Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava i povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao 25 godina. Poništava se presuda Upravnog suda i dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 17132/13 od 13. oktobra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 17132/13 od 13. oktobra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 360.1-196/2012 od 29. septembra 2013. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen u predmetu IV-01/16 broj 360-4165/90 Odeljenja za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove uprave gradske opštine Stari grad povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

5. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Beograda, preko S . M, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu , 28. novembra 2015. godine , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 17132/13 od 13. oktobra 2015. godine, rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 360.1-196/2012 od 29. septembra 2013. godine i rešenja Uprave gradske opštine Stari grad – Odeljenje za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove IV-01/16 broj 360-4165/90 od 13. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je otac podnosioca pok. D. M . 5. septembra 1990. godine podneo nadležnom organu zahtev da opština obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava iz stana koji se nalazi u zgradi u D. ulici broj 5, ugao N . broj 41 u Beogradu; da je rešenjem prvostepenog organa uprave od 8. maja 1991. godine odbijen predmetni zahtev, ali da je drugostepeni organ uvažio žalbu podnosiočevog oca i rešenjem od 2. decembra 1991. godine poništio navedeno prvostepeno rešenje , a predmet vratio istom organu na ponovni postupak i odlučivanje; da je otac podnosioca preminuo u toku predmetnog postupka, nakon čega je podnosilac, kao njegov zakonski naslednik , nastavio da vodi postupak za obezbeđenje stana radi preseljenja nosioca stanarskog prava iz navedenog stana.

Pozivajući se na odredbe člana 46. Zakona o stanovanju, podnosilac ustavne žalbe ističe da se o njegovom zahtevu nije moglo rešavati primenom člana 37 . Zakona o stambenim odnosima, već primenom čl. 42 . i 43 . Zakona o stanovanju. Podnosilac ukazuje da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer je „proizvoljan i arbitreran“ stav Upravnog suda, prema kome se Zakon o stanovanju primenjuje samo na zahteve koji su podneti po tom zakonu. Takođe ističe da mu je povređeno pravo na jednaku pravnu zaštitu, jer su navedenim stavom, bez ikakvog osnova, dovedena u nejednak položaj lica koja su podnela zahtev pre stupanja na snagu Zakona o stanovanju, o kome nije odlučeno prvostepenim rešenjem do stupanja na snagu tog zakona i lica koja takav zahtev nisu podnela pre stupanja zakona na snagu, već u roku ostavljenom tim zakonom. Primena Zakona o stambenim odnosima na rešavanje o predmetnom zahtevu, umesto Zakona o stanovanju, imala je, po mišljenju podnosioca, za posledicu i povredu prava na mirno uživanje imovine.

Podnosilac ustavne žalbe detaljno iznosi tok osporenog upravnog postupka, ukazujući da je odlučivanje o njegovom pravu pred organima uprave i Upravnim sudom trajalo više od 25 godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe ističe da članom 49. Zakona o upravnim sporovima nije omogućeno podnošenje zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude u konkretnom slučaju, čime mu je uskraćeno pravo na delotvoran pravni lek u upravnom sporu.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeni akt te utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000. dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

D. M . iz Beograda, otac podnosioca ustavne žalbe, obratio se 25. septembra 1990. godine nadležnom o deljenju Skupštine opštine Stari grad zahtevom u smislu člana 37. Zakona o stambenim odnosima, u kome je naveo: da je „na osnovu ugovora o poklonu vlasnik stana“ broj 7-8 u D. ulici broj 5 u Beogradu, a da se kao vlasnik stana i dalje vodi njegov sin S. M, poklonodavac; da je predmetni stan neuseljiv, opterećen stanarskim pravom u korist D . L . iz Beograda; da njegov unuk D . M, sin M . M . nema rešeno stambeno pitanje, a niko u porodici ne raspolaže stanom u društvenoj svojini koji bi mogao dati nos iocu stanarskog prava i da zbog toga traži da opština obezbedi odgovarajući stan nosiocu stanarskog prava; da su oni „naslednici odnosno poklonoprimci“ lica koje je bilo vlasnik stana pre januara 1959. godine, tako da unuk podnosioca zahteva, koji ima prebivalište u istom mestu u kome je predmetni stan, ima pravo prvenstva u obezbeđivanju stana.

Rešenjem Sekretarijata za urbanizam, komunalno-stambene, građevinske i imovinsko-pravne poslove opštine Stari grad u Beogradu IV-01/16 broj 360-4165/90 od 8. maja 1991. godine odbijen je zahtev D. M . kao neosnovan, budući da podnosilac, ni po naknadnom traženju, nije dostavio dokaz da predmetni stan nije kupljen kao neuseljiv, kao i da nema drugi stan koji zadovoljava njegove lične i porodične stambene potrebe.

Rešenjem Sekretarijata za komunalne, građevinske i stambene poslove grada Beograda od 2. decembra 1991. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen istom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju tog drugostepenog rešenja je navedeno da je prvostepeni organ bio dužan da ponovo pozove podnosioca, pod pretnjom propuštanja, da dostavi ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, da nakon toga utvrdi da li je stan kupljen kao neuseljiv, da li unuk podnosioca zahteva ima rešeno stambeno pitanje, gde i sa kim stanuje i da li članovi njegovog domaćinstva imaju rešeno stambeno pitanje.

Rešenjem prvostepenog organa od 8. jula 2003. godine, donetim u ponovnom postupku na osnovu člana 42. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, broj 50/92), odbijen je kao neosnovan zahtev M. M . (ovde podnosioca ustavne žalbe), vlasnika stana broj 7-8 u D . ulici broj 5 u Beogradu, za iseljenje V . V, koja predmetni stan koristi kao zakupac na neodređeno vreme. U obrazloženju rešenja je konstatovano da je punomoćnik D . M . na raspravi održanoj 1. februara 1999. godine izjavio da je podnosilac zahteva preminuo 2. aprila 1995. godine, te da je za naslednika na predmetnom stanu oglašen podnosilac ustavne žalbe, koji ostaje u svemu pri podnetom zahtevu za iseljenje D. L. Prvostepeni organ je, tak ođe, konstatovao da je preminula i nosilac stanarskog prava D. L, a da nakon njene smrti stan koristi V . V . sa porodicom.

Odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe, drugostepeni organ je rešenjem od 24. novembra 2003. godine poništio navedeno prvostepeno rešenje, nalazeći da je, nakon ocene okolnosti vezanih za rešenost stambene potrebe podnosioca, o predmetnom zahtevu trebalo odlučiti primenom člana 37. Zakona o stambenim odnosima, budući da je u ovom postupku već bilo doneto prvostepeno rešenje.

Osporenim rešenjem Uprave gradske opštine Stari grad – Odeljenje za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove IV-01/16 broj 360-4165/90 od 13. avgusta 2012. godine, donetim na osnovu 37. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 12/90 i 47/90), odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe, vlasnika stana broj 7-8 u D . ulici broj 5 u Beogradu, za iseljenje V . V, koja predmetni stan koristi kao zakupac na neodređeno vreme. U obrazloženju rešenja je navedeno da je u postupku utvrđeno da je supruga podnosioca zahteva , na osnovu ugovora o korišćenju stana broj 74/88 od 22. juna 1988. godine, dobila na korišćenje stan koji zadovoljava lične i porodične potrebe njihove porodice, te nema osnova da mu za preseljenje nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu opština obezbedi drugi stan.

Osporenim rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 360.1-196/2012 od 29. septembra 2013. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv osporenog prvostepenog rešenja, iz istih razloga koji su navedeni u obrazloženju pobijanog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 17132/13 od 13. oktobra 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv osporenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je, polazeći od odredaba člana 37. Zakona o stambenim odnosima, a imajući u vidu odredbe člana 46. st 1. i 2. Zakona o stanovanju, ocenio pravilnom odluku drugostepenog organa da odbije žalbu podnosioca kao neosnovanu. Ocenjujući navode tužbe da je trebalo primeniti odredbe člana 46. Zakona o stanovanju, Upravni sud je našao da su isti neosnovani, „jer se Zakon o stanovanju primenjuje samo na zahteve koji su podneti po tom zakonu, gde je sopstvenik stana mogao podneti zahtev samo ako ga nije podneo po Zakonu o stambenim odnosima“, i to u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu Zakona o stanovanju. Upravni sud je ocenio pravilnim zaključ ak da se na odlučivanje o zahtevu za iseljenje iz predmetnog stana ima primeniti Zakon o stambenim odnosima, s obzirom na to da je prvobitni postupak u kome je rešenje prvostepenog organa poništeno, bio pokrenut po zahtevu pok. D. M, odnosno u vreme važenja Zakona o stambenim odnosima, a nastavljen po zahtevu M . M . kao zakonskog naslednika prvobitnog podnosioca zahteva.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama člana 37. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 12/90, 47/90 i 55/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 3/90 i 7/90), koji je bio na snazi na dan podnošenja zahteva pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da radi zadovoljenja ličnih i porodičnih stambenih potreba, sopstvenik porodične stambene zgrade ili stana može da zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava koji u toj zgradi, odnosno stanu stanuje, pod uslovom da nosiocu stanarskog prava obezbedi drugi stan (stav 1.); da stan obezbeđuje sopstvenik ili drugo lice koje je po odredbama ovog zakona član njegovog porodičnog domaćinstva i to stan u društvenoj svojini i koji oni koriste po osnovu stanarskog prava, ili drugi stan koji je u njihovoj svojini i koji oni hoće da daju za iseljenje nosioca stanarskog prava koji pristaje da to koristi u svojstvu zakupca stana (stav 3.); da ako sopstvenik ne može da obezbedi stan po odredbi stava 3. ovog člana, takav stan dužna je da obezbedi opština iz fonda stanova kojima raspolaže (stav 5.); da sopstvenik stana iz stava 1. ovog člana koji je taj stan kupio kao neuseljiv od ranijeg sopstvenika odnosno njegovog naslednika, kao i sopstvenik koji ima drugi stan koji zadovoljava njegove lične i porodične potrebe stanovanja, nema pravo na obezbeđenje stana po stavu 5. ovog člana (stav 7.).

Odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS”, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97 i 46/98), u tekstu koji je bio na snazi na dan kada je podnosilac ustavne žalbe stupio u predmetni postupak kao stranka, bilo je propisano: da vlasnik stana može tužbom kod nadležnog suda da zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava iz njegovog stana i predaju tog stana, odnosno dela stana na korišćenje, ako za iseljenje obezbedi nosiocu stanarskog prava drugi stan po osnovu zakupa na neodređeno vreme (član 41. stav 1.); da je opština dužna da do 31. decembra 2000. godine obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, kada zahtev za preseljenje podnese vlasnik koji je taj stan stekao kao useljiv pre 26. decembra 1958. godine, odnosno naslednici tog vlasnika, pri čemu pravo prvenstva za obezbeđenje stana za preseljenje nosioca stanarskog prava ima lice koje nema rešenu stambenu potrebu na teritoriji Republike (član 42. stav 1.); da će opštinski organ nadležan za stambene poslove odbiti zahtev za obezbeđenje stana za preseljenje nosioca stanarskog prava na stanu u svojini građana, ako utvrdi da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o korišćenju stana određeni ovim zakonom, ako utvrdi da je vlasnik otkupio stan u društvenoj svojini po ovom zakonu ili po Zakonu o stambenim odnosima koji je prestao da važi danom stupanja na snagu ovog zakona ili ako utvrdi da je moguća zamena stana između vlasnika stana koji koristi stan sa stanarskim pravom, odnosno po osnovu zakupa stana i nosioca stanarskog prava na njegovom stanu, u skladu sa ovim zakonom (član 42. stav 2.); da će se po zahtevima podnetim za iseljenje nosilaca stanarskog prava iz stanova u svojini građana, po članu 37. Zakona o stambenim odnosima koji je prestao da važi danom stupanja na snagu ovog zakona, po kojima nije doneto prvostepeno rešenje, rešavati po ovom zakonu (član 46. stav 1.); da ako zahtevi za iseljenje nosioca stanarskog prava nisu podneti u smislu stava 1. ovog člana, mogu se podneti u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 46. stav 2.); da će se postupak za rešavanje stambene potrebe započet po opštem aktu, odnosno propisu po kome do dana stupanja na snagu ovog zakona nije doneta prvostepena odluka ili je odluka poništena od strane suda, nastaviti po odredbama ovog zakona (član 47. stav 4.). Saglasno članu 59, ovaj zakon stupio je na snagu 30. oktobra 1992. godine.

Odredbama ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („ Službeni list SRJ “, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, a ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta ( član 236. stav 1.); da ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, a izuzetno, ako nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar i t akvo rešenje je konačno ( član 236. stav 2.).

Odredbama člana 24. Zakona o upravnim sporovima (' “Službeni list SRJ' “, broj 46/96) bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena ( stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje ( stav 3.). Suštinski iste sadržine je odredba člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 30. decembra 2009. godine.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra proizvoljnim i arbitrernim pravni stav Upravnog suda, prema kome se Zakon o stanovanju primenjuje samo na zahteve koji su podneti po tom zakonu. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, nadležni organ je o njegovom zahtevu trebalo da odluči primenom odredaba Zakona o stanovanju, saglasno odredbi člana 46 . stav 1. tog zakona, a ne primenom odredaba Zakona o stambenim odnosima.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o stambenim odnosima iz 1990. godine proizlazi da opština nije bila dužna da obezbedi stan za iseljenje nosioca stanarskog prava koji stanuje u stanu sopstvenika koji traži njegovo iseljenje, ako je sopstvenik taj stan kupio kao neuseljiv od ranijeg sopstvenika odnosno njegovog naslednika, odnosno ako je sopstvenik imao drugi stan koji je zadovoljavao njegove lične i porodične potrebe stanovanja. Međutim, stupanjem na snagu Zakona o stanovanju iz 1992. godine, vlasnik koji je stan stekao kao useljiv pre 26. decembra 1958. godine, odnosno njegov naslednik, bio je ovlašćen da od opštine zahteva da obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava na tom stanu, pri čemu je pitanje da li podnosilac zahteva ima rešenu stambenu potrebu na teritoriji Republike bilo od uticaja samo na pravo prvenstva, a ne i na priznavanje navedenog potraživanja od opštine. O zahtevima za iseljenje nosilaca stanarskog prava iz stanova u svojini građana, podnetim po članu 37. Zakona o stambenim odnosima, po kojima nije doneto prvostepeno rešenje, rešavano je po odredbama Zakona o stanovanju, a zahtev za iseljenje nosioca stanarskog prava iz stana u svojini građana mogao se podneti po odredbama Zakona o stanovanju, u roku određenom tim zakonom, samo ako takav zahtev nije bio podnet po Zakonu o stambenim odnosima.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, zaključio: da je otac podnosioca ustavne žalbe podneo zahtev za iseljenje nosioca stanarskog prava za vreme važenja Zakona o stambenim odnosima iz 1990. godine ; da je prvostepeno rešenje, kojim je odlučeno o njegovom zahtevu, poništeno pre stupanja na snagu Zakona o stanovanju iz 1992. godine; da je otac podnosioca ustavne žalbe preminuo 1995. godine, te da je podnosilac ustavne žalbe kao njegov zakonski naslednik stupio u postupak po zahtevu za iseljenje nosioca stanarskog prava iz predmetnog stana ; da je nadležni organ odlučivao o zahtevu podnosioca ustavne žalbe kao da je podnet pre stupanja na snagu Zakona o stanovanju, utvrđujući činjenice koje su nastale nakon stupanja na snagu tog zakona.

Ustavni sud ukazuje da zakonski naslednik nakon pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka stiče mogućnost da stupi u postupak koji se pred nadležnim organom vodi po zahtevu njegovog pravnog prethodnika i da se o tom zahtevu odlučuje u skladu sa odredbama zakona koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva, ako novim zakonom nije drukčije propisano . Međutim, u konkretnom slučaju, nadležni organi su morali imati u vidu da lice koje je kao stranka stupilo u postupak nakon smrti prvobitnog podnosioca zahteva, u suštini nije nastavilo postupak po zahtevu tog lica , jer o postojanju uslova da opština obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava više nije moglo biti odlučeno na osnovu činjenica utvrđenih u vezi sa prvobitnim podnosiocem zahteva.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u predmetnom upravnom postupku bilo doneto prvostepeno rešenje, koje je poništeno pre stupanja na snagu Zakona o stanovanju, da je tim rešenjem bilo odlučeno o zahtevu pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, a da je podnosilac ustavne žalbe stupio u postupak tri godine nakon stupanja na snagu Zakona o stanovanju, Ustavni sud nalazi da je sa ustavnopravnog stanovišta sporna primena odredaba Zakona o stambenim odnosima u osporenom prvostepenom rešenju . Po shvatanju ovog suda, činjenica da je supruga podnosioca ustavne žalbe 198 8. godine dobila na korišćenje stan koji zadovoljava lične i porodične potrebe njihove porodice, mogla je biti od uticaja samo na pravo prvenstva podnosioca u obezbeđenju stana za preseljenje nosioca stanarskog prava . U protivnom bi podnosilac ustavne žalbe, kao zakonski naslednik podnosioca zahteva koji je preminuo tri godine posle stupanja na snagu Zakona o stanovanju, snosi o posledice nemogućnosti da se činjenice u vezi sa stambenom potrebom prvobitnog podnosioca zahteva utvrđuju nakon njegove smrti , a istovremeno bi trpeo štetu zbog primene ranije važećeg zakona – koji je za njega nepovoljniji, iako nije podneo zahtev prema odredbama tog zakona.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stanovište Upravnog suda da se Zakon o stanovanju primenjuje samo na zahteve koji su podneti po tom zakonu i da j e Zakon o stambenim odnosima merodavan za odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe da opština obezbedi preseljenje nosioca stanarskog prava iz predmetnog stana. Nalazeći da je u obrazloženju osporene presude proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 17132/13 od 13. oktobra 2015. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 360.1-196/2012 od 29. septembra 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalb e da se utvrdi povreda prava na jednaku zaštitu prava i na mirno uživanje imovine, garantovanih članom 36. stav 1 . i članom 58. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravno sredstvo iz član a 36. stav 2. Ustava obrazlaže time da članom 49. Zakona o upravnim sporovima nije omogućeno podnošenje zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude u konkretnom slučaju. Polazeći od toga da Ustav garantuje svakome pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv akta kojim se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, a imajući u vidu da je podnosilac iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepenog rešenja nadležnog organa, te da je zakonitost konačnog rešenja drugostepenog organa ispitana u upravnom sporu koji je okončan osporenom aktom , Ustavni sud je ocenio da u predmetnom postupku nije povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo i da nemaju utemeljenja navodi ustavne žalbe da je podnosiocu uskraćeno pravo „na delotvoran pravni lek u upravnom sporu“ .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove uprave gradske opštine Stari grad u predmetu IV-01/16 broj 360-4165/90 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je o zahtevu da opština obezbedi preseljenje nosioca stanarskog prava odlučivano 25 godina.

Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka, mora uzeti u obzir i stanje predmeta Odeljenja za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove uprave gradske opštine Stari grad IV -01/16 broj 360-4165/90, na dan 8. novembra 2006. godine.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je na osnovu izloženih činjenica utvrdio da je osporeni postupak pokrenut 25. septembra 1990. godine, kada je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe podneo zahtev da opština obezbedi preseljenje nosioca stanarskog prava iz stana u njegovom vlasništvu. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u osporeni postupak stupio 1. februara 1999. godine, Sud nalazi da je period koji je započeo tog datuma i trajao do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 17132/13 od 13. oktobra 2015. godine, merodavan za ocenu postojanja povrede prava podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje osporenog postupka, samo po sebi, ukazuje na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, odnosno upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku nisu postavila složena činjenična, niti pravna pitanja, jer je nadležni organ trebalo da utvrdi da li je predmetni stan stečen kao neuseljiv i da li je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe imao stan koji zadovoljava lične i porodične potrebe njegove porodice.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa koji vode predmetni postupak, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni organ odgovoran zbog neaktivnosti u najvećem delu postupka, budući da je prvo rešenje u ponovnom postupku doneo posle 11 i po godina, a drugo posle devet i po godina, nakon poništavanja prethodno donetog rešenja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da opština obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava iz stana koji je nasledio posle očeve smrti .

Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava – u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, istakao:

- da podnosilac treba samo da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na nj ega, da se uzdrži od upotrebe taktike odugovlačenja i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, 11681/85, od 7. jula 1989. godine);

- da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 ).

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe da opština obezbedi stan za preseljenje nosioca stanarskog prava mogao trajati kraće da je podnosilac najpre iskoristio pravo da podnese žalbu drugostepenom organu zbog nedonošenja odluke prvostepenog organa u ponovnom postupku, a potom tužbu zbog „ćutanja administracije“, ako drugostepen i organ ne postupi po njegovoj žalbi . Budući da navedena pravna sredstva podnosilac uopšte nije koristio u ukupnom periodu od 16 godina, Ustavni sud nije mogao oceniti ni njihovu delotvornost u konkretnoj upravnoj stvari, niti može da, in abstracto, ispituje da li bi nj ihovo podnošenje dovelo do drugačije dužine trajanja konkretnog upravnog postupka. Ustavni sud je ovakav stav izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-3504/2013 od 23. decembra 2015. godine i Už -7539/2014 od 29. septembra 2016. godine, koje su objavljene na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.

Ustavni sud je, međutim, imajući u vidu da je osporeni postupak trajao 2 5 godina, našao da navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za neaktivnost organa koji vodi postupak. Ustavni sud je stoga utvrdio da je u predmetnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odluč ujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve relevantne okolnosti, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Uzimajući u obzir sve navedene kriterijume, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosi ocu ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o U stavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, kao i jasne uzročne veze između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja upravnih organa i suda i eventualne materijalne šete. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 5. izreke.

11. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.