Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je radni spor trajao skoro osam godina. Utvrđena je i povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse i narušavanja pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Jovanovića i Slobodana Zlatkovića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Jovanovića i Slobodana Zlatkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1145/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Jovanovića i Slobodana Zlatkovića i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6565/07 od 4. februara 2009. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 480/10 od 20. oktobra 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Jovanović i Slobodan Zlatković, obojica iz Beograda, su 18. februara 2011. godine, preko punomoćnika Bojane Ljubinović Andrejić, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6565/07 od 4. februara 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 480/10 od 20. oktobra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su podnosioci ustavne žalbe podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog poslodavca, radi poništaja rešenja kojim im je otkazan ugovor o radu i da je prvostepenom presudom usvojen njihov tužbeni zahtev i poništena su navedena rešenja; da je osporenom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca i da je Vrhovni kasacioni sud, odlučujući o reviziji podnosilaca, doneo osporenu presudu kojom je odbio reviziju kao neosnovanu; da su drugostepeni i revizijski sud pogrešno ocenili da su pobijana rešenja zakonita zbog toga što su podnosioci ustavne žalbe izvršili povredu radne obaveze iz čl ana 22. ugovora o radu i da osporene presude nisu donete u skladu sa Zakonom o parničnom postupku, niti se one zasnivaju na pravilnoj primeni Zakona o radu; da su sudovi u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije odluke, tako što su usvojili tužbeni zahtev kolega podnosilaca, nalazeći da se ponašanje tih tužilaca ne može okarakterisati kao povreda radne obaveze koja predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu, pa podnosioci smatraju da je, u konkretnom slučaju, povređeno njihovo pravo na pravnu sigurnost; da je ovaj radni spor trajao skoro osam godina i da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1145/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Miroslav Jovanović i Slobodan Zlatković, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 19. decembra 2003. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog a.d. “C - market“ iz Beograda, radi poništaja rešenja tuženog poslodavca kojim je tužiocima otkazan ugovor o radu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1545/03.

Prvi opštinski sud u Beogradu je u ovom predmetu zakazao ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu (12. februara, 1. marta, 31. marta, 18. juna i 29. septembra 2004. godine, 28. januara, 22. februara, 18. marta i 9. maja 2005. godine, 5. februara, 26. aprila, 20. juna i 29. juna 2007. godine), od kojih je devet održano. Ročišta zakazana za 12. februar, 1. mart i 31. mart 2004. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročište zakazano za 18. mart 2005. godine nije održano zbog nedolaska svedoka.

Prvostepeni sud je 9. maja 2005. godine doneo presudu P1. 1545/03, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i poništio kao nezakonita rešenja tuženog kojima je tužiocima otkazan ugovor o radu; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužioce vrati na rad; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je 15. juna 2005. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2580/05 od 13. oktobra 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, nalazeći da prvostepeni sud treba da razjasni zašto su tužioci prilikom kritičnog događaja bili u grupi radnika koja se okupila ispred maloprodajnog objekta tuženog i koji je bio cilj okupljanja, te da oceni da li radnje koje su tužioci preduzimali predstavljaju logičku celinu sa radnjama ostalih učesnika u grupi i da li su one doprinele zajedničkom izvršenju povrede radne obaveze od strane više lica. Okružni sud u Beogradu je 17. novembra 2006. godine vratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1145/06, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 5. februara 2007. godine. Prvi opštinski sud u Beogradu je 29. juna 2007. godine doneo presudu P. 1145/06, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i poništio kao nezakonita rešenja tuženog kojima je tužiocima otkazan ugovor o radu; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da vrati tužioce na rad; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je pobijanim rešenjima tuženog otkazan tužiocima ugovor o radu, zbog toga što su oni 25. i 28. septembra 2003. godine sprečili i onemogućili popisnu komisiju da uđe u maloprodajni objekat tuženog i izvrši popis, što predstavlja povredu radne obaveze iz člana 22. ugovora o radu, tj. ometanje jednog ili više zaposlenih u procesu rada kojim se izrazito otežava izvršenje radne obaveze; da je sud iz izveštaja o izvršenom primopredajnom popisu od 1. oktobra 2003. godine utvrdio da je Služba unutrašnje kontrole tuženog izvršila redovnu kontrolu poslovanja u maloprodajnom objektu „Morava“ u prisustvu računopolagača B. Ž. i da je u postupku kontrole u poslovanju objekta utvrđen niz nepravilnosti, usled čega je rukovodilac sektora B. M. izdao rešenje da se u navedenom objektu 25. septembra 2003. godine izvrši primopredajni popis između B. Ž. i novog računopolagača, te je imenovao članove popisne komisije; da popisna komisija nije uspela da izvrši popis, zato što ih je B.Ž. isterao iz objekta, o čemu su oni obavestili rukovodioce, koji su došli u objekat, gde su ih dočekali bivši i sadašnji radnici tuženog, među kojima je bio i tužilac Slobodan Zlatković, koji su davali verbalnu podršku B. Ž. da istraje u nameri da ne dozvoli popis; da B. Ž. nije dozvolio rukovodiocima da uđu u objekat, govoreći pogrdne reči, nakon čega su oni odustali od popisa; da je 28. septembra 2003. godine ponovo pokušan popis, ali je B. Ž. ponovo sprečio članove komisije da obave svoj posao, upućujući im pretnje; da je popis obavljen narednog dana tako što je komisija otpečatila objekat, nasilno otvorila vrata i ušla u objekat i da su tom prilikom u okolini primećene i pristalice B. Ž, među kojima su bili i tužioci; da je sud ocenio da ne postoje opravdani razlozi iz člana 101. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o radu da se tužiocima otkaže ugovor o radu; da nije sporno da su tužioci 25. i 28. septembra 2003. godine bili ispred maloprodajnog objekta „Morava“, ali da iz iskaza svedoka proizlazi da tužioci nisu svojim radnjama sprečili izvršenje popisa; da su izjave svedoka podudarne u pogledu činjenice da je B. Ž. bio taj koji je sprečavao komisiju u vršenju popisa; da je sud, polazeći od navedenog, zaključio da tužioci svojim ponašanjem nisu učinili povredu radne dužnosti koje su im pobijanim rešenjima stavljene na teret, odnosno da nisu onemogućili popisnu komisiju tuženog da 25. i 28. septembra 2003. godine uđe u maloprodajni objekat „Morava“ i izvrši popis, te je odlučeno kao u izreci; da je odluka suda o vraćanju tužioca na rad logična posledica odluke o poništaju rešenja tuženog kojim je tužiocima otkazan ugovor o radu. Prvostepena presuda je 17. oktobra 2007. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 4. februara 2009. godine doneo osporenu presudu Gž1. 6565/07, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca kojim su tražili da se ponište kao nezakonita rešenja tuženog kojim im je otkazan ugovor o radu i da ih tuženi vrati na rad, te je odlučio i da tužioci isplate tuženom troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da u radnjama tužilaca nema obeležja povrede radne obaveze za koje im se može otkazati ugovor o radu; da, prema oceni Okružnog suda, učešće u grupi u kojoj neki od članova verbalno ili konkludentnim radnjama podržavaju radnje lica koje pretnjama i vređanjem ometa jednog ili više zaposlenih u procesu rada i time otežava izvršenje njegovih radnih obaveza, ima karakter radnje kojom se doprinosi izvršenju povrede radne obaveze kada se njenim preduzimanjem vrši psihološki pritisak kojim se ostvaruje posledica ometanja ili prekida procesa rada; da iz dokaza izvedenih u prvostepenom postupku nesumnjivo proizlazi da su tužioci, po saznanju za odluku o popisu i primopredaji objekta i odluku poslovođe da to spreči, došli ispred maloprodajnog objekta “Morava“ sa ciljem da pomognu i daju podršku poslovođi B. Ž, pa je samim učešćem u grupi takvih radnika već ostvareno zajedničko delovanje, odnosno ispoljena namera da se posledica u vidu zabrane rada popisne komisije i ostvari; da postupanje tužilaca u datoj situaciji predstavlja logičku celinu sa radnjama ostalih učesnika u grupi i doprinosi zajedničkom izvršenju povrede radne obaveze od strane više lica; da je ugovorima o radu zaključenim između tužilaca i tuženog poslodavca predviđeno da ometanje jednog ili više zaposlenih u procesu rada kojim se izrazito otežava izvršenje radne obaveze, predstavlja povredu radne obaveze za koju se zaposlenom može otkazati ugovor o radu, te je drugostepeni sud ocenio da su zakonita pobijana rešenja tuženog.

Odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 20. oktobra 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. II 480/10, kojom je odbio reviziju kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, istaknuto: da je pravilno stanovište drugostepenog suda da su tužiocima zakonito otkazani ugovori o radu; da je odredbom člana 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01), koji se u ovom slučaju primenjuje, bilo propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog – ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, te da je procedura koja prethodi upotrebi ovog otkaznog razloga propisana odredbom stava 2. istog člana i člana 104. st. 3. i 4. Zakona o radu; da je odredbom člana 22. ugovora o radu propisano da povredu radne obaveze predstavlja ometanje jednog ili više zaposlenih u procesu rada, kojim se izrazito otežava izvršenje radnih obaveza; da su tužioci u konkretnom slučaju zajedno sa drugim radnicima, verbalnim ili konkludentnim radnjama, podržavali ponašanje poslovođe maloprodajnog objekta „Morava“, koji je upućivao uvrede i pretnje popisnoj komisiji i rukovodstvu tuženog i tako sprečio popis i primopredaju objekta, te da su tužioci svojom krivicom izvršili povredu radne obaveze iz člana 22. ugovora o radu, a što predstavlja otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu; da je pri tome ispoštovana u potpunosti zakonska procedura koja prethodi upotrebi navedenog otkaznog razloga. Revizijski sud je 8. decembra 2010. godine, preko drugostepenog suda, dostavio prvostepenom sudu spise predmeta sa pismenim otpravcima revizijske presude. Prvi osnovni sud u Beogradu je 10. januara 2011. godine otpravio revizijsku presudu parničnim strankama.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 126/07 od 17. aprila 2008. godine (koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1329/11 od 20. oktobra 2011. godine) usvojen tužbeni zahtev tužilaca S. M. i S. Ž, kolega podnosilaca ustavne žalbe, i poništena, kao nezakonita, rešenja tuženog poslodavca kojima je tužiocima otkazan ugovor o radu, te je tuženi obavezan da vrati tužioce na rad. Postupajući sudovi su u ovom predmetu ocenili da tužioci, u pogledu istog spornog događaja kao i u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, nisu sprečavali i onemogućavali popisnu komisiju tuženog da uđe u maloprodajni objekat “Morava“ i da oni nisu izvršili povredu radne obaveze iz člana 22. ugovora o radu, zbog čega tuženi nije imao opravdani razlog da tužiocima otkaže ugovor. Prvi osnovni sud u Beogradu je 10. juna 2013. godine obavestio Ustavni sud da u ovom predmetu tuženi nije izjavio reviziju.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da je svakome zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na predmetni parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i hitno rešavanje radnih sporova, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari je bilo propisano: da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 383.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.); da će se ako u čl. 394 – 410. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom revizije shodno primenjivati odredbe ovog zakona o žalbi protiv presude iz člana 342, člana 356. st. 2. i 3, čl. 357, 358. i 363, člana 366. st. 2. i 3, člana 367. stav 2, čl. 368, 373, 378. i čl. 381 – 384. ovog zakona (član 411.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 19. decembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je postupak okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 480/10 od 20. oktobra 2010. godine. Imajući u vidu da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 480/10 od 20. oktobra 2010. godine otpravljena parničnim strankama tek 10. januara 2011. godine, Ustavni sud ističe da se prilikom ocene razumnosti dužine trajanja ove parnice sagledava i vremenski period u kome je urađen pismeni otpravak revizijske presude i izvršeno njeno ekspedovanje iz prvostepenog suda. Suštinski gledano, završetak roka trajanja postupka vezuje se za momenat okončanja neizvesnosti za pravni položaj podnosilaca ustavne žalbe (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava „Ridi protiv Italije“ od 11. maja 1990. godine).

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka osporenom revizijskom presudom .

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovaj radni spor trajao više od sedam godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Prvi opštinski sud u Beogradu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi koje su tačno radnje preduzeli podnosioci prilikom kritičnog događaja, odnosno da oceni da li se njihovo ponašanje može okvalifikovati kao povreda radne obaveze zaposlenog predviđena članom 22. ugovora o radu (koji su zaključeni između podnosilaca ustavne žalbe i tuženog poslodavca), a koja predstavlja razlog za otkaz ugovora. Ipak, Ustavni sud smatra da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog radnog spora.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su oni i njihov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se ova parnica efikasno okončala.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da se blagovremeno okonča predmetni parnični postupak. Parnice radi ispitivanja zakonitosti rešenja kojima je zaposlenom otkazan ugovor o radu, po mišljenju Ustavnog suda, spadaju u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost i marljivost suda.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ovog radnog spora. Najpre, Ustavni sud je utvrdio da četiri ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, nisu održana iz razloga koji se mogu direktno pripisati u krivicu Prvom opštinskom sudu u Beogradu. O neažurnom postupanju Prvog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu govori i činjenica da je navedeni prvostepeni sud prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presuda P1. 1545/03 i P. 1145/06, koje su donete 9. maja 2005. i 29. juna 2007. godine, a koje su otpravljene parničnim strankama 15. juna 2005. i 17. oktobra 2007. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. ranije važećeg ZPP. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da je Prvi opštinski sud u Beogradu presudom P1. 1545/03 od 9. maja 2005. godine usvojio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za poništaj rešenja tuženog kojima im je otkazan ugovor o radu, ne utvrđujući da li njihove radnje imaju obeležje povrede radne obaveze predviđene odgovarajućom odredbom ugovora o radu, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž1. 2580/05 od 13. oktobra 2006. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Odgovornost Prvog opštinskog suda u Beogradu za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka leži i u činjenici da je prvostepeni sud tek nakon dva i po meseca od dana prijema rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2580/05 od 13. oktobra 2006. godine zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. ranije važećeg ZPP bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema drugostepenog rešenja. Uzimajući u obzir da je postupak po reviziji trajao više od jedne godine i šest meseci i da je revizijski sud, u smislu odredaba čl. 383. i 411. ranije važećeg ZPP, za nepunih mesec dana prekoračio rok za vraćanje spisa predmeta prvostepenom sudu nakon donošenja osporene revizijske presude, Ustavni sud je ocenio da postoji određeni doprinos Vrhovnog kasacionog suda zbog neopravdano dugog trajanja radnog spora. U tom smislu, valja istaći i da je Prvi osnovni sud u Beogradu u neznatnoj meri doprineo nerazumno dugom trajanju ove parnice, jer je osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 480/10 od 20. oktobra 2010. godine otpravio parničnim strankama nakon više od mesec dana od dana prijema spisa predmeta.

Polazeći od iznetih razloga, a imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosioci prvenstveno ukazuju na različito postupanje Okružnog suda u Beogradu, Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda, koji su u istoj činjen ičnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude i time doveli podnosioce u neravnopravan položaj u odnosu na njihove kolege čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen, narušavajući pravnu sigurnost.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, polazeći od toga da je u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba i u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 126/07 utvrđeno da su tužioci bili zaposleni kod tuženog poslodavca, te da su oni podneli tužbe radi poništaja rešenja tuženog kojim im je otkazan ugovor o radu i koja su doneta povodom istog spornog događaja, Ustavni sud je našao da u ova dva predmeta nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Takođe, Ustavni sud je zaključio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Okružni sud u Beogradu osporenom presudom Gž1. 6565/07 od 4. februara 2009. godine pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, a da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1329/11 od 20. oktobra 2011. godine pravnosnažno usvojen istovetni tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju navedene presude Apelacionog suda u Beogradu je istaknuto da tužioci nisu sprečavali i onemogućavali popisnu komisiju tuženog da uđe u maloprodajni objekat “Morava“ i da oni nisu učinili povredu radne obaveze iz člana 22. ugovora o radu, zbog čega je nezakonito rešenje tuženog kojim je tužiocima otkazan ugovor o radu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da su navedeni sudovi doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na istom činjeničnom i pravnom stanju i da su na taj način podnosioci ustavne žalbe, kojima je odbijen njihov tužbeni zahtev, dove deni u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev usv ojen. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima : „Santos Pinto protiv Portugalije“ od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“ od 6. decembra 2007. godine , kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Iz tih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

Izuzimajući razloge koji se odnose na nedoslednu sudsku praksu i povredu prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje.

Uzimajući o obzir navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe traže da se ispita pravilnost i zakonitost osporenih presuda, a ne navode razloge koji bi ukazivali na to da su Okružni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud uskratili podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su drugostepeni i revizijski sud dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da su podnosioci ustavne žalbe zajedno sa ostalim članovima grupe, dajući podršku poslovođi B. Ž, ometali rad popisne komisije tuženog, te da su oni učinili povredu radne obaveze predviđene članom 22. ugovora o radu - ometanje jednog ili više zaposlenih u procesu rada kojim se izrazito otežava izvršenje radne obaveze, a što predstavlja razlog za otkaz navedenog ugovora.

Takođe, Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe prema kojima je Okružni sud u Beogradu doneo osporenu drugostepenu presudu na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja. Ovo stoga što je Ustavni sud zaključio da je drugostepeni sud doneo osporenu presudu primenjujući materijalno pravo n a činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, te da je samo drugačije radno-pravno tumačio i kvalifikovao ponašanje podnosilaca ustavne žalbe u odnosu na prvostepeni sud.

Razmatrajući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava u ovom radnom sporu , Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neargumentovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da su oni na bilo koji način diskriminisani u predmetnom parničnom postupku. Ovo iz razloga što podnosioci ustavne žalbe nisu pružili dokaze koji bi ukazivali na to da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 2. izreke.

7. Budući da podnosioci ustavne žalbe nisu tražili naknadu štete i da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da je objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosilaca zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti