Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao četrnaest godina. Uprkos doprinosu podnosilaca, presudno je bilo neefikasno postupanje upravnih organa i Upravnog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je deo o pravičnom suđenju odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7786/2019
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije i dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i Maja Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D(1), R. D(1) i S. D(2), svih iz Brzeća, opština Brus, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D(1), R. D(1) i S. D(2) i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odsekom za urbanizam, građevinarstvo i imovinsko-pravne poslove Opštinske uprave Brus u predmetu broj 463-46/04-III-01 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. D(1), R. D(1) i S. D(2) na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D(1) i R. D(1), obojica iz Brzeća, opština Brus, podneli su Ustavnom sudu, 29. jula 2019. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u izreci, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5229/16 od 29. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Navedena ustavna žalba evidentirana je u upisniku predmeta Ustavnog suda pod brojem Už-7786/2019.

S. D(2) iz Brzeća, opština Brus, podneo je Ustavnom sudu, 29. jula 2019. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u istom upravnom postupku i protiv istog osporenog akta, zbog povrede prava na pravično suđenje. Navedena ustavna žalba evidentirana je u upisniku predmeta Ustavnog suda pod brojem Už-7853/2019.

Imajući u vidu da se obe ustavne žalbe odnose na isti upravni postupak, te da je osporenim aktom odlučeno o pravima istih lica, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmete formirane po navedenim ustavnim žalbama i o njima nastavio postupak u predmetu Už-7786/2019, koji je prvo formiran.

U ustavnoj žalbi je ukazano na predugo trajanje osporenog upravnog postupka, koji je započeo 16. septembra 2004. godine, podnošenjem zahteva Upravi opštine Brus „da se delimično ponište sporazumi o naknadi br. 320-134-24/87 od 23. novembra 1987. godine i 320-134-37/88 od 1. februara 1988. godine i ugovor broj 320-134-17 od 5. maja 1987. godine“.

Podnosioci su, takođe, istakli da im je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, jer je taj sud zauzeo drugačiji pravni stav u vezi sa pravnom prirodom zaključenih sporazuma, u odnosu na pravni stav Vrhovnog suda Srbije iz presude U. 1869/98 od 26. januara 2000. godine i rešenja Ministarstva finansija br. 463-02-00057/2003 od 28. aprila i 26. decembra 2014. godine.

Ustavnom žalbom je traženo da Ustavni sud poništi osporeni akt i utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta broj 463-46/04-III-01 Odseka za urbanizam, građevinarstvo i imovinsko-pravne poslove Opštinske uprave Brus, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

R. D(1), S. D(1) i S. D(2) (podnosioci ustavne žalbe), M. D(1) i M. D(2) podneli su 16. septembra 2004. godine Opštinskoj upravi opštine Brzeće zahtev za deeksproprijaciju poljoprivrednog zemljišta. U zahtevu je navedeno: da je za potrebe izgradnje turističkog centra „B.“ u Brzeću (žičare i ski staze) „izvršena ekproprijacija poljoprivrednog zemljišta u korist „G.“ Beograd kao korisnika eksproprijacije“, i to k.p. br. A, B i V/1, sve KO Brzeće (dalje u tekstu: predmetne parcele); da su „sa Sekretarijatom za privredu, finansije i komunalne delatnosti opštine Brus“ zaključeni sporazumi o naknadi za „eksproprisane parcele“ br. 320-134-24/87 od 23. novembra 1987. godine i 320-134-37/88 od 1. februara 1988. godine, kao i „sporazum o naknadi od 1. februara 1988. godine za k.p. broj A“; da korisnik eksproprijacije nije u zakonom propisanom roku izgradio bilo kakav objekat na predmetnim parcelama, pa su ispunjeni uslovi da se poništi akt o eksproprijaciji za predmetne parcele.

Rešenjem prvostepenog organa od 26. septembra 2006. godine odbijen je predmetni zahtev, jer je iz nalaza veštaka utvrđeno da predmetne parcele prestavljaju deo kompleksa Turističkog centra „B.“ u selu Brzeće, da delovi tih parcela služe kao prilaz okolnim ugostiteljskim objektima, odmaralištima i žičari, a da su pojedini delovi istih „zauzeti za izgradnju regionalnog puta“. Podnosioci su 16. oktobra 2006. godine izjavili žalbu protiv tog rešenja.

Rešenjem drugostepenog organa od 11. septembra 2007. godine poništeno je rešenje prvostepenog organa od 26. septembra 2006. godine (tačka 1. dispozitiva) i odbačen zahtev za deeksproprijaciju predmetnih parcela, odnosno delimični poništaj zaključenih sporazuma o naknadi br. 320-134-24/87-03 od 23. novembra 1987. godine i 320-134-37/88 od 1. februara 1988. godine (tačka 2. dispozitiva). U obrazloženju je navedeno da ti sporazumi imaju karakter ugovora o kupoprodaji, a ne karakter sporazuma o naknadi koji se sklapa nakon pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji. Stoga je, po oceni tog organa, predmetni zahtev trebalo odbaciti na osnovu člana 115. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer se ne radi o upravnoj stvari.

Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je presudom U. 1609/10 od 23. februara 2010. godine uvažio tužbu podnosilaca ustavne žalbe podnetu 30. oktobra 2007. godine i poništio rešenje od 11. septembra 2007. godine, jer su u uvodu tog rešenja i rešenja prvostepenog organa navedene samo neke od stranaka o čijoj žalbi, odnosno zahtevu je odlučeno. U izvršenju navedene presude drugostepeni organ je rešenjem od 14. maja 2010. godine poništio rešenje prvostepenog organa od 26. septembra 2006. godine, zbog navedene povrede pravila postupka.

Zaključkom prvostepenog organa od 9. maja 2011. godine odbačen je predmetni zahtev, jer je ocenjeno da se u konkretnom slučaju ne radi o upravnoj stvari. Podnosioci su 8. juna 2011. godine izjavili žalbu protiv navedenog zaključka.

Rešenjem drugostepenog organa od 2. aprila 2012. godine poništen je navedeni zaključak, jer se prvostepeni organ pozvao na odredbu Zakona o opštem upravnom postupku koja je osnov za donošenje rešenja, a ne zaključka.

Zaključkom prvostepenog organa od 14. novembra 2012. godine ponovo je odbačen predmetni zahtev iz razloga navedenog u ranije donetom zaključku. Prvostepeni organ je navedenu odluku zasnovao na pravnom stavu Upravnog suda iz presude U. 849/2010 od 10. juna 2010. godine. Podnosioci su 30. novembra 2012. godine izjavili žalbu protiv navedenog zaključka.

Drugostepeni organ je rešenjem od 17. aprila 2013. godine poništio i navedeni zaključak, kako bi se u ponovnom postupku odvojeno odlučilo o zahtevu za poništaj „rešenja o eksproprijaciji“ Skupštine opštine Brus broj 465-27/86-01 od 31. jula 1986. godine i o zahtevu za poništaj sporazuma o naknadi.

Rešenjem prvostepenog organa broj 463-46/04-III-01 od 4. juna 2014. godine odbijen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe, M. D(1) i M. D(2) za poništaj sporazuma o naknadi broj 320-134-24/87-03 od 23. novembra 1987. godine, sporazuma o naknadi broj 320-134-37/88 od 1. februara 1988. godine i ugovora broj 320-134-17 od 5. maja 1987. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je preduzeće „G.“ Beograd ugovorom o administrativnom prenosu prava korišćenja na zemljištu broj 3039 od 6. novembra 1990. godine prenelo na opštinu Brus pravo trajnog korišćenja i raspolaganja na ostalom neizgrađenom građevinskom zemljištu koje je otkupljeno od građana za potrebe izgradnje kompleksa „B.“ u Brzeću, pa i na predmetnim parcelama; da predmetne parcele čine funkcionalnu celinu sa kompleksom zemljišta čija je izgradnja započela 1986. godine i vršena u etapama i da su privedene nameni, te nisu ispunjeni uslovi da se ponište zaključeni sporazumi o naknadi. Prvostepeni organ je, takođe, ocenio da „rešenje o eksproprijaciji“ Skupštine opštine Brus broj 465-27/86-01 od 31. jula 1986. godine nije od uticaja na drugačije odlučivanje, jer je tim rešenjem utvrđeno da je od opšteg interesa izgradnja žičare u Beloj Reci prema Kopaoniku na zemljištu u svojini građana i da se može pokrenuti postupak eksproprijacije u korist RO „G.“ Beograd za nepokretnosti označene u rešenju, ali ne i za predmetne parcele.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 465-02-00275/2006-07 od 11. februara 2016. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena 10. jula 2014. godine protiv predmetnog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo: da zaključenju sporazuma o naknadi u konkretnom slučaju nije prethodio postupak eksproprijacije za predmetne parcele, već su raniji vlasnici zaključili sporazume, odnosno ugovore sa preduzećem „G.“ Beograd; da se ti sporazumi i ugovori ne mogu upodobiti po svojim elementima rešenju o eksproprijaciji, pa nisu ni mogli biti cenjeni u smislu odredaba člana 36. Zakona o eksproprijaciji; da stoga ne postoji obaveza prvostepenog organa da odlučuje o zahtevu za njihov poništaj. Po oceni tog organa, na drugačije odlučivanje ne može uticati to što su predmetne parcele odlukom Skupštine opštine Brus određene za gradsko građevinsko zemljište i prenete u režim državne svojine, što su ugovorom o administrativnom prenosu prava korišćenja prenete sa dotadašnjeg korisnika preduzeća „G.“ Beograd na opštinu Brus, a potom administrativnim prenosom na nove korisnike, kao investitore turističkog centra „Brzeće“.

Podnosioci ustavne žalbe su 26. marta 2016. godine podneli tužbu Upravnom sudu protiv rešenja Ministarstva finansija od 11. februara 2016. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5229/16 od 29. maja 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe, M. D(1) i M. D(2). Upravni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u predmetnom upravnom postupku, našao da se predmetni sporazumi ne mogu upodobiti rešenju o eksproprijaciji, niti imaju karakter sporazuma koji se zaključuje pred organom uprave nakon pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji.

3.2. Prema Odluci o izmenama i dopunama Odluke o urbanističkoj uređajnoj osnovi naseljenog mesta Brzeće, u okviru površine zemljišta za izgradnju objekata od posebnog društvenog interesa nalaze se predmetne parcele, koje su obuhvaćene i Detaljnim urbanističkim planom za izgradnju ugostiteljsko-trgovinskog kompleksa „B.“, opština Brus.

Predmetne parcele nisu navedene u predlogu RO „K.“ Beograd za eksproprijaciju, niti u rešenju Skupštine opštine Brus broj 465-27/86-01 od 31. jula 1986. godine, kojim je utvrđeno da je od opšteg interesa izgradnja žičare u Beloj Reci prema Kopaoniku na zemljištu u svojini građana i da se može pokrenuti postupak eksproprijacije u korist preduzeća „G.“ Beograd za nepokretnosti označene u rešenju.

Sporazumi o naknadi br. 320-134-37/88 od 1. februara 1988. godine i 320-134-24/87 od 23. novembra 1987. godine zaključeni su između preduzeća „G.“ Beograd, „koga zastupa“ sekretar za privredu, finansije i komunalne delatnosti opštine Brus i R. D(1) kao sopstvenika zemljišta na k.p. broj V/1 KO Brzeće, odnosno R. D(2) ud. S. iz Brzeća kao sopstvenika zemljišta na k.p. broj B KO Brzeće, zauzetih izgradnjom objekata u sklopu turističkog centra „B.“ na Kopaoniku. Navedenim sporazumima obavezan je investitor da ranijim vlasnicima isplati iznos od 6.406.200, odnosno 15.830.800 dinara, u roku od 15 dana od dana zaključenja sporazuma.

Ugovorom broj 320-134-17 od 5. maja 1987. godine, zaključenim između preduzeća „G.“ Beograd, koga zastupa sekretar za privredu, finansije i komunalne delatnosti opštine Brus i P. D, sopstvenika uništenih poljoprivrednih kultura, obavezan je investitor da ranijem vlasniku isplati iznos od 170.750 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), kojima je bilo propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.).

Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) sadrži suštinski iste odredbe u čl. 9. stav 2, članu 171. st. 3. i 5. i članu 174.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je osporeni postupak započeo 16. septembra 2004. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca ustavne žalbe za „deeksproprijaciju zemljišta“, a okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5229/16 od 29. maja 2019. godine, dakle, da je trajao 14 godina i osam meseci. Navedeno trajanje predmetnog upravnog postupka, samo po sebi, ukazuje na to da nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su oni imali značajan materijalni interes da se u razumnom roku odluči o njihovom zahtevu.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u osporenom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ doneo dva rešenja o odbijanju i dva zaključka o odbacivanju predmetnog zahteva i da je taj organ ukupno četiri i po godine kasnio sa donošenjem navedenih odluka. Drugostepeni organ je doneo tri odluke kojima je poništio upravne akte prvostepenog organa, odlučujući u postupku po žalbama ukupno dve godine i devet meseci duže od zakonom propisanog roka. Upravni spor okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1609/10 od 23. februara 2010. godine trajao je dve godine i četiri meseca, a pobijani upravni akt je poništen zbog toga što u uvodu rešenja organa uprave nisu sve stranke bile označene imenom i prezimenom, već samo neke od njih. Ustavni sud je imao u vidu da Upravni sud ne ulazi u meritorno rešavanje upravnog spora zbog nedostataka u obliku i sastavnim delovima koji akt čine očigledno nezakonitim, ali je konstatovao da je taj sud u prethodnom postupku, bez dostavljanja tužbe na odgovor, imao mogućnost da pobijani akt poništi, saglasno odredbi člana 28. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, što bi skratilo trajanje navedenog upravnog spora. Takođe, Upravni sud je osporenu presudu doneo posle tri godine i tri meseca, što se, po nalaženju Ustavnog suda, ne može smatrati efikasnim postupanjem.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je iz dostavljenih spisa predmeta utvrdio da oni u periodu koji je ukupno trajao duže od sedam godina nisu koristili žalbu, odnosno tužbu zbog ćutanja administracije, kojima su mogli da ubrzaju rešavanje predmetne upravne stvari. Ustavni sud je, međutim, polazeći od svega navedenog, ocenio da navedeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe ne može uticati na ocenu da je u predmetnom upravnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a imajući u vidu zahtev ustavne žalbe,Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5229/16 od 29. maja 2019. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, proizlazi da je Sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

Ustavni sud ukazuje na to da je neophodan uslov za ispitivanje postojanja povrede prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. Podnosioci ustavne žalbe su, međutim, kao dokaz o povredi označenog prava dostavili dva rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o žalbama izjavljenim u predmetu prvostepenog organa broj 463-37/02-III-01, kojima nije pravnosnažno okončan upravni postupak. Naime, rešenjem Ministarstva finansija 07 broj 463-02-00057/2003 od 28. aprila 2014. godine poništeno je rešenje Odseka za urbanizam, građevinarstvo i imovinsko-pravne poslove Opštinske uprave Brus broj 463-37/02-III-01 od 23. aprila 2013. godine o odbijanju zahteva R. D(1), R. D(2), V. N. i S. B. za poništaj sporazuma o naknadi broj 320-134-25/87-03 od 27. januara 1988. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Ministarstvo je u navedenom rešenju ocenilo da se zaključeni sporazum o naknadi može upodobiti rešenju o eksproprijaciji, pozivajući se na pravni stav Vrhovnog suda Srbije iz presude U. 1869/98 od 26. januara 2000. godine, prema kome se „poravnanje koje stranke zaključe u cilju eksproprijacije i sporazumeju se o naknadi, upodobljava sa rešenjem o eksproprijaciji“. Rešenjem Ministarstva finansija 07 broj 463-02-00057/2003 od 26. decembra 2014. godine odbijene su žalbe Javnog pravobranilaštva opštine Brus, privrednog društva „B.“ d.o.o. Jagodina i JP „S.“ izjavljene protiv rešenja Odseka za urbanizam, građevinarstvo i imovinsko-pravne poslove Opštinske uprave Brus broj 463-37/02-III-01 od 29. avgusta 2014. godine, kojim je usvojen zahtev R. D(3), R. D(2), V. N. i S. B. za deeksproprijaciju k.p. broj 1021 KO Brzeće i poništen sporazum o naknadi broj 320-134-25/87-03 od 27. januara 1988. godine.

Ustavni sud, takođe, ukazuje na to da razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“, odluka od 14. januara 2010. godine, stav 38.). Ustavni sud je imao u vidu da su se podnosioci ustavne žalbe, takođe, pozvali na presudu Vrhovnog suda Srbije U. 1869/98 od 26. januara 2000. godine, koju nisu dostavili Ustavnom sudu, kao ni dokaze iz kojih proizlazi da o spornom pravnom pitanju postoji ustanovljena sudska praksa koja je morala biti izmenjena u postupku i na način propisan zakonom. Naprotiv, Sud je konstatovao da se prvostepeni organ u obrazloženju zaključka od 14. novembra 2012. godine, donetog u predmetnom upravnom postupku, pozvao na pravni stav Upravnog suda iz presude U. 849/2010 od 10. juna 2010. godine, koji je suprotan navedenom pravnom stavu Vrhovnog suda Srbije.

Polazeći od toga da je pravni stav Upravnog suda o spornom pravnom pitanju izražen u osporenoj presudi istovetan pravnom stavu koji je taj sud zauzeo na početku svog rada, Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi očigledno neosnovano ukazuje na to da je osporenom presudom stvorena pravna nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe.

Imajući u vidu izloženo, a krećući se u granicama razloga iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti