Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao pet godina i sedam meseci. Ocenjeno je da je podnosilac doprineo dužini postupka jer nije koristio pravna sredstva protiv ćutanja administracije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-779/2014
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. P. iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. P. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Filijala Kruševac u predmetu broj 413-7/1030-1/2007, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. P. iz Kruševca je, 24. januara 2014. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Filijala Kruševac u predmetu broj 413-7/1030-1/2007, kao i protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Kruševac broj 413-7/1030-1/2007 od 1. juna 2011. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 10, 36. i 59. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Kruševac broj 413-7/1030/07 od 28. marta 2008. godine podnosiocu ustavne žalbe je utvrđen porez na nasleđe i poklon na nasleđenu, odnosno na poklon primljenu imovinu – poljoprivredno zemljište.

Protiv ovog rešenja podnosilac je 15. aprila 2008. godine izjavio žalbu.

Podnosilac je 27. maja 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Rešenjem Ustavnog suda Už-2581/2010 od 16. septembra 2010. godine odbačena je ustavna žalba podnosioca jer podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe nije iscrpeo sva zakonom propisana sredstva za zaštitu svojih prava, te nisu bile ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. februara 2011. godine podneo drugostepenom organu urgenciju jer o njegovoj žalbi nije odlučeno u zakonom propisanom roku.

Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Kragujevac, kao nadležni drugostepeni organ, obavestilo je dopisom od 11. februara 2011. godine podnosioca ustavne žalbe da je o njegovoj žalbi odlučeno rešenjem broj 01-432-1-00045/2009-03 od 30. novembra 2009. godine, i to tako što je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje, te je navedeno da su svi spisi predmeta vraćeni 11. januara 2010. godine prvostepenom organu.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je doneo osporeno rešenje broj 413-7/1030-1/2007 od 1. juna 2011. godine kojim je podnosiocu utvrđen porez na nasleđe i poklon, i to na poklon primljenu imovinu – poljoprivredno zemljište.

Protiv ovog rešenja podnosilac je 14. juna 2011. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Kragujevac broj 432-1-00022/2011 od 31. avgusta 2011. godine.

Podnosilac je 15. novembra 2011. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 12581/11 od 7. novembra 2013. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da su upravni organi pravilno našli da razlika nasleđenog udela prava svojine na nepokretnostima, preko udela koji podnosiocu po zakonu pripada, predstavlja poklon koji je primio od lica sa kojim se prema Zakonu o nasleđivanju nalazi u drugom naslednom redu, pa je podnosiocu, pravilnom primenom Zakona o porezima na imovinu utvrđen porez na poklon.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo i da se službena upotreba jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava (član 10.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom i da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza (član 59.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

U vreme trajanja osporenog postupka računa se period od 15. aprila 2008. godine, kada je podnosilac stupio u postupak izjavljivanjem žalbe protiv prvobitno donetog prvostepenog rešenja o utvrđivanju poreske obaveze, do pravnosnažno g okončanja postupka donošenjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 12581/11 od 7. novembra 2013. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak pred tri instance okončan za pet godina i sedam meseci.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je osporeni postupak trajao više od pet godina može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da predmet spora objektivno nije bio od većeg značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu iznos utvrđene poreske obaveze (18.995,02 dinara).

Ispitujući postupanje upravnih organa i nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni organ o žalbi podnosioca izjavljenoj 15. aprila 2008. godine odlučio rešenjem od 30. novembra 2009. godine, dakle u roku od jedne godine i sedam meseci, što se ne može smatrati efikasnim odlučivanjem o žalbi. Prvostepeni organ je nakon poništenja doneo novi upravni akt nakon jedne godine i pet meseci od kada su mu spisi predmeta vraćeni radi ponovnog odlučivanja, čime je, takođe, prekoračen rok za postupanje. O žalbi podnosioca izjavljenoj 14. juna 2011. godine odlučeno je u zakonom propisanom roku. Upravni sud je o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv konačnog upravnog akta odlučio nakon skoro dve godine.

Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo dugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka , čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku.

Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, izrazio sledeće stavove:

- da podnosilac predstavke treba sam da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega, da se uzdrži od upotrebe taktike odugovlačenja i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, broj 11681/85, od 7. jula 1989. godine );

- da je podnositeljka predstavke imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom ( Odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 );

- da tokom upravnog postupka podnosilac predstavke nije ni pokušao iskoristiti dostupna domaća pravna sredstva, uprkos činjenici da nije nikad osporavao njihovu delotvornost i da ga to što je od predsednika Upravnog suda tražio obaveštenje o napretku svog slučaja nije oslobodilo obaveze iskorišćavanja dostupnih domaćih pravnih sredstva (Odluka o dopuštenosti u predmetu Grčar protiv Hrvatske, broj 22715/09, od 17. septembra 2013. godine ).

Primenjujući prethodno navedene stavove na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak mogao trajati kraće da je podnosilac ustavne žalbe koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije. Naime, o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja odlučeno je tek nakon jedne godine i sedam meseci. Podnosilac ustavne žalbe je, saglasno navedenim odredbama Zakona o upravnim sporovima, imao pravo da, ako drugostepeni organ u roku od 60 dana od dana prijema žalbe nije doneo rešenje o njegovoj žalbi, podnese najpre naknadni zahtev – urgenciju, i to drugostepenom organu, da odluči o žalbi, a potom, ukoliko drugostepeni organ ne odluči o žalbi ni nakon sedam dana po naknadnom zahtevu podnosioca, podnese tužbu nadležnom sudu zbog nedonošenja zahtevanog akta. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je tek 4. februara 2011. godine podneo urgenciju drugostepenom organu jer o njegovoj žalbi nije odlučeno u zakonom propisanom roku, kada je i obavešten o činjenici da je drugostepeno rešenje doneto i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Imajući u vidu sve izneto, odnosno činjenicu da je postupak pravnosnažno okončan za pet godina i sedam meseci, da podnosilac nije koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja uprave i da u tim okolnostima ne može prigovarati dužini trajanja postupka pred upravnim organima, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15) , ustavnu žalbu u ovom odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na navode podnosioca da su mu pravnosnažnim rešenjem o utvrđivanju poreza povređena načela i prava iz čl. 10, 36. i 59. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U vezi navoda ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno "ustavno načelo o upotrebi pisma" iz člana 10. Ustava, jer je prvostepeno rešenje izrađeno latiničnim pismom, Ustavni sud konstatuje da okolnost da je osporeno prvostepeno rešenje sačinjeno latiničnim pismom nije bila ni od kakvog uticaja na mogućnost ostvarivanja prava podnosioca ustavne žalbe, jer je podnosilac protiv takvog rešenja izjavio žalbu. Podnosilac ustavne žalbe nije obrazložio, niti je naveo konkretne razloge na koji način je zbog ovog procesnog propusta prvostepenog organa bio sprečen, odnosno onemogućen u ostvarivanju svojih prava i interesa u daljem toku postupka. Istovremeno, Sud ukazuje da se odredbom člana 10. stav 1. Ustava utvrđuje jedno od načela ustavnog poretka u Republici Srbiji, a ne neko ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, te stoga pozivanje na ovu odredbu Ustava ne može biti osnov za podnošenje ustavne žalbe.

Razmatrajući navode podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, konkretno, jer prvostepeni organ, donoseći rešenje u ponovnom postupku, nije u svemu postupio po nalozima drugostepenog organa iz rešenja od 30. novembra 2009. godine, niti je doneo novo rešenje u zakonom propisanom roku, Ustavni sud još jednom ponavlja da je podnosilac ustavne žalbe imao na raspolaganju procesnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“ u slučaju nepostupanja prvostepenog organa u roku koji je propisan odredbom člana 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Ustavni sud, takođe, ukazuje da, u vezi sa označenom povredom prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava nije potkrepio dostavljanjem dokaza o različitom postupanju u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ovog prava. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom, pre svega, jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost odluke koja se osporava, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Podnosilac je protiv navedenog prvostepenog rešenja imao pravo žalbe, ovo pravo je i iskoristio, o sadržini podnete žalbe je sam odlučivao, a o svim žalbenim navodima je odlučio nadležni drugostepeni organ.

Imajući u vidu da se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva i na povredu prava nasleđivanja iz člana 59. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, imajući u vidu da je u osporenom upravnosudskom postupku predmet odlučivanja bio utvrđivanje poreza, Sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava nasleđivanja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti