Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja novinara i zaštiti ugleda advokata

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu advokata kao neosnovanu. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je drugostepeni sud pravilno uspostavio ravnotežu između slobode izražavanja novinara i zaštite ugleda podnositeljke, s obzirom na javni interes teme i novinarsku pažnju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Kajganić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije , na sednici održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Biljane Kajganić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5165/11 od 19. juna 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Kajganić iz Beograda je, 8. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Aleksandra Cvejića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 16. aprila 2013. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5165/11 od 19. juna 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev podnosi teljke, te je obavezan novinar Miloš Vasić da joj na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati određeni novčani iznos, dok je osporenom drugostepenom presudom usvojena žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev u celini; da su u smislu Zakona o parničnom postupku , jedino pogrešno utvrđeno činjenično stanje i bitna povreda odredaba parničnog postupka osnov i za otvaranje nove glavne rasprave pred drugostepenim sudom, a ne i povreda materija lnog prava; da tuženi novinar Miloš Vasić nikada nije čuo audio snimak navodno prisluškivanog razgovora, da nikada nije bio u posedu transpkripta sa sadržajem kako se navodi u spornom članku, da nikada nije pružio podatke od koga je spornu informaciju dobio, da nikada nije pružio podatak sa kojim je to neimenovanim funkcionerima nadležnih organa proveravao tačnost informacij e; da u inkriminisanom tekstu Miloš Vasić nije naveo da je tekst pisao jer je „verovao“ NN licima, već je sačinjen dokument državnog organa sa takvom sadržinom i da je on bio spreman da ovaj dokument za potrebe eventualnog postupka dostavi na uvid; da dokument nije dostavljen ni tada , niti kasnije; da je tadašnji načelnik UBPOK M.S. informisao nadležne organe da je novinar Miloš Vasić u delovima navedenih novinskih članaka iznosio neistine i pravio određene konstrukcije; da je general major B. B. u svojoj službenoj belešci demantovao da je bilo kakvu belešku bilo kome prosledio, supro tno navodima tuženog novinara Miloša Vasića.

Podnositeljka ustavne žalbe je tražila od Ustavnog suda da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu. Tražila je troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Biljana Kajganić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog novinara M iloša Vasića, radi naknade nematerijalne štete prouzrokovane objavljivanjem članka u nedeljniku „Vreme“.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2234/06 od 14. februara 2008. godine usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 5165/11 od 19. juna 2012. godine usvojio žalbu tuženog i preinačio ožalbenu prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u celini. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tuženi novinar Miloš V asić autor članka objavljenog u nedeljniku „Vreme“ od 9. septembra 2004. godine, pod naslovom „Saradnici, advokati i stari drugari“, sa podnaslovom „Prisluškivanje Dejana Milenkovića Bagzija“; da je u spornom članku, između ostalog, navedeno da je tužilja sa njenim branjenikom Dejanom Milenkovićem Bagzijem, koji se u to vreme nalazio u begstvu, vodila razgovor i postigla dogovor da on bude svedok saradnik, a da je to „sredila sa starim drugarima“- Jočićem koji je odmah pristao i Rade tom Bulatović em koji je to potvrdio posle konsultacije, „od gore“, te da je, prema navodima u članku, uslov da Bagzi na sudu kaže kako je on po nalogu Ljubiše Buhe Čumeta organizovao ubistvo Momira Gavrilovića Gavre, a da je Dejan Milenković tužilji na to odgovorio: „Kako da to kažem kada nije istina?“, a tužilja mu je odgovorila „Ma ko te pitao šta je istina, istina je ono što sam se ja dogovorila, ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo“, te da je pored objavljenog teksta na stranicama od 11 -14. ovog nedeljnika vidno istaknuta u gornjem desnom uglu fotografija tužilje; da je tužilja glavnom i odgovornom uredniku nedeljnika „Vreme“ uputila demanti članka koji je objavljen u tom nedeljniku; da je tuženi informacije navedene u tekstu koji je objavljen u nedeljniku „Vreme“ od 9. septembra 2004. godine dobio krajem avgusta 2004. godine, elektronskim putem , od lica u koje je imao poverenje, da je izvršio proveru tih informacija u Bezbednosno-informativnoj agenciji, Tužilaštvu za organizovani kriminal i u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kod lica čiji identitet ne može da otkrije, te da su uz saglasnost urednika nedeljnika i kolegijuma, ove informacije objavljene u tekstu čiji je tuženi autor; da pre objavljivanja teksta nije kontaktirao tužilju, želeći da izbegne eventualne štetne posledice, opasnosti i sprečavanje objavljivanja teksta; da je novinar apsolutno verovao u istinitost informacija i izneo ih u tekstu smatrajući da je njihovo objavljivanje u interesu javnosti da bi se saznala sadržina razgovora tužilje i njenog branjenika, kao i događaji vezani za jednog od optuženih za to krivično delo; da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, jer je propustio da primeni i odredbe Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS", broj 43 /03), s obzirom na to da su sporne informacije objavljene u javnom glasilu, u smislu odredbe člana 11 . navedenog Zakona, a autor teksta u kome su objavljene informacije je novinar; da kako je tuženi, kao novinar i autor teksta objavljenog u nedeljniku „Vreme", u tekstu izneo informacije za koje je verovao da su istinite, a koje se odnose na događaje i ličnosti o kojima javnost, u smislu odredbe člana 4. Zakona o javnom informisanju, ima interes da zna, jer su bile u vezi sa krivičnim postupkom vođenim protiv lica optuženih za ubistvo premijera Republike Srbije, to objavljivanje informacija nije bilo usmereno na povredu časti i ugleda tužilje, već je bilo usmereno na pitanje od javnog interesa, zbog čega je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda neosnovan; da kako se u konkretnom slučaju informacije koje su objavljene odnose na događaj i ličnosti o kojima javnost ima interes da zna, u smislu odredbe člana 4. Zakona o javnom informisanju i mogu se slobodno objavlji vati bez obzira na način na koji su pribavljene i ne predstavljaju informacije čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, a tužiljin odgovor je objavljen u istom javnom glasilu, to tužilji ne pripada pravo na naknadu štete; da je uslov za odgovornost novinara za naknadu štete prouzrokovane objavljivanjem informacije podobne da se njome povrede čast i ugled nekog lica, krivica novinara, u smislu odredbe člana 81. Zakona o javnom informisanju, pri čemu je teret dokazivanja novinareve krivice na oštećenom, u konkretnom slučaju na tužilji, što ona u ovom postupku nije dokazala; da je na oštećenom i obaveza da dokaže zanemarivanje tzv. novinarske pažnje propisane odredbom člana 3. Zakona o javnom informisanju, za koju se, u konkretnom slučaju, ne može smatrati da je zanemarena, imajući u vidu da je tuženi izvršio proveru informacija koje su mu saopštene, a činjenica da nije lično kontaktirao tužilju ne predstavlja presudni razlog za donošenje drugačije odluke, imajući u vidu činjenicu da je tužilja napisala odgovor na informaciju koji je objavljen u istom nedeljniku; da u konkretnom slučaju, legitimni interes javnosti da bude informisana o činjenicama i događajima koji su u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodio protiv učinilaca krivičnog dela ubist va premijera preovlađuje nad interesom časti i ugleda lica koje se pojavljuje kao branilac okrivljenog u tom postupku, a objavljene informacije nisu usmerene na njegovu ličnost ili profesionalnu delatnost.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 46. Ustava zajemčena je sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (s tav 1.) i utvrđeno da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

Odredbom člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je propisano: da svako ima pravo na slobodu izražavanja i da ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice i da ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća (stav 1.); da pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva (stav 2.).

Odredbama Zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost (član 3. stav 1.); da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom, da se odredba stava 1. ovog člana primenjuje bez obzira na način na koji je pribavljena informacija (član 4.); da autor informacije koji je novinar odgovara za štetu nastalu objavljivanjem neistinite, nepotpune ili druge informacije čije je objavljivanje nedopušteno, ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom (član 81.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje i, posledično , primenu prava u osporenoj sudskoj odluci . S tim u vezi, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud , u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj predstavke 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv novinara Miloša Vasića, radi naknade nematerijalne štete zbog obj avljivanja spornog članka u nedeljniku „Vreme“. Imajući u vidu navode ustavne žalbe i utvrđene okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da se u ovom predmetu postavlja pitanje pravične ravnoteže, s jedne strane, procesnih i materijalnih garancija člana 32. stav 1. Ustava, a sa druge strane, slobode izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava, te da li je ta sloboda u konkretnom slučaju prekoračena, suprotno navedenim ustavnim garancijama i ograničenjima.

Ustavni sud ukazuje da sloboda novinarskog izražavanja predstavlja vid slobode izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava, pri čemu navedena sloboda izražavanja spada u relativne slobode, jer podleže određenim ograničenjima, utvrđenim odredbom člana 46. stav 2. Ustava. Jedno od tih ustavnih ograničenja slobode izražavanja jeste zaštita prava i uleda drugih, pri čemu se ta zaštita ostvaruje i kroz poštovanje garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozvala podnositeljka ustavne žalbe. Stoga je Sud povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava cenio u odnosu na slobodu izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava, čijim prekoračenjem može doći do povrede časti i uleda drugih lica, odnosno u konkretnom slučaju do povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud najpre ukazuje da u demokratskom društvu sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li infomacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, ima li naučnu, umetničku ili neku drugu vrednost), pri čemu sloboda izražavanja može obuhvatati i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. S tim u vezi, iz prakse Evropskog suda za ljudska prava proizlazi da se sloboda izražavanja primenjuje ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već takođe i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema "demokratskog društva" (videti, inter alia, presude ESLjP u predmetima Handysid protiv Ujedinjenog kraljestva, predstavka broj 5493/72, od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, predstavka broj 23118/93, od 25. novembra 1999. godine, stav 43 .). Međutim, kao što je ranije navedeno, sloboda izražavanja spada u relativne slobode, budući da podleže određenim ograničenjima, između ostalog, radi zaštite prava i u gleda drugih lica.

Ustavni sud ukazuje da je, u konkretnom slučaju , za odnos slobode no vinarskog izražavanja i poštovanja časti i ugleda drugih lica od značaja da li se sadržina spornog članka odnosila na događaje i ličnosti za koje je postojao javni interes da o njima bude obaveštena javnost. Ustavni sud konstatuje da je sporni članak napisan u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodio zbog ubistva pr emijera Zorana Đinđića, i u kom članku se pominje i razgovor podnositeljke žalbe, kao branioca, i njenog branjenika u tom postupku D.M, a u vezi sa njegovim dobijanjem svojstva svedoka saradnika u tom postupku. Dakle, nesporno je da je sporni članak sadržao informacije od javnog interesa povodom kojih je javnost imala legitimno pravo da bude informisana.

Zatim, u konkretnom slučaju je od značaja da li je podnositeljka ustavne žalbe kao oštećeno lice javna ličnost ili obično fizičko (privatno) lice. Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe po profesiji advokat, te da nije javna ličnost. Međutim, kako je podnositeljka ustavne žalbe bila angažovana kao branilac jednog od okrivljenih u krivičnom postupku koji se vodio zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, koji postupak je sam po sebi izazivao veliku medijsku pažnju, to je podnositeljka postala poznata javnosti kao branilac okrivljenog u predmetnom krivičnom postupku. Znači, u tom kontekstu, nikako se ne može govoriti da je podnositeljka bila obično fizičko – privatno lice. Kada je podnositeljka angažovana kao branilac u predmetnom krivičnom postupku ona je morala da računa na to da će biti objavljeni članci o njoj kao braniocu jednog od okrivljenih , koji će, eventualno, sadržati i štetne izjave po podnositeljku, a koje izjave takođe ulaze u domen zaštite slobode izražavanja, budući da sadrže podatke od javnog interesa (videti presudu ESLjP u predmetima Bladet Tromsø and Stensaas protiv Norveške, broj 21980/93, ECHR 1999III i Lepojić protiv Srbije, broj 13909/05, od 6. novembra 2007. godine, stav 74 .). Stoga je, po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe morala imati veći stepen tolerancije prema člancima koji su napisani povodom predmetnog krivičnog postupka, a gde se ona pominje kao branilac jednog od optuženih u tom postupku (videti presudu ESLjP u predmetu Bodrožić protiv Srbije, broj predstavke 32550/05, od 23. juna 2009. godine, stav 54 .).

Takođe, Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi obrazložio na ustavnopravno prihvatljiv način da članak nije predstavljao proizvoljan lični napad na profesionaln u čast i ugled podnositeljke ustavne žalbe, već se sam članak bavio pitanjima od javnog značaja, što proizlazi iz sadržaja članka u celini (članak je prvenstveno napisan povodom predmetnog krivičnog postupka uopšte, dok je razgovor podnositeljke kao branioca i njenog branjenika u tom postupku predstavljao samo jedan segment tog članka).

Međutim, kao što je rečeno, sloboda novinarskog izražavanja podrazumeva određene dužnosti i odgovornosti, čak i kada se izveštava o pitanjima od ozbiljnog javnog interesa i kada se radi o jednoj ličnosti koja je poznata javnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je ESLjP u tumačenju člana 10. Evropske konvencije, kojim se garantuje sloboda izražavanja, zauzeo stav da ovaj član pruža zaštitu novinarima u vezi izveštavanja o pitanjima od opšteg interesa, pod uslovom da su postupali u dobroj veri i na tačnoj činjeničnoj osnovi obezbedili „pouzdane i precizne“ informacije u skladu sa novinarskom etikom (videti presude ESLjP u predmetima Bladet Tromsø and Stensaas protiv Norveške, broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65, ECHR 1999III iKasabova protiv Bugarske, broj 22385/03, od 19. aprila 2011. godine, stav 63.). Ustavni sud dalje naglašava da pri ocen i da li je novinar prilikom informisanja postupao u skladu sa novinarskom pažnjom, treba uzeti u obzir : autoritet izvora za osporeni članak (videti Bladet Tromsø and Stensaas protiv Norveške, stav 66.); da li je novinar preduzeo razumne mere istraživanja pre objavljivanja članka (videti Prager and Oberschlick protiv Austrije, Serija A no. 313, od 26. april a 1995, stav 3 7.); da li je novinar predstavio priču na razuman , uravnotežen način i da li je oštećenoj osobi dao priliku da se brani (videti odluku Bergens Tidendeand Others protiv Norveške, broj 26132/95, od 21. maja 2000. godine, st. 57. i 58. ECHR 2000 IV). Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu stavove ESLjP po kojima redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od vršenja funkcije informisanja javnosti, odnosno vršenja funkcije „javnog čuvara“ koju štampa obavlja u jednom demokratskom društvu, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj ne samo na pojedinačni slučaj, već na medije u celini (videti presudu ESLjP u predmetu Yordanova and Toshevprotiv Bugarske, broj5126/05, od 2. oktobra 2012, stav 48.).

Imajući u vidu sve napred navedene elemente i sadržaj spornog članka, Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da podnositeljka ustavne žalbe, kao oštećena, nije po pravilima o teretu dokazivanja, dokazala da je tuženi novinar „zanemario novinarsku pažnju“, te da nije „preduzeo razumne mere istraživanja pre objavljivanja spornog članka“. Naime, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi obrazložio na ustavnopravno prihvatljiv način da je tuženi novinar, u smislu člana 3. stav 1. Zakona o informisanju, proverio poreklo, istinitost i potpunost objavljenih informacija, budući da je informacije za sporni članak dobio elektronskim putem od lica u koje je tuženi novinar imao poverenje, te da je pre objavljivanja članka proverio sporne informacije u Bezbednosno-informativnoj agenciji, Tužilaštvu za organizovani kriminal i u Ministarstvu unutrašnjih poslova, pri čemu podnositeljka nije, u smislu člana 81. Zakona o informisanju, dokazala suprotno, odnosno podnositeljka kao oštećena nije dokazala krivicu tuženog novinara, a što predstavlja neophodnu pretpostavku za utvrđivanje građanskopravne odgovornosti novinara za naknadu nematerijalne štete.

U vezi tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je tuženi novinar dobio informacije od NN lica i da je te informacije proverio kod NN lica u navedenim državnim organima, Ustavni sud konstatuje da ova tvrdnja pokreće pitanje zaštite novinarskog izvora, a o čemu je ESLjP zauzeo određene stavove. Ustavni sud ukazuje, a polazeći od zauzetih stavova, da je zaštita novinarskog izvora jedan od osnovnih uslova za slobodu štampe, te da bez takve zaštite izvori mogu da budu odvraćeni od toga da pružaju pomoć štampi da javnost informiše o stvarima koje su od javnog interesa. Kao rezultat toga, vitalna uloga štampe kao javnog čuvara može da bude oslabljena, odnosno mogućnost štampe da pruži tačne i pouzdane informacije može da bude dovedena u pitanje. Imajući u vidu značaj zaštite novinskih izvora za slobodu štampe u demokratskom društvu i potencijalni negativan efekat koji nalog za otkrivanje izvora ima u uživanju te slobode, takva mera ne može da bude kompatibilna sa članom 10. Evropske konvencije, osim ukoliko je opravdana pretežnij im javnim interesom, a što u konkretnom predmetu, po oceni Ustavnog suda, nije slučaj (videti presudu ESLjP u predmetu Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 17488/90, od 27. marta 1996. godine, stav 39.). Naime, iz same sadržine teksta članka, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da nije postojala namera omaložavanja (animus iniurandi) ličnosti podnositeljke ustavne žalbe.

Na kraju, podnositeljka ustavne žalbe je uputila demanti nedeljniku u kom e je objavljen sporni članak i taj demanti je objavljen.

U vezi tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da drugostepeni sud nije mogao da otvori glavnu raspravu, Ustavni sud konstatuje da je, u smislu odredbe člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), drugostepeni sud imao procesnu mogućnost da zakaže raspravu, bez određenih zakonskih ograničenja, a sa ciljem pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja. Međutim, ako se nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom utvrdi da je činjenično stanje pred prvostepenim sudom ipak bilo pravilno utvrđeno, to ne predstavlja povredu odredaba parničnog postupka.

Imajući u vidu sve napred izneto, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5165/11 od 19. juna 2012. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajem čeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da se podnositeljka ustavne žalbe samo usputno i neobrazloženo pozvala na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, kao i da se sadržina ustavne žalbe u suštini odnosi samo na osporavanje drugostepene presude. Imajući u vidu navedeno, kao i njen zahtev iz dopune ustavne žalbe kojim se izričito traži samo poništaj osporene presude, Sud se nije upuštao u utvrđivanje osnovanosti formalne tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

Kako podnositeljka ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnom delu obrazloženja (tačka 5.), Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenih ustavnih prava, pri čemu podnositeljka nije dostavila dokaze o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, odnosno da su sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili različite odluke.

Razmatrajući istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenom drugostepenom presudom podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog nje nog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja novinara i zaštiti ugleda advokata

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti