Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o ponavljanju postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv sudskih rešenja kojima je dozvoljeno ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Sud je zauzeo stav da takva rešenja predstavljaju procesne akte kojima se ne odlučuje konačno o pravima i obavezama, te nisu podložna ispitivanju u ustavnožalbenom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi P. „n.“ a.d, Lebane i V. V. iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba P. „n.“ a.d. i V. V. izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 4896/16 od 29. jula 2016. godine i Privrednog suda u Leskovcu P. 558/13 od 16. maja 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. „n.“ a.d, Lebane i V. V. iz Lebana podneli su Ustavnom sudu, 15. oktobra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava iz čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju odluke kojima je dozvoljeno ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka i ukinuta prethodno doneta prvostepena presuda u korist podnosioca P. „n.“ a.d, Lebane.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ustavna žalba se može izjaviti jedino protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava sadrži ustavno jemstvo svakome da će nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspraviti i odlučiti, između ostalog, o njegovim pravima i obavezama.

3. Kako osporenim pojedinačnim aktima nije konačno odlučeno o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni procesni uslovi za ponavljanje postupka, Ustavni sud smatra da je ustavna žalba u odnosu na navodnu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava ratione materiae nedozvoljena. U vezi sa tim Ustavni sud je imao u vidu svoj stav izražen u Rešenju Už-296/08 od 26. novembra 2009. godine (dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs), kao i stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetima X protiv Austrije (odluka o dopustivosti broj 7761/77, od 8. maja 1978. godine) i Rudan protiv Hrvatske (odluka broj 45943/99, od 13. septembra 2001. godine).

Imajući u vidu prethodnu ocenu Ustavnog suda, to nema osnova ni za tvrdnju o posledičnoj povredi prava iz člana 58. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

4. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Na osnovu člana 42a stav 1. tačka 2) i 4), člana 45. tačka 1) i člana 46. tačka 10) Zakona o Ustavnom sudu i člana 60. Poslovnika o radu Ustavnog suda, prilažem

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE DR TAMAŠA KORHECA (Dr. KORHECZ TAMÁS)

u vezi sa Rešenjem Ustavnog suda broj Už-7806/2016, od 22. februara 2018. godine.

Ustavni sud, na sednici održane 22. februara 2018. godine, u predmetu Už-7806/2016, većinom glasova doneo je rešenje sa kojom je odbacio ustavnu žalbu PTK „8. novembar“ a.d, Lebane i Vitomira Vasiljevića iz Lebana izjavljene protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 4896/16 od 29. jula 2016. godine i Privrednog suda u Leskovcu P. 558/13 od 16. maja 2016. godine.

Ustavnom žalbom osporene su sudske odluke kojima je dozvoljeno ponavljanje pravosnažno okončanih postupaka i ukinute su prethodno donete presude kojima je podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo svojine na nepokretnosti.

U vezi sa ovim rešenjem, izdvajam sledeće mišljenje:

Podnosioci ustavne žalbe izjavili su ustavnu žalbu zbog povrede prava iz člana 32. (pravo na pravično suđenje) i prava iz člana 58.(pravo na imovinu) Ustava Republike Srbije smatrajući da su odluke Privrednog suda u Leskovcu i Privrednog apelacionog suda bile nezakonite, bez valjanog obrazloženja i da je u njima proizvoljno, na štetu podnosilaca ustavne žalbe primenjeno pravo, odnosno da ukidanjem pravosnažne presude kojom je podnosilac ustavne žalbe stekao pravo svojine povređeno ustavom zajamčeno pravo na imovinu. Rešavajući u ovom predmetu Ustavni sud nije razmotrio navode ustavne žalbe, nije cenio da li su označena prava povređena odlukama sudova nego je doneo rešenje sa kojim je odbacio ustavnu žalbu iz formalnih procesnih razloga smatrajući da osporena rešenja nisu pojedinačni akti ili radnje iz člana 170. Ustava Republike Srbije kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Prema obrazloženju Ustavnog suda osporenim sudskim odlukama nije konačno odlučeno o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni procesni uslovi za ponavljanje postupka, tojest ustavna žalba u odnosu na navodnu povredu prava iz člana 32, stav 1. Ustava ratione materiae nedozvoljena. Ustavni sud takođe navodi, da pošto nije razmotrio povredu prava iz člana 32, stav 1. Ustava nema osnova ni za tvrdnju o posledičnoj povredi iz člana 58. Ustava. Ustavni sud svoj stav potkrepljuje pozivanjem na svoje ranije rešenje Už-296/08 od 26 novembra 2009. godine, kao i stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetima X protiv Austrije (7761/77 od 08. maja 1978. godine) i Rudan protiv Hrvatske (broj 45943/99 od 13. septembra 2001. godine)

II.

Osnovno pravno pitanje u ovom predmetu je sledeće: da li je pravosnažno rešenje suda kojom se dozvoljava ponavljanje pravosnažno okončanog sudskog postupka i sa kojom se ukida presuda kojom je utvrđeno pravo svojine podnosioca ustavne žalbe pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, ili pojedinačni pravni akt procesnog karaktera sa kojim se ne odlučuje o pravima i obavezama lica? Ustavni sud je u rešenju broj Už-7806/2016 zauzeo nedvosmislen stav da takav akt nije pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, da se takvim aktom ne mogu povrediti Ustavom zajamčena prava, i da kao takav ne podleže preispitivanju pred Ustavnim sudom u postupku po ustavnoj žalbi. Sa ovakvim stavom Ustavnog suda se ne mogu složiti. Pre iznošenja razloga za moje neslaganje sa stavom većine u Ustavnom sudu želim konstatovati da generalno prihvatam načelni stav Ustavnog suda, kao i sličan stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome sudska odluka sa kojom se odlučuje o postojanju ili nepostojanju zakonom propisanih uslova za ponavljanje pravosnažno okončanog sudskog postupka procesni pojedinačni akt sa kojim se ne odlučuje o pravima i obavezama lica. Međutim, za razliku od većine mojih kolega sudija smatram da nije svaka sudska odluka sa kojom se odlučuje o ponavljanju pravosnažno okončanog sudskog postupka istovetna po pitanju pravnog karaktera, odnosno da u nekim slučajevima takav akt predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava i podleže preispitivanju u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom. U slučaju takvih akata ustavne žalbe je potrebno meritorno razmotriti i odlučiti da li je takvim aktom povređeno neko ustavno pravo ili sloboda.

Smatram da sudska odluka o ponavljanju postupka sa kojom se menja pravni poredak, kojom se menjaju postojeće pravne situacije, stvaraju se nova prava i obaveze, menjaju se postojeća prava i obaveze, odnosno ukidaju postojeća prava i obaveze predstavlja akt iz člana 170. Ustava. Prema tome, ako je povodom zahteva za ponavljanje sudskog postupka odlukom suda ukinuta pravosnažna presuda sa kojom je nekom licu utvrđeno neko pravo, umanjena ili ukinuta neka postojeća obaveza takva sudska odluka menja postojeće pravne situacije i predstavlja pravni akt iz člana 170. Ustava. Takvom sudskom odlukom se može ograničiti ili povrediti neko ljudsko pravio ili sloboda, pa tako i ustavom zajamčeno pravo na imovinu. Ne mogu prihvatiti stav da takva sudska odluka ne podleže preispitivanju i zaštiti pred Ustavnim sudom. Sa druge strane, sudske odluke povodom zahteva za ponavljanje sudskog postupka sa kojima se odbija zahtev stranke za ponavljanje pravosnažno okončanog postupka jeste procesni akt i sa takvim aktom se ne odlučuje o pravima i obavezama, nego se odlučuje o ispunjenosti uslova za ponovno razmatranje spornih pravnih pitanja – takvi akti nisu akti iz člana 170. Ustava. Nadalje, ni mnoge sudske odluke sa kojima se prihvata zahtev stranke za ponavljanje sudskog postupka nisu pojedinačni akti iz člana 170. Ustava, pošto se sa njime ne menjaju postojeće pravne situacije, ne stvaraju se nova prava i obaveze niti se ukidaju i menjaju postojeća prava ili obaveze. Tako, ponavljanje sudskog postupka koji je završen odbijanjem tužbenog zahteva kao neosnovanog ne stvara nova prava ili obaveze, pošto takvom, eventualno ukinutom sudskom presudom nije utvrđena nikakva obaveza ili pravo za stranku. Moram još jednom posebno naglasiti da u konkretnom predmetu, sudskom odlukom o ponavljanju pravosnažno okončanog postupka, ukinuta je i presuda kojom je podnosilac ustavne žalbe pravosnažno stekao pravo svojine na nepokretnosti. Prema tome, ovom sudskom odlukom je neposredno promenjena imovina i imovinsko stanje podnosioca ustavne žalbe, imovina koju je podnosilac ustavne žalbe imao pre donošenja rešenja o ponavljanju postupka, a nakon pravosnažnosti tog rešenja ta nepokretnost više nije imovina podnosioca ustavne žalbe. U takvoj situaciji neprihvatljiv je stav Ustavnog suda da bez meritornog razmatranja odbaci ustavnu žalbu kako u pogledu navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava tako i u pogledu navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Čvrsto stojim na stanovištu da sudska odluka sa kojom se snažno i neposredno zadire u ustavom zajamčena imovinska prava podnosioca ustavne žalbe jeste akt iz člana 170. Ustava i da je Ustavni sud bio dužan da o osnovanosti ili ne osnovanosti ustavne žalbe odluči meritorno. Ustavni sud se u obrazloženju rešenja o odbacivanju ustavne žalbe pozvao i na jedno svoje ranije rešenje i dve odluke vezane za Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Međutim, navedene odluke nikako ne podržavaju odbacivanje konkretne ustavne žalbe jer su postavljena pravna pitanja, povreda prava i činjenično stanje bitno razlikuju u odnosu na ovaj predmet. U slučaju rešenja Ustavnog suda Už-296/08 od 26. novembra 2009. godine Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnosioca kojim je osporena ustavnost upravnog rešenja kojim je dozvoljeno ponavljanje upravnog postupka i koji je okončan rešenjem organa uprave o utvrđivanju poreske obaveze. Postoje barem dve bitne, pravno relevantne razlike između sadašnjeg predmeta i onog iz 2009. godine. U predmetu na koji se sada Ustavni sud poziva ponavljanjem postupka nije ukinuto nikakvo pravosnažno utvrđeno pravo podnosioca ustavne žalbe, odnosno u tom predmetu podnosilac ustavne žalbe se uopšte nije pozvao na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Odluka Evropske komisije za ljudska prava (X protiv Austrije - 7761/77 od 08. maja 1978. godine) i Evropskog suda za ljudska prava Rudan protiv Hrvatske (broj 45943/99 od 13. septembra 2001. godine) na koje se Ustavni sud poziva u obrazloženju svog rešenja o odbacivanju takođe su doneti povodom bitno drugačijih situacija. Naime u tim odlukama evropski sudski organi izneli su stav da član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo na ponavljanje pravosnažno okončanog postupka. Dakle, u tim predmetima evropska komisija i sud za ljudska prava su odbili da na osnovu člana 6. Evropske konvencije zaštite pravo podnosioca na ponavljanje pravosnažno okončanog sudskog postupka, a nisu odbili da zaštite neko pravo (pravo na imovinu) u odnosu na odluku suda sa kojom je dozvoljeno ponavljanje i ukinuto neko pravo.

III.

Iz svega gore navedenog proizilazi da je rešenjem o odbacivanju ustavne žalbe u konkretnom slučaju Ustavni sud Republike Srbije odbio da razmotri ustavnu žalbu kojom je podnosilac ustavne žalbe tražio zaštitu ustavnog prava na imovinu koje je nedvosmisleno ograničeno sudskom odlukom o ukidanju presude i ponavljanju postupka, čiju pravičnost je podnosilac takođe osporio. Pri tome Ustavni sud se pozvao na svoje ranije rešenje kojim je odbacio ustavnu žalbu podnosioca u odnosu na upravno rešenje o ponavljanju postupka a kojom nije ograničeno ustavno pravo na imovinu podnosioca, niti je ukinuto neko utvrđeno pravo podnosioca. Bez delotvorne zaštite ljudskih prava i sloboda vladavina prava je nedostižna, uveren sam da Ustavni sud treba da zaštiti ljudska prava od svih akata i radnji kojima se ograničavaju ustavna prava. Smatram da ostvarenju ovog cilja ne doprinosi ograničenje pristupa ovom sud nedovoljno utemeljenim sužavanjem pojma pojedinačnog akta iz člana 170. Ustava Republike Srbije.

sudija Ustavnog suda

dr Tamaš Korhec

(Dr. Korhecz Tamás)

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o ponavljanju postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti