Odluka Ustavnog suda o zajedničkoj imovini stečenoj otkupom stana u braku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu naslednika protiv presude kojom je utvrđeno da stan, otkupljen tokom braka na ime ostavioca, predstavlja zajedničku imovinu supružnika. Potvrđen je stav da doprinos bračnog druga postoji ako je njegov radni staž uračunat u cenu otkupa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Mari ja Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Stanojević a i Milijane Stanojević, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milenka Stanojević a i Milijane Stanojević izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7845/12 od 22. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Stanojević i Milijana Stanojević, oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 14. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Borislava Borozana, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama čl. 32, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je drugostepeni sud priznao tužilji mogućnost da bude član porodičnog domaćinstva u dva stana, te da svojim doprinosom učestvuje u otkupu oba stana, čime se odstupa od zakonskog rešenja i postojeće sudske prakse. Takođe navode da je prvostepeni sud ispravno utvrdio da tužilja nije mogla biti član porodičnog domaćinstva i svoga muža i svoje ćerke, te da se iz stana svog supruga iselila pre nego što je stan otkupljen, kao i da svojim radnim doprinosom nije učestvovala u smanjenju cene stana pok. D. S, ali je drugostepeni sud ove činjenice drugačije ocenio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56802/10 od 11. maja 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja S. S. tražila da se utvrdi da je ona vlasnik 1/2 idealnog dela trosobnog stana broj 19 na IV spratu kuće kućni broj 27 u Bulevaru Vojvode Mišića u Beogradu, površine 103 m2 po osnovu sticanja u braku sa sada pok. D. S , te da se ovo svojinsko pravo izdvoji iz njegove zaostavštine, dok je stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim su tuženi- protivtužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, tražili da se utvrdi da tužilja, kao bračni drug, nema pravo da nasledi svog supruga - pok. D. S. Stavom trećim izreke ove presude odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove spora. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je ocenom iskaza parničnih stranaka i ocenom sadržine pismenih dokaza koji se odnose na prijavu prebivališta tužilje i njene ćerke u Beogradu i adrese na kojoj je tužilja primala penziju, prvostepeni sud utvrdio da je tužilja sa sada pok. D. S. zasnovala vanbračnu zajednicu 1990. godine, a bračnu 1992. godine, da je zajednica povremeno prekidana i da je u vreme tih prekida tužilja živela u stanu svoje ćerke ali, po mišljenju toga suda, zajednica života između tužilje i pok. D. S. nije prestala jer je tužilja u njegovom stanu povremeno živela. Pored toga, prvostepeni sud je našao da tužilja nije dokazala da je otkupna cena spornog stana prilikom obračuna umanjena za njen doprinos, zaključivši da zbog toga nije mogla da stekne pravo svojine na predmetnom stanu po osnovu sticanja u toku braka samo na osnovu činjenice da je stan otkupljen u toku trajanja braka jer je izostala zajednica života, vođenje zajedničkog domaćinstva i zajedničko privređivanje zbog čega je prvostepeni sud tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7845/12 od 22. maja 2014. godine, stavom prvim izreke, preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56802/10 od 11. maja 2012. godine u stavu prvom njene izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja vlasnik 1/2 idealnog dela trosobnog stana broj 19 na IV spratu kuće kućni broj 27 u Bulevaru Vojvode Mišića u Beogradu, površine 103 m2 po osnovu sticanja u braku sa sada pok. D. S , te da se ovo svojinsko pravo izdvoji iz njegove zaostavštine, dok je stavom drugim izreke osporene drugostepene presude preinačena odluka o troškovima i tuženi obavezani da tužilji na ime troškova postupka solidarno isplate 636.500,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je ocenom ponovo izvedenih dokaza na raspravi pred drugostepnim sudom utvrđeno: da je sada pok. D. S. po ugovoru o korišćenju stana od 13. januara 1982. godine bio nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu i da u ugovoru o korišćenju stana nijedno lice nije bilo upisano kao član njegovog porodičnog domaćinstva; da je tužilja sa sada pok. D. S. zaključila brak 22. januara 1992. godine, a pre toga su živeli u vanbračnoj zajednici, kao i da zajedničke dece nisu imali, a da su tuženi deca pok. D. S. iz prethodnog braka; da tužilja iz prethodnog braka ima ćerku koja je slepo lice; da je jedna ćerka pok. D. S. poslovno nesposobno lice; da je ugovorom o otkupu stana od 26. septembra 199 7. godine pok. D. S. otkupio predmetni stan; da je otkupna cena stana po ugovoru iznosila 49.942,26 dinara; da je navedena kupoprodajna cena trebalo da bude isplaćena u 120 mesečnih rata; da je prilikom obračuna otkupne i ugovorene cene stana uzet, pored ostalih elemenata, i doprinos u vidu godina staža u ukupnom trajanju od 58 godina , i to radni staž nosioca stanarskog prava D. S. od 36 godina , šest meseci i pet dana i radni staž njegovog bračnog druga - tužilje od 23 godine i 15 dana, kako to proizilazi iz spisa Savezne direkcije za imovinu SRJ - Saveznog Ministarstva pravde broj 1/0-02-0239/0002 i potvrda Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih od 25. juna 1996. godine; da je 1. jula 1997. godine tužilja prijavila prebivalište na adresi u ulici Bulevar Vojvode Mišića broj 27 i da je na toj adresi tužilji vršena isplata penzije od 21. novembra 1990. godine, a od 15. septembra 1991. do 1998. godine na adresi gde se nalazi stan njene ćerke; da je ćerka tužilje dobila stan u ulici Kraljevačkoj broj 82 od 18 m2, koji je koristila i tužilja koja je upisana kao član porodičnog domaćinstva svoje ćerke po ugovoru od 22. aprila 1991. godine; da je ćerka tužilje navedeni stan otkupila 10. maja 1993. godine i prilikom obračuna otkupne cene stana nije uzet u obzir doprinos tužilje; da je tužilja povremeno živela u stanu kod ćerke koja je slepa; da je stan koji je predmet ovog spora tužilja koristila zajedno sa sada pok. D. S, njegovom nesposobnom ćerkom i svojom slepom ćerkom; da je zajednica D. S. i tužilje prekidana, ali ne u dužem trajanju i bez krivice tužilje; da je zajednica prekidana jer je sada pok. D. S. u stan dovodio i druge žene; da između pok. D. S. i tužilje nije postojao sporazum o prekidu zajednice života; da je pok. D. S. preminuo 25. marta 1999. godine; da se predmetni stan sada nalazi u državini tužilje, ćerke pok. D. S, koja je nosposobna i ćerke tužilje; da kupoprodajna cena stana nije u celosti isplaćena za života pok. D. S, već je jedan deo otkupne cene stana tužilja otplatila po smrti pok. D. S; da su tužilja i sada pok. D. S. bili penzioneri i novac dobijen po tom osnovu su koristili za podmirenje zajedničkih potreba; da je tužilja obavljala sve kućevne poslove i vodila brigu kako o svojoj slepoj ćerki , tako i o ćerki supruga D. S, koja je nesposobno lice, kao i o sada pok. D. S.

Apelacioni sud je prvostepenu presudu u stavu prvom njene izreke preinačio i saglasno odredbama Porodičnog zakona, utvrdio da je tužilja vlasnik 1/2 idealnog dela predmetnog stana po osnovu sticanja u braku sa sada pok. D. S, te da se ovo svojinsko pravo ima izdvojiti iz njegove zaostavštine, zaključivši da je sada pok. D. S. predmetni stan, kao ugovorni nosilac stanarskog prava, otkupio u toku trajanja bračne zajednice sa tužiljom i da predstavlja njihovu bračnu tekovinu. Naime, između D. S. i tužilje postojala je zajednica života koja nije nikada trajno prestala, iako je povremeno prekidana krivicom pok. D. S, prihode od penzija pok. D. S. i tužilja su trošili za zajedničke potrebe, a prilikom obračuna otkupne cene uračunat je kao doprinos tužilje, njen radni staž u trajanju od 23 godine i 15 dana, pri čemu je otkupna cena stana beneficirana - netržišna. Donoseći navedenu odluku, Apelacioni sud se rukovodio i specifičnim uslovima pod kojima se inače vrši otkup stanova, kao i razlozima prihvatanja principa pravičnosti da su udeli bračnih drugova na otkupljenom stanu jednaki, a koji su nametnuli odstupanje od opšteg zakonskog principa, da se udeo bračnih drugova u zajedničkoj imovini određuje srazmerno njihovom doprinosu i svim okolnostima slučaja.

4. Odredbama Ustava, koje podnosioci u ustavnoj žalbi označavaju kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Odredbom člana 321. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) bilo je propisano da imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice jeste njihova zajednička imovina.

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) propisano je: da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu i da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine, odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključiva prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (član 168.); da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 8/81, 18/81 i 38/84), koji je bio na snazi u vreme dodele i zaključenja ugovora o korišćenju predmetnog stana, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan u društvenoj svojini na osnovu ugovora o korišćenju stana, stiče pravo da taj stan trajno koristi radi zadovoljenja ličnih i porodičnih stambenih potreba pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, kao i da saglasno posebnom zakonu učestvuje u upravljanju stambenim zgradama (stanarsko pravo) (član 2. stav 1.); da se korisnikom stana, u smislu ovog zakona smatraju – nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 9. stav 1. ).

Članom 16. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95 i 16/97 ), koji se primenjivao u vreme otkupa predmetnog stana, bilo je propisano : da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 1.); da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu (stav 2.). Odredbom člana 20. istog zakona bilo je propisano: da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona (stav 1.); da se otkupna cena stana, u smislu stava 1. ovog člana, utvrđuje na osnovu prosečne mesečne zarade u Republici u mesecu koji prethodi danu iz stava 1. ovog člana, kao i na osnovu starosti zgrade, opšte pogodnosti zgrade i stana u skladu sa propisima (kvalitet i spratnost zgrade, visinski položaj stana u zgradi, lokacija i dr.) i površine stana (stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitr erne ili očigledno neosnovane.

Prema odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, osnovna pretpostavka za sticanje zajedničke imovine u braku jeste da se radi o imovini koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku. Ustavni sud je imao u vidu i da je pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 21. juna 1993. godine, prema kojem stan koji je u toku trajanja braka otkupio jedan od supružnika ulazi u režim zajedničke imovine stečene u braku, zauzeto sa osloncem ne samo na odredbe tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koje su propisivale da se zajedničkom imovinom bračnih drugova smatra imovina koju su oni stekli radom, već i s obzirom na specifične okolnosti u pogledu uslova za dodelu stana na korišćenje, sticanje stanarskog prava i formiranje otkupne cene koja nije bila tržišna, već zakonom propisana u pogledu elemenata na osnovu kojih je određivana i koja je predstavljala pogodnost za kupca kao titulara već stečenog prava na stanu.

Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu izneo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih smatra da je tužbeni zahtev za utvrđenje svojinskog prava na stanu osnovan. Zaključak suda prema kome stan predstavlja zajedničku imovinu supružnika je sa aspekta pravičnosti u svemu prihvatljiv, imajući, pre svega, u vidu da je drugostepeni sud jasno naveo da j e između tužilje i pok. D. S. postojala zajednica života, koja, iako je povremeno prekidana, nik ada nije trajno prestala, da je prilikom obračuna otkupne cene uračunat, kao doprinos tužilje, njen radni staž u trajanju od 23 godine i 15 dana, da su prihode od penzija pok. D. S. i tužilja trošili za zajedničke potrebe, kao i da kupoprodajna cena stana nije u celosti isplaćena za života pok. D. S, već je jedan deo otkupne cene stana tužilja otplatila po njegovoj smrti. Imajući u vidu navedeno, kao i da je neophodan uslov za ostvarivanje prava na udeo u zajedničkoj imovini to da su bračni drugovi imovinu stekli radom u toku trajanja bračne zajednice, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno utemeljen stav da se sporni stan nalazi u režimu zajedničke im ovine bračnih supružnika, budući da je svojina na stanu stečena otkupom u toku tr ajanja zajedničkog života.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je za svoju ocenu Apelacioni sud u Beogradu izneo argumentovane razloge, kao i jasno obrazloženje koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ni arbitr ernim, te da osporenom presudom podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da su bez uticaja navodi ustavne žalbe da je prvostepeni sud utvrdio da tužilja svojim radnim doprinosom nije učestvovala u smanjenju cene predmetnog stana, a da je drugostepeni sud utvrdio upravo suprotno. Ovo stoga što je Apelacioni sud u Beogradu, u skladu sa odredbom člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), održao raspravu na kojoj su ponovljeni svi dokazi koji su bili izvedeni pred prvostepenim sudom i tek onda utvrdio da je tužilja svojim radnim doprinosom učestvovala u smanjenju cene predmetnog stana. Takođe su bez značaja i navodi podnosilaca da je prvostepeni sud „ispravno utvrdio da se tužilja iz predmetnog stana iselila pre nego što je stan otkupljen “, budući da je na osnovu izvedenih dokaza prvostepeni sud ocenio da zajednica života pok. D. S. i tužilje nije prestala. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, osim kad u tome postoji očigledna proizvoljnost ili arbitrernost, a što ovde nije slučaj.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe da je drugostepeni sud priznao tužilji mogućnost da bude član porodičnog domaćinstva u dva stana, te da svojim doprinosom učestvuje u ot kupu oba stana, ne proizlazi iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, jer je u osporenom parničnom postupku utvrđeno da prilikom obračuna otkupne cene stana koji je otkupila ćerka tužilje nije uračunat kao doprinos tužilje njen radni staž u određenom trajanju.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da nema mesta tvrdnjama o povredi prava na imovinu i prava nasleđivanja iz čl. 58. i 59. Ustava, koje se u ovom ustavnosudskom predmetu obrazlažu u suštini istim razlozima kojima podnosioci obrazlažu i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

7. Imajući u vidu navedeno i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 6667/2013: Odluka Ustavnog suda o stanu otkupljenom tokom braka kao posebnoj imovini
• Už 2238/2016: Odluka Ustavnog suda o zajedničkoj imovini stečenoj otkupom stana nakon razvoda
• Už 4018/2011: Odbijanje ustavne žalbe u sporu o zajedničkoj imovini stečenoj otkupom stana
• Už 5400/2012: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u sporu o zajedničkoj imovini supružnika