Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete zbog ranjavanja. Postupak, koji je trajao skoro 16 godina, ocenjen je kao nerazumno dug, uprkos doprinosu podnosioca odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Arbutine iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloša Arbutine i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7450/11 (inicijalno predmet P. 6716/96 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Arbutina iz Bačke Palanke je Ustavnom sudu, 5. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Jovanke Đaković, advokata iz Novog Sada, izjavio ustavnu žalbu zbog povrede "prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku", zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7450/11 (inicijalno predmet P. 6716/96 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu) . Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac 5. novembra 1996. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo usled ranjavanja, kao pripadnik Teritorijalne odbrane Borovo Selo , štiteći teritorijalni integritet bivše SFRJ. Međutim, tek posle 15 godine i dva meseca je ovaj spor pravosnažno okončan, pa podnosilac smatra da mu je ovim trajanjem postupka povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenog Ustavom garantovanog prava i da mu odredi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i naknadi troškov e na ime sastava ustavne žalbe . Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac, zapravo istakao, samo povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanog članom 6. Evropske konvencije zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta P. 7450/11 Prvog osnovnog suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 6. novembra 1996. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene, sada, Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete, po raznim vidovima, koju je pretrpeo 2. maja 1991. godine, usled ranjavanja u predelu pazuha i leđa, u sukobu sa hrvatskim paraformacijama, kao pripadnik Teritorijalne odbrane Borovo Selo. U sudskom upisniku, tužba je zavedena pod brojem P. 6716/96, ali je rešenjem Prvog opštinskog suda od 11. novembra 1996. godine predmet ustupljen Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu (u daljem tekstu: Opštinski sud), pred kojim je ovaj predmet dobio broj P. 2701/96.

Do donošenja međupresude Opštinskog suda P. 8499/06 od 7. aprila 2009, kojom je utvrđeno da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo, kao pripadnik TO Borovo Selo, ranjavanjem 2. maja 1991. godine u Borovom Selu, a koja je, u postupku po žalbi tužene, potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8326/10 od 7. maja 2010. godine, postupak je dva puta bio u prekidu, jednom je bilo doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom, a zatim dozvoljavan povraćaj u pređašnje stanje. Naime, Opštinski sud je, nakon tri neodržana ročišta za glavnu raspravu, jer tuženi nije bio uredno pozvan, i jednog održanog ročišta na kome je određeno neuropsihijatrijsko veštačenje, rešenjem P. 2701/96 od 10. juna 1999. godine odredio prekid postupka, po osnovu Uredbe o stavljanju u stanje mirovanja sudskih i drugih postupaka za naknadu štete pokrenutih do proglašenja ratnog stanja od 13. maja 1999. godine. Ovaj prekid je trajao sve do 20. februara 2001. godine, kada je poziv suda primio punomoćnik tužioca i pristupio na zakazano ročište. Iako je Opštinski sud tri puta pre toga zakazivao ročišta tokom 2000. godine, punomoćnik tužioca je sva tri puta tražio odlaganje ročišta iz raznih razloga. Novi prekid je određen 13. januara 2003. godine, jer tužilac nije postupao po nalogu suda, datom još 12. aprila 2002. godine da se pored prethodno uplaćenog, dodatno uplati određeni iznos na ime predujma za troškove veštačenja, a sve dok tužilac ne izvrši uplatu. Postupak je nastavljen pod brojem P. 6529/04, jer je tužilac izvršio uplatu 3. juna 2004. godine. Nakon uplate novoodređene doplate, spisi su ustupljeni veštaku neuropsihijatru, koji je svoj nalaz dostavio 11. januara 2005. godine (u međuvremenu je tužilac predložio i veštačenje od strane veštaka - pulmologa). Nakon preciziranog tužbenog zahteva po nalazu veštaka 27. januara 2005. godine, sa ponovljenim predlogom za novo veštačenje, punomoćnik tužioca je izostao sa prvog, narednog, zakazanog ročišta, iako je bio uredno pozvan. Rešenjem Opštinskog suda P. 6529/04 od 1 2. aprila 2005. godine utvrđeno je da se tužba smatra povučenom, a punomoćnik tužioca je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje 14. aprila 2005. godine, a žalbu protiv navedenog rešenja je izjavio 13. juna 2005. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10103/05 od 31. januara 2006. godine prvostepenom sudu su vraćeni spisi dostavljeni radi odlučivanja o žalbi, zbog dopune postupka i odlučivanja, najpre, po podnetom predlog u za vraćanje u pređašnje stanje . Punomoćnik tužioca je odustao od izjavljene žalbe, a rešenjem Opštinskog suda P. 6529/04 od 16. maja 2006. godine usvojen je predlog tužioca i dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, te predmet dobio novi broj P. 8499/06. Od četiri zakazana ročišta, održano je samo jedno, na kome je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i pročitani pismeni dokazi, te zaključena glavna rasprava i doneta navedena međupresuda. Preostala tri ročišta nisu održana, jer je punomoćnik tužioca jednom tražio odlaganje ročišta, a jednom predao podnesak sudu neposredno pred ročište, te jednom zbog dojave da je u sudu postavljena bomba.

Nakon pravnosnažnog odlučivanja o pravnom osnovu tužbenog zahteva, postupak je nastavljen pred tada novoobrazovanim Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 57611/10, jer je u toku 2010. godine došlo do uspostavljanja nove mreže sudova. Nakon jednog neodržanog ročišta, jer su izostale obe stranke, koje nisu bile uredno pozvane, rešenjem P. 57611/10 od 14. decembra 2010. godine utvrđeno je da se tužba smatra povučenom, jer su izostale uredno pozvane obe parnične strane. Punomoćnik tužioca je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje 12. januara 20 11. godine, i dopunio ga nakon 17 dana, pa je rešenjem P. 57611/10 od 5 . aprila 2011. godine usvojen predlog tužioca i dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, a predmet je dobio novi broj P. 7450/11. Na jednom održanom ročištu u 2011. godini određeno je veštačenje preko veštaka hirurga – traumatologa – ortopeda, umesto predloženog pulmologa od strane tužioca, jer je tužilac ranjen ispod pazuha i sa četiri metka u predelu leđa. Ovaj nalaz veštaka je dostavljen sudu 2. decembra 2011. godine, a usaglašen je sa nalazom veštaka neuropsihijatra povodom umanjenja opšte životne aktivnosti 13 dana kasnije. Dva roči šta nisu održana jer nije bilo određeno novo veštačenje veštaka ortopeda i nije veštak preuzeo spise predmeta, ali je nakon usaglašavanja nalaza i preciziranja tužbenog zahteva, dana 23. januara 2012. godine, zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7459/11 od 23. januara 2012. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, a presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2077/12 od 2. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene protiv prvostepene presude i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7459/11 od 23. januara 2012. godine. Pismeni otpravak drugostepene presude je tek 10. septembra 2012. godine dostavljen punomoćniku tužioca, nakon četiri neuspele dostave. Zakonski zastupnik tužene je primio drugostepenu presudu 24. maja 2012. godine.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , primenjivao do kraja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 6. novembra 1996. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Prvom opštinskom sudu u Beo gradu, i da je okončan 10. septembra 2012. godine, nakon skoro 16 go dina, uručivanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2077/12 od 2. aprila 2012. godine .

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosi oca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosi oca.

Ustavni sud je našao da složenost postupka u ovoj pravnoj stvari ne može opravdati navedeno trajanje , iako je postupak u izvesnoj meri bio činjenično i procesno složen, jer se tužbeni zahtev odnosio na više vidova nematerijalne štete, te iziskivao dva vrste medicinskih veštačenja.

Podnosilac je imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak . Međutim, i pored toga, podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik, su u znatnoj meri doprineli dužini trajanja postupka. Naime, ponašanjem suprotnim procesnoj ulozi, uticali su da se postupak produži na sledeći način: tužba je podneta mesno nenadležnom sudu, iako je tužioca zastupalo stručno lice, šest ročišta nije održano jer je punomoćnik tražio odlaganje ročišta ili dostavljao podneske neposredno pred ročište, predujam za troškove veštačenja uplaćen je sa dve godine i dva meseca zakašnjenja, zbog čega je jednom bio i prekinut postupak jer tužilac nije postupao po nalogu suda. Takođe, punomoćnik tuženog nije primao pismena koje mu je sud upućivao, i to kako pozive, tako ni sudske odluke, a na povratnicama se nije mogao utvrditi razlog, pa je dostava ponavljana više puta, što je doprinelo da se trajanje spora produži. Pored ovoga, punomoćnik je i dva puta izostajao sa ročišta iako je bio uredno pozivan, pa je sud dva puta donosio rešenja kojima se tužba smatra povučenom, te ih ukidao zbog naknadnih opravdavanja izostanka odnosno usvajanja predloga za vraćanje u pređašnje stanje, što je isto uticalo da postupak duže traje.

Po oceni Ustavnog suda, ipak, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dao je nadležni prvostepeni sud, nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. U prilog ovoj oceni upravo govore veliki razmaci između zakazanih ročišta, što je pored, jednog prekida postupka, zbog primene navedene Uredbe, za šta sud ne snosi krivicu, uticalo da međupresuda bude doneta tek nakon skoro 13 godina. Nakon pravosnažne odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, za još dve godine je pravosnažno odlučeno i o visini postavljenog tužbenog zahteva, ali su svakako, skoro šesnaestogodišnjim trajanjem ovog postupka, bez obzira na njegovu složenost i doprinos podnosioca, prekoračeni standardi za suđenje u razumnom roku .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7450/11 (inicijalno predmet P. 6716/96 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu) . Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka , ali i složenost postupka i doprinos podnosioca trajanju postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o prevashodno zbog nedelotvornog i neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić