Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu oštećene kao tužilje i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak u kome je istakla imovinskopravni zahtev trajao je preko devet godina i okončan je zastarelošću, prvenstveno zbog neaktivnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Đurić iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragane Đurić i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1347/14 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 474/05) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragana Đurić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 13. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Radosava Ivanovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1347/14 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 474/05), kao i protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1347/14 od 8. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1347/2014, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Krivični postupak je pokrenut po zahtevu za sprovođenje istrage Prvog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu protiv okr ivljenog Miroslava Galonje, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Istražni sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu je 8. oktobra 2004. godine doneo rešenje Ki. 2098/04 da se protiv okrivljenog sprovede istraga, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Oštećeno lice Dragana Đurić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i drugo oštećeno lice su saslušani u istražnom postupku u svojstvu svedoka, kojom prilikom je oštećena Dragana Đurić istakla imovinskopravni zahtev 29. decembra 2004. godine.

U istražnom postupku je, pored saslušanja okrivljenog i oštećenih, obavljeno medicinsko veštačenje.

Nakon sprovedene istrage, istražni sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu je spise predmeta dostavio Prvom opštinskom javnom tužilaštvu na dalju nadležnost.

Prvo opštinsko javno tužilaštvo je 24. februara 2005. godine podnelo optužnicu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv okrivljenog, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Po optužnici je formiran predmet K. 474/05.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka saobraćajne struke je dostavljen sudu 9. decembra 2005. godine.

Tokom 2005. godine glavni pretres je zakazan dva puta, jednom nije održan zbog neprisustvovanja oštećenih.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem K. 474/05 od 17. maja 2006. godine obustavio krivični postupak, jer je zamenik javnog tužioca odustao od krivičnog gonjenja. Punomoćnici oštećenih su protiv navedenog rešenja podneli žalbe 7. i 16. juna 2006. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Kž. 3283/06 od 6. decembra 2006. godine odbacio kao neodozvoljene žalbe punomoćnika oštećenih lica. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, konstatovano da će se podnete žalbe oštećenih lica smatrati kao izjave kojima se preuzima krivično gonjenje.

Tokom 2006. godine glavni pretres je zakazan jedanput, pri čemu nije održan zbog propusta suda; tokom 2007. godine glavni pretres je zakazan dva puta, jednom nije održan zbog neprisustvovanja drugog oštećenog lica; tokom 2008. godine glavni pretres je zakazan tri puta, jednom nije održan zbog neprisustvovanja oštećenih lica ; tokom 2009. godine glavni pretres je zakazan dva puta, jednom nije održan zbog neprisustvovanja okrivljenog.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka saobraćajne struke je dostavljen sudu januara 2009. godine.

U periodu od 10. septembra 2009. do 26. oktobra 2010. godine sud nijednom nije zakazao glavni pretres, niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost. Tokom 2010. godine glavni pretres je zakazan jedanput, pri čemu nije održan zbog neprisustvovanja veštaka.

U periodu od 8. februara do 8. juna 2011. godine sud nijednom nije zakazao glavni pretres, niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost.

Dopunski nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka saobraćajne struke je dostavljen sudu oktobra 2011. godine.

Tokom 2011. godine glavni pretres je zakazan četiri puta, pri čemu tri puta nije održan zbog zbog neprisustvovanja okrivljenog i veštaka.

U periodima od 26. oktobra 2011. do 24. februara 2012. godine i od 24. februara do 20. juna 2012. godine sud nijednom nije zakazao glavni pretres, niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost.

Tokom 2012. godine glavni pretres je zakazan tri puta, pri čemu dva puta nije održan zbog zbog neprisustvovanja okrivljenog i drugog oštećenog.

Oštećena Dragana Đurić je kao tužilac podneskom o d 1. aprila 2013. godine uredila optužbu.

Naredbom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 15068/10 od 12. aprila 2013. godine je određeno veštačenje, koje je povereno komisiji sudskih veštaka Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, sa obavezom izrade i dostavljanja nalaza sa mišljenjem u roku od sedam dana od dana prijema naredbe. Spisi predmeta su dostavljeni Fakultetu 16. aprila 2013. godine.

Naredbama Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 15068/10 od 14. maja, 26. juna i 10. septembra 2013. godine je naloženo Fakultetu da u roku od sedam dana postupi po naredbi za veštačenje.

Ekpertiza saobraćajne nezgode je dostavljena sudu 13. septembra 2013. godine, a dopuna 2. juna 2014. godine.

Tokom 2013. godine glavni pretres je zakazan četri puta, pri čemu dva puta nije održan jer su se spisi predmeta nalazi li kod komisije sudskih veštaka Saobraćajnog fakulteta u Beogradu.

I u završnoj reči na glavnom pretresu od 11. juna 2014. godine punomoćnik podnositeljke kao oštećane je naveo, između ostalog, da ističe imovinskopravni zahtev koji će naknadno opredeliti.

Tokom 2014. godine glavni pretres je zakazan sedam puta, pri čemu tri puta nije održan zbog zbog neprisustvovanja okrivljenog.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom K. 15068/10 od 13. juna 2014. godine oslobodio od optužbe okrivljenog, a oštećene je radi ostavrivanja svojih imovinskopravnih zahteva uputio na parnicu.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Kž1. 565/14 od 19. avgusta 2014. godine usvojio žalbe punomoćnika oštećenih i ukinuo prvostepenu presudu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem K. 1347/14 od 8. septembra 2014. godine obustavio krivični postupak, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Rešenje je dostavljeno punomoćniku podnositeljke 11. septembra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čije povredu se podnositeljka pozivala u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući da li je ustavna žalba došuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, Odluku Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja, Odluku Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Odluku Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu Ristić protiv Srbije, od 18. januara 2011. godine, stav 44.) i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se o njegovim pravima i obavezama u tom postupku odlučuje. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude Atanasova protiv Bugarske, od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bila optužena, već je imala svojstvo oštećenog kao tužioca . Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnositeljka ustavne žalbe prvi put istakala imovinskopravni zahtev 29. decembra 2004. godine i da je u završnoj reči punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe izjavio da podnosi imovinskopravni zahtev koji će naknadno opredeliti. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud u presudi Matić protiv Srbije, broj 41722/14, od 15. novembra 2016. godine, utvrdio povredu prava podnosioca predstavke na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u kojem je imao svojstvo oštećenog kao tužioca i u kojem je u završnoj reči naveo da se pridružuje krivičnom gonjenju i da ističe imovinski zahtev čiju visinu nije opredelio. Takođe, u navedenoj presudi Evropskog suda Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije je konstatovano da je krivični sud uputio podnosioca predstavke da ponese zahtev za naknadu štete, što je on učinio u toku krivičnog postupka podnošenjem tužbe parničnom sudu, ali da i u parničnom postupku visinu štete nije opredelio. Dakle, u konkretnom slučaju je nesporno da je podnositeljka ustavne žalbe u krivičnom postupku istakla imovinskopravni zahtev, te da je stoga, a imajući u vidu navedeno, podnositeljka aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir period trajanja krivičnog postupka od 29. decembra 2004. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe istakla imovinskopravni zahtev, pa do 8. septembra 2014. godine, kada je doneto prvnosnažno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1347/14 o obustavi krivičnog postupka, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju, u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, krivični postupak trajao devet godina i devet meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, pored vremena trajanja postupka, utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je okrivljenom u osporenom krivičnom postupku stavljeno na teret krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, što znači da je nadležni sud trebalo da utvrditi uzročno-posledičnu vezu između radnji okrivljenog i posledice koja je nastupila, a što je podrazumevalo i sprovođenje složenih saobraćajno-tehničkih veštačenja, kao i sudsko-medicinskih veštačenja. Navedeno, po oceni Ustavnog suda , nesumnjivo ukazuje na složenost postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je imala interes da se krivični postupak, u kojem je imala svojstvo oštećen og kao tužioca , što pre okonča, a svojim ponašanjem nije doprinela dužem trajanju sudskog postupka.

Ocenjujući postupanje sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Takođe, Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ukoliko se dugo trajanje postupka može pripisati u krivicu sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Napijalo protiv Hrvatske, predstavka broj 66485/01 od 13. februara 2004. godine, stav 61.). U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da u periodima od 10. septembra 2009. do 26. oktobra 2010. godine (više od godinu dana), od 8. februara do 8. juna 2011. godine (četiri meseca), od 26. oktobra 2011. do 24. februara 2012. godine (četiri meseca), od 24. februara 2012. do 20. juna 2012. godine ( četiri meseca), sud nijednom nije zakazao glavni pretres, niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost. Navedeni periodi neaktivnosti predstavljaju dovoljan razlog za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni složenost postupka, u konkretnom slučaju, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka više od devet godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom, odlučujući kao prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, ali i složenost postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporeno rešenje Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 1347/14 od 8. septembra 2014. godine , Ustavni sud nalazi da da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava napravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od opštih principa i stavova iznetih u tački 5. obrazloženja ove odluke i procesnog položaja podnositeljke u krivičnom postupku. Stoga je Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti