novembra 2010. i 14. marta 2011. godine) zamolnicom od Osnovnog suda u Mrkonjić Gradu zatražio pravnu pomoć u vidu saslušanja svedoka A.T. Zapisnik o saslušanju navedenog svedoka A.T. dostavljen je Prvom osnovnom sudu u Beogradu, dana 6. maja 2011. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4320/10 od 9. novembra 2012. godine, stavom prvim izreke, tužena Republika Srbija je ob avezana da tužiocu na ime naknade štete za troškove prevoza automobila u Šipovo plati 1.190 DM , sa domicilnom kamatom od 13. avgusta 2001. do 31. decembra 2001. godine i domicilnom kamatom na iznos od 595 evra po stopi koju propisuje Evropska centralna banka od 1. januara 2002. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja ; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev kojim je tražena naknada štete na vozilu u iznosu od 105.767,29 dinara, sa zateznom kamatom od 28. avgusta 2001. godine do isplate; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev kojim je tražena naknada štete zbog korišćenja drugog vozila od 8. decembra 1998. godine do 8. avgusta 2001. godine u mesečnim iznosima navedenim u tom delu izreke, sa kamatom na svaki pojedinačan iznos od osmog u mesecu do isplate ; stavom četvrtim izreke tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade štete na vozilu plati 240.832,00 dinara, sa zateznom kamatom od veštačenja 25. a prila 2012. godine do isplate, stavom petim izreke tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade štete zbog korišćenja drugog vozila plati 557.756,40 dinara , sa zateznom kamatom od 25. aprila 2012. godine do isplate ; stavom šestim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kojem je na dosuđeni iznos iz stava petog izreke tražena zatezna kamata od 8. avgusta 2001. do 25. aprila 2012. godine; stavom sedmim izreke tužena je obavezana da tužiocu plati parnične troškove u iznosu od 310.300,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4320/10 od 9. novembra 2012. godine u delu stava prvog izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu plati 595 evra, sa kamatom koja se od 13. avgusta 2001. do 31. decembra 2001. godine obračunava u visini domicilne kamatne stope na iznos od 1.190 DM kao valute u kojoj je obaveza nastala, a od 1. januara 2002. godine do isplate sa kamatom po stopi koju određuje Evropska c entralna banka, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, zatim je potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke, kao i delu stava četvrtog izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu plati 154.750,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 25. aprila 2012. godine kao dana veštačenja do isplate i u stavu šestom izreke ; stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je navedena prvostepena presuda i delimično odbijen tužbeni zahtev u stavu prvom izreke, kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na dosuđeni iznos od 595 evra u dinarskoj protivvrednosti plati domicilnu kamatu od 1. januara 2002. godine do isplate, zatim u stavu četvrtom kojim je tužena obavezana da tužiocu plati 86.082,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. aprila 2012. godine do isplate na ime naknade štete na vozilu i stavu petom izreke kojim je traženo da se tužena obaveže da plati tužiocu 557.756,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25. a prila 2012. godine do isplate na ime naknade štete za korišćenje drugog vozila; stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu sedmom pobijane presude, tako što je tužena obavezana da tužiocu plati parnične troškove u iznosu od 103.433,00 dinara , u roku od 15 dana od prijema presude. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su organi unutrašnjih poslova 23. novembra 1998. godine u Kikindi od tužioca privremeno oduzeli putničko vozilo marke „Golf TDI“; da su 7. decembra 1998. godine carinarnici u Zrenjaninu podneli prekršajnu prijavu zbog osnovane sumnje da je navedeno vozilo predmet carinskog prekršaja; da je carinarnica u Zrenjaninu po navedenoj prijavi naredbom od 11. decembra 1998. godine pokrenula postupak za carinski prekršaj iz člana 189. stav 1. tačka 3) u vezi člana 198. stav 1. Carinskog zakona („Službeni list SRJ“, broj 45/92 sa izmenama i dopunama); da je tužilac prvostepenim rešenjem Komisije za carinske prekršaje oglašen odgovornim za prijavljeni prekršaj, kažnjen je novčanom kaznom i izrečena mu je zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja iz člana 200. stav 1. Carinskog zakona; da je rešenjem Saveznog veća za prekršaje Pžc. 89/99 od 17. februara 1999. godine prvostepeno rešenje ukinuto po žalbi okrivljenog i predmet je vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak; da je prvostepeni organ u ponovnom postupku 30. aprila 1999. godine doneo rešenje kojim je tužioca oglasio odgovornim za isti prekršaj, kaznio ga je novčanom kaznom i na osnovu istih propisa odredio zaštitnu meru oduzimanja vozila; da je rešenjem Saveznog veća za prekršaje Pžc. 879/99 od 14. aprila 2000. godine odbijena žalba okrivljenog, prvostepeno rešenje o prekršaju je potvrđeno; da je Savezni sud, po vanrednom pravnom leku - zahtevu okrivljenog za sudsku zaštitu, preinačio navedena rešenja prekršajnih organa, obustavio je prekršajni postupak za prijavljeni carinski prekr šaj i ukinuo zaštitnu meru i naredio da se sporno vozilo vrati okrivljenom.

Apelacioni sud je ocenio da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak da je rad policije i prekršajnih organa u spornom postupku bio nepravilan i nezakonit i da tužena zbog toga odgovara za štetu koju je tužilac pretrpeo na vozilu i drugim dobrima. Naime, organi unutrašnjih poslova su ovlašćeni da kontrolišu vozila u javnom saobraćaju, ovlašćeni su i da privremeno oduzmu vozilo ukoliko se pojavi osnovana sumnja da bi ono moglo biti predmet prekršaja ili krivičnog dela, a po odredbi člana 16. Carinskog zakona važećeg u sporno vreme su bili dužni da najbližoj carinarnici prijave robu i prevozna sredstva koja su privremeno oduzeli zbog postojanja osnovane sumnje da se radi o robi nad kojom nije sproveden carinski postupak. Tužiocu prilikom privremenog oduzimanja nije izdata potvrda, ali policija je sačinila službenu belešku. Tužilac je prijavljen carinarnici u Zrenjaninu zbog osnovane sumnje da je vozilo predmet carinskog prekršaja i naredbom carinskog organa protiv tužioca je pokrenut prekršajni postupak. Tužiocu je stavljeno na teret da sporni automobil kao carinsku robu pri uvozu iz Republike Srpske u Srbiju nije prijavio carini. Prekršajni organi su izrekli zaštitnu meru oduzimanja predmeta prekršaja. Organi tužene su pri privremenom oduzimanju, stavljanju pod carinski nadzor i odlučivanju o prekršaju postupali u granicama zakonskih ovlašćenja, o postojanju prekršaja i sankcijama su odlučivali u zakonom predviđenoj proceduri, uz poštovanje prava okrivljenog na učešće u postupku, na odbranu i izjavljivanje pravnih lekova. Različ ita primena propisa na određeni događaj od strane prekršajnih organa u redovnom postupku i Savezno g suda u postupku po vanrednom pravnom leku se ne smatra nepravilnim i nezakonitim radom prekršajnih organa i policije.

Drugostepeni sud dalje navodi da je tužiocu, na osnovu odluke Saveznog suda, vozilo vraćeno 13. avgusta 2001. godine, te da tužilac nije tvrdio da su se pre 13. avgusta 2001. godine stekli uslovi za vraćanje vozila, nije pružio dokaz da je pre tog datuma tražio vraćanje vozila i da tome nije udovoljeno, pa protek vremena od donošenja odluke Caveznog suda do predaje vozila tužiocu ne može da se pripiše nepravilnom radu carinskih organa. Prijemom odluke Saveznog suda za carinske organe je nastala obaveza da vozilo vrate tužiocu , jer je osnov za njegovo zadržavanje otpao.

Takođe se u drugostepenoj presudi ističe da iz službene beleške policije sačinjene pri oduzimanju vozila proizilazi da je vozilo bilo ispravno, pa je u takvom stanju trebalo i da se vrati tužiocu. Međutim, u postupku je utvrđeno da je vozilo vraćeno kao havarisano, da se motor pokvario, lim korodirao od vlage, da su nedostajale felne i akumulator, a iz nalaza veštaka da je na vozilu zbog neodržavanja i uslova čuvanja nastala totalna šteta. Vozilo je proizvedeno 1985. godine, na dan vraćanja je vredelo 15% od cene novog vozila ili 198.652,00 dinara, spašeni ostatak od 22,10% je 43.902,00 dinara, pa totalna šteta na dan vraćanja iznosi 154.750,00 dinara. Po mišljenju veštaka , vozilo je u momentu oduzimanja vredelo 86.082,00 dinara više nego u momentu vraćanja, a pad vrednosti je posledica vremenske amortizacije od 1,8% i pada ponude i tražnje i opšteg stanja vozila zbog neodržavanja od 5%, pa bi ukupna šteta iznosila 240.832,00 dinara. Iz osnovnog nalaza istog veštaka od 4. novembra 2003. godine, proizilazi da je vozilo na dan oduzimanja vredelo 21,80% od vrednosti novog vozila. Novo vozilo na dan dopunskog veštačenja 25. aprila 2012. godine vredelo 1.324.428.00 dinara, a 21,8% ovog iznosa je 288.707,86 dinara. Razlika u vrednosti na dan oduzimanja i na dan vraćanja vozila je 90.055,00 dinara. I taj iznos predstavlja 6,8% od vrednosti novog vozila po cenama na dan dopunskog veštačenja. Iz ovih činjenica Apelacioni sud je našao da je prave dno ocenjeno da je tužena odgovorna za štetu prouzrokovanu načinom čuvanja vozila u toku prekršajnog postupka. Stvarna šteta koja potiče iz ovog uzroka odgovara visini totalne štete na vozilu po cenama u vreme dopunskog veštačenja, a prema stanju na dan vrać anja vozila. Tužilac je vraćanjem neispravnog vozila dobio vrednost od 43.902,00 dinara i isplatom totalne štete od 154.750,00 dinara njegova imovinska situacija se dovodi u stanje u kakvom bi bila da mu je vraćeno ispravno vozilo. Zbir ovih iznosa od 198.652,00 dinara predstavlja vrednost koju bi vozilo imalo na dan vraćanja u odsustvu prekršajnog postupka. Vrednost vozila bi se zbog izmenjenih tržišn ih uslova i proteka vremena smanjivala i da se vozilo nalazilo kod tužioca, pa tužena ne odgovara za smanjenje vrednosti iz navedenih uzroka. Stoga je tužbeni zahtev neosnovan za iznos od 86.082,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Eventualni tužbeni zahtev je pravilno usvojen za iznos procenjene totalne štete od 154.750,00 dinara , sa zateznom kamatom od dopunskog veštačenja, kojim je utvrđen iznos štete do isplate. Po oceni, drugostepenog suda, p rvostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog propisa delimično usvojio eventualni a odbio primarni tužbeni zahtev kojim je tražena totalna šteta od 105.767,29 dinara sa zateznom kamatom od 28. avgusta 2001. godine do isplate. Okolnosti navedene u žalbi ne opravdavaju da se totalna šteta obračunava po cenama na dan vraćanja vozila.

Takođe, sud pravnog leka zaključuje da tužiočeva potreba da radi obavljanja nelegalne trgovinske delatnosti uzme u zakup drugo vozilo nije u uzročnoj vezi sa radom organa tužene, a ni sa nači nom čuvanja privremeno oduzetog putničkog vozila, te da je, stoga prvostepeni sud pogrešno obavezao tuženu da naknadi štetu u iznosu od 557.000,00 dinara na ime izdataka za zakup vozila radi obavljanja nelegalne dopunske delatnosti , pri čemu je primarni tužbeni zahtev kojim je naknada istog oblika štete tražena u mesečnim iznosima zakupnine, sa pripadajućom kamatom , neosnovan iz istih razloga kao i eventualni tužbeni zahtev.

Kako je tužena odgovorna za štetu na vozilu koja potiče od neodgovarajućeg č uvanja u sabirnom centru, pa je vozilo zbog uslova čuvanja postalo neupotrebljivo , drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je zahtev za naknadu izdataka za šlepanje vo zila u Šipovo osnovan. Prvostepenom presudom tužena je pravilno obavezana da tužiocu plati 595 evra kao protivvrednost iznosa od 1.190 DM koji je tužilac platio prevozniku. Na ovaj iznos tužiocu je do 31. decembra 2001. godine pravilno dosuđena domicilna kamata. Na konvertovani iznos od 595 evra od 1. januara 2002. godine, pa do isplate tužena duguje kamatu po stopi koju propisuje Ce ntralna evropska banka. Prvostepena presuda je doneta pre nego što je Zakon o zateznoj kamati („Službeni glasnik PC “, broj 119/12 , od 17. decembra 2012. godine) stupio na snagu, do tada zatezna kamata na devizna potraživanja nije bila regulisana prinudnim propisima, već je poverilac deviznog potraživanja, prema ustaljenoj sudskoj praksi, imao pravo na domicilnu kamatu prema valuti u kojoj je obaveza ugovorena, a za potraživanja u evrima na kamatu po stopi koju određuje Evropska centralna banka, a ne na domicilnu kamatu. Stoga je pobijanom odlukom na dosuđeni iznos evra tužiocu pored kamate koju određuje Evropska centralna banka, pogrešno dosuđena i domicilna kamata i zato je ožalbena presuda u stavu prvom izreke prei načena odbijanjem zahteva za domicilnu kamatu na evre.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je 15 . oktobra 2014. godine, preko Prvog osnovnog suda u Beogradu, izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 395. ZPP.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R3. 65/16 od 8. juna 2016. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1315/16 od 8. septembra 2016. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnih nedos tataka, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije reviziju tužioca, prethodno dostavio Republičkom javnom tužiocu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1315/16 od 14. decembra 2017. godine, stavom prvim izreke, nije prihvaćeno da se o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine, odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 395. ZPP, dok je stavom drugim izreke odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv navedene drugostepene presude. U obra zloženju ovog rešenja je navedeno da revizijski sud nije našao da su ispunjeni uslovi za primenu instituta iz člana 395. ZPP, budući da nema dokaza o neusaglašenoj sudskoj praksi po pitanju uslova za ostvarivanje prava na naknadu materijalne štete u vidu izgubljene dobiti i odgovornosti države, u smi slu čl. 172. i 189. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome , pravni stav izražen samo u jednoj ranijoj odluci na koju se revident poziva (Rev. 435/07 od 27. marta 2007. godine) , od kojeg je odstupljeno u kasnije donetim odlukama revizijskog suda , nije dokaz različite sudske prakse i ne predstavlja razlog ni osnov za prihvatanje odlučivanja o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj. Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnaž ne presude iznosi ukupno 11.405,58 evra u dinarskoj protivvrednosti, a da je odredbom člana 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbam a Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), kao i da je odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) propisano da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dan a stupanja na snagu ovog zakona, to je Vrhovni sud zaključio da vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra na dan podnošenja tužbe, pa je reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ , br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom (član 172. st. 1. i 2.); da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete (član 186.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, a da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. do 3.); da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.); da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.).

Zakonom o trgovini („Službeni list SRJ“, br. 32/93, 50/93, 41/94, 29/96 i 37/02 - dr. zakon i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 - dr. zakon i 85/05 - dr. zakon) bilo je propisano: da je savezni tržišni inspektor dužan da privremeno zatvori prodajni objekt ili drugo prodajno mesto trgovcu koji obavlja trgovinsku ili drugu uslužnu delatnost za koju nije registrovan; prodaje robu bez dokumentacije ( član 41a. stav 1. tač. 1) i 2)); da je savezni tržišni inspektor dužan da privremeno oduzme robu namenjenu prodaji trgovcu koji: stavlja robu u promet, a za to nije registrovan; prodaje robu bez dokaza o njenoj nabavci; transportuje robu bez propisane dokumentacije; prodaje robu van prodajnog objekta ili drugog prodajnog mesta za koje je dobio odobrenje od nadležnog organa (član 41b. stav 1. tač. 1. do 4.).

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom, pored ostalog, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji, koja je u ovoj parnici rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1315/16 od 14. decembra 2017. godine odbačena kao nedozvoljena, ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim postupkom, jer prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po navedenom vanrednom pravnom leku u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njegovo izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu. Imajući u vidu izneto, kao i to da je ustavnom žalbom izričito osporena i dužina trajanja postupka po reviziji, Ustavni sud je najpre ocenjivao osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan, a zatim i postupak koji je vođen po reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine.

5.1 Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan , Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je u tom delu osporeni postupak trajao 12 godina i nepunih pet meseci .

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična i pravna pitanja, relativno složena činjenična i pravna pitanja, koja su zahtevala dugotrajniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postup ak saslušanjem tužioca i sedam svedoka, kao i saobraćajnim veštačenjem koje je dopunjeno. Pri tome, dužini postupka je doprinela i činjenica da je četvoro svedoka saslušano zamolnim putem preko nadležnog suda u Bosni i Hercegovini.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se on i njegov punomoćnik uredno odazivali na pozive za zakazana ročišta, osim na jedno ročište koja nije održano na zahtev punomoćnika podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe je tokom postupka u dva navrata urgirao da se zakažu ročišta za glavnu raspravu. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao, pre svega, finansijski interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dali postupajući sudovi. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka bile donete dve prvostepene presude, od koji je prva bila ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak, da bi zatim u ponovnom postupku bila doneta druga prvostepena presuda koja u jednom delu preinačena. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je za period od 12 godina održano samo 11 ročišta, pri čemu u periodu od 24. decembra 2002. do 31. marta 2005. godine, dakle za dve godine i tri meseca , nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu. Činjenica da u periodu od 28. oktobra 2009. do 7. juna 2011. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, ne može se staviti na teret prvostepenom sudu, budući da je u tom periodu prvostepeni sud preduzimao određene procesne radnje, odnosno da je u tri navrata zamolnicom, preko odgovarajućih ministarstava od Osnovnog suda u Mrkonjić Gradu zatražio pravnu pomoć u vidu saslušanja svedoka A.T. Zatim od dana podnošenja žalbe na presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2569/02 od 22. septembra 2005. godine, do donošenja odluk e po žalbi proteklo je skoro dve godine i tri meseca .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u odnosu na osporeni parnični postup ak, od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5.2 Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak koji je vođen po reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine, Ustavni sud je utvrdio da je taj deo osporenog parničnog postupka okončan u roku od tri godine i dva meseca od izjavljivljanja navedene revizije. Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da se, u konkretnom slučaju, trajanje osporenog postupka objektivno može smatrati nerazumno dugim prevashodno zbog postup anja nižestepenih sudova, odnosno prvostepenog kojem su bili vraćeni spisi kako bi reviziju prethodno dostavio Republičkom javnom tužiocu i drugostepenog koji je ocenjivao izuzetnu dozvljoljenost revizije, dok je Vrhovni kasacioni sud nakon vraćanja spisa rešio u roku od devet meseci što se ne može smatrati nerazumo dugim. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se parnični postupak u delu kojim je odlučivano po reviziji mora posmatrati kao celina, te da je u svom ukupnom trajanju izašao iz granica razumnog roka za njegovo okončanje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporeno m postupk u koji je vođen po reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine, takođe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

5.3 Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja predmetnog postupka koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4320/10, kao i postupku koji je vođen po reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine i postupanje prevashodno prvostepenog suda, zatim činjenicu da se ne može staviti na teret prvostepenom sudu to što u periodu od 28. oktobra 2009. do 7. juna 2011. godine nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnosti postupanja sudova.

Isti stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

6. Polazeći od toga da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju, pored ostalog, i na navodima o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava u osporenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu , Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi tumačili i primenili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatosrka, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava stranaka (na pristup sudu, na obrazloženu odluku i dr.).

Imajući u vidu činjenični osnov utvrđen u osporenom postupku, kao i relevantne propise za rešenje spornog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u osporenoj presudi kako u potvrđujućem, tako i u preinačujućem delu , dao jasne, precizne i logične zaključke za svoje stavove koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primen i merodavnog materijalnog prava.

Polazeći od odredaba Zakona o trgovini, prema kojim su se trgovinom mogla baviti fizička i pravna lica registrovana za obavljanje te delatnosti, a da iz činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio ustavnosudskom proizlaz i da podnosilac, na kojem je bio teret dokazivanja, nije pružio dokaze o ranijem postojanju i obimu njegove registrovane (a ne neregistrovane) dopunske delatnosti, vezane za obavljanje trgovine, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za stav da, u konkretnom slučaju, država ne može biti odgovorna zbog činjenice da usled oduzimanja predmetnog vozila podnosilac nije mogao obavljati neregistrovanu delatnost - trgovinu , te da je pravno utemeljen zaključak da nisu osnovani primarni i eventualni tužbeni zahtev podnosioca za utvrđenje naknade štete u visini zakupa drugog vozila, a radi obavljanja dopunske delatnosti - trgovine kojim se tužilac u vreme oduzimanja, i u vreme pre oduzimanja bavio.

U vezi navoda ustavne žalbe da je, u konkretnom slučaju, drugostepeni sud morao da prihvati nalaz veštaka u pogledu utvrđivanja vrednosti totalne štete na predmetnom automobilu, Ustavni sud napominje da je u Zakonu o parničnom postupku usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Jemstvo da će organ nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razumljive razloge u odluci. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud dao dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge zašto nije prihvatio nalaz veštaka saobraćajne struk e vezan za iznos totalne štete. Pri tom, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, osim kad u tome postoji oč igledna proizvoljnost ili arbitrernost, a što ovde nije slučaj. Takođe , Ustavni sud ukazuje da nisu od uticaja navodi podnosioc a da je zakonska zatezna kamata trebalo da teče od dana kada je šteta uklonjena, budući da mu je dosuđena materijalna šteta u vrednosti totalne štete, a ne šteta radi popravke predmetnog vozila.

Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud je zaključi o da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na i činjenici da Apelacioni sud nije dao dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a na kome je zasnovao osporenu presudu. U tom smislu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi istakao na kojim navodima i dokazima temelji svoju odluku i da je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kako za potvrđujući, tako i za preinačujući deo osporene presude , te da se pozvao na odgovarajuće odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav. U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosilaca da osporena presuda nije obrazložena.

Ustavni sud konstatuje da se podnosilac žali i na neujednačenu praksu sudova u Srbiji u vezi odgovornosti tužene Republike S rbije da naknadi štetu za izmaklu dobit . Podnosilac je naveo da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3424/03 od 28. januara 2004. godine, povodom bitno sličnog činjeničn og stanja, drugom tužiocu dosuđena naknada štete u visini zakupa drugog vozila, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, a da se takve razlike mogu javiti i u okviru istog suda, i to se samo po sebi ne mora smatrati uvek povredom označenog prava. U konkretnom slučaju, podnosilac je kao dokaz o različitom postupanju dostavio samo jednu presudu Vrho vnog suda Srbije. Ustavni sud smatra da se u takvim okolnostima, po pravilu, ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da je to dovelo do ustavnopravno relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu . Ustavni sud konstatuje da je u Rešenju Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine ukazao da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna različita odluka ne predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da podnosilac povredu prava na imovi nu izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju o povredi prava zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, budući da je prethodno utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , rešavajući kao u prvom delu tačke 3. izreke

7. U pogledu navoda podnosioca koji se odnose na osporeno revizijsko rešenje, Ustavni sud najpre ističe da u svakom postupku koji se vodi pred sudom (kao uostalom i u postupku koji se vodi pred organom državne uprave) sud pravnog leka ima ne samo pravo, već i zakonsku obavezu da pre upuštanja u meritorno odlučivanje o izjavljenom pravnom sredstvu ispita da li su ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje. Ovo pravo (i obaveza) revizijskog suda bilo je propisano članom 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na konkretan postupak, i jednako se odnosi na situaciju kada se izjavljuje „obična“ revizija (po članu 394. Zakona), kao i kada se revizija izjavljuje po članu 395. tog zakona ili kada je njena dozvoljenost predviđena posebnim zakonom. Stoga, čak ni pozitivna ocena apelacionog suda o dopuštenosti revizije izjavljene iz Zakonom izuzetno propisanih razloga, ni na koji način ne može da bude obavezujuća za revizijski sud kao sud nadležan za postupanje po ovom vanrednom pravnom leku i kao sud više instance. Ustavni sud dalje ukazuje da obrazloženje osporenog rešenja sadrži dovoljne razloge zbog kojih nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji podnosioca ustavne žalbe, kao o izuzetno dozvoljenoj, te ističe da takvo obrazloženje ne smatra proizvoljnim.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju dao jasne i dovoljno obrazložene razloge kada je, saglasno odredbi člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), stavom drugim izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1318/13 od 4. septembra 2014. godine. Prilikom odlučivanja Ustavni sud je posebno imao u vidu Odluku Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine kojom je odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine (videti rešenja Ustavnog suda Už-5200/2012 od 3. decembra 2014. godine, Už-211/2013 od 25. juna 2015. godine Už-924/2013 od 25. juna 2015. godine.).

Imajući u vidu da se sadržina prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, ne može dovesti u pravnu vezu sa osporenim procesnim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda, to Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe koji se odnose na to pravo.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti