Odbijanje ustavne žalbe zbog povraćaja imovine oduzete po propisu van obuhvata restitucije
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu za povraćaj imovine, utvrdivši da osporena presuda Upravnog suda nije povredila pravo na pravično suđenje. Imovina je oduzeta primenom Zakona o prometu nepokretnosti, koji nije obuhvaćen Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-7811/2014
17.11.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Vučićevića iz Despotovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nebojše Vučićevića izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1468/13 od 21. avgusta 201 4. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Nebojša Vučićević iz Despotovca podne o je , 13. oktobra 201 4. godine, ustavnu žalbu Ustavnom sudu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1468/13 od 21. avgusta 201 4. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
Ustavnom žalbom je osporena presuda doneta u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija, kojim je okončan upravni postupak odlučivanja o zahtevu podnosioca za vraćanje oduzete imovine.
Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je Agenciji za restituciju podneo zahtev za vraćanje dve poslovne prostorije koje se nalaze u prizemlju stambeno-poslovnog objekta zgrade na k.p. broj 3596, KO Kragujevac 3, koje je Krsman Vučićević, njegov pravni prethodnik, stekao na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog 10. avgusta 1969. godine. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, iz obrazloženja rešenja nadležnog organa od 26. juna 1974. godine proizlazi da su sporne nepokretnosti oduzete primenom odredbe člana 13. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta i da je „postupak protiv Krsmana Vučićevića“ pokrenut na osnovu tog zakona, pre nego što je Zakon o prometu nepokretnosti stupio na snagu.
Ustavnom žalbom se predlaže da sud utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnosioca na naknadu štete u iznosu od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postu pku, na osnovu uvida u osporeni akt, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1468/13 od 21. avgusta 201 4. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Ministarstva finansija i privrede –Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-122/2012-13 od 25. decembra 2012. godine. U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano da je pobijanim rešenjem odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Agencije za restituciju - Područna jedinic a Kragujevac broj 46-002044/2012 od 29. septembra 2012. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca, kao zakonsk og naslednik a pok. Krsma na Vučićevića, za vraćanje imovine oduzete od imenovanog, i to dve poslovne p rostorije koje se nalaze u prizemlju poslovno-stambene zgrade na k.p. br oj 3596 KO Kragujevac. Upravni sud je dalje naveo: da iz obrazloženja pobijanog rešenja i stanja u spisima predmeta proizlazi da je prvostepeni organ odbio zahtev podnosioca, jer je utvrdio da se njime traži vraćanje imovine oduzete r ešenjem Sekretarijata za upravno-pravne poslove CO Kragujevac broj 05-462-251/72 od 26. juna 1974. godine, donetog na osnovu člana 13. stav 1. Zakona o prome tu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74), kojim je predmetna imovina prešla u društvenu svojinu; da je odredbom člana 1. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC“, broj 72/11) propisano da se tim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu ; da je odredbom člana 2. Zakona propisano da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tačkama 1) do 41) tog člana zakona, ali ne i primenom Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74). Ocenjujući navode tužbe da je predmetni zahtev podnet radi vraćanj a imovine koja je oduzeta primenom propisa o nacionalizaciji, Upravni sud je našao da su isti neosnovani, jer to ne proizlazi iz stanja u spisima predmeta.
Rešenjem Sekretarijata za upravno-pravne poslove CO Kragujevac broj 05-462-251/72 od 26. juna 1974. godine, koje je doneto na osnovu člana 13. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74) , utvrđeno je da su prešle u društvenu svojinu dve poslovne p rostorije koje se nalaze u prizemlju poslovno-stambene zgrade na k.p. br oj 3596 , KO Kragujevac, ukupne površine 74,78 m2, vanknjižno vlasništvo Krsmana Vučićevića iz Despotovca (stav 1. dispozitiva), kao i da ranijem vlasniku ne pripada naknada za predmetne nepokretnosti (stav 2. dispozitiva). U obrazloženju rešenja je navedeno: da je prilikom sprovođenja nacionalizacije Komisija za nacionalizaciju raspravljala o poslovnom prostoru u prizemlju predmetne zgrade i da je svojim rešenjem od 9. januara 1962. godine utvrdila da izuzetno nije nacionalizovana zgrada na k.p. br oj 3596 , KO Kragujevac; da se, međutim, iz rešenja Komisije za nacionalizaciju od 23. juna 1961. godine vidi da je tim rešenjem bila nacionalizovana poslovna prostorija od 37 m2 i jedan dvosoban stan na spratu, a u prizemlju letnja kuhinja od dva odeljenja kao stambeni deo prizemlja; da iz navedenog sledi da je u postupku sprovođenja nacionalizacije prizemlje predmetne zgrade tretirano kao da ima jednu poslovnu prostoriju od 37 m2 i jednu letnju kuhinju; da je postupak nacionalizacije sproveden prema tadašnjem vlasniku Radovanu Radojkoviću; da se kasnije stanje izmenilo u pogledu vlasništva i u pogledu namene celog prizemlja, tako što je naslednik pok. Radovana Radojkovića prodao lokal sa dva pomoćna odeljenja, tj. celo prizemlje zgrade na k.p. br oj 3596 , KO Kragujevac, Krsmanu Vučićeviću, koji je sporne nepokretnosti izdao u zakup; da Krsman Vučićević poseduje u Despotovcu svoju stambenu zgradu u kojoj se nalazi poslovna prostorija u kojoj obavlja zanatsku delatnost; da je navedenu činjenicu Krsman Vučićević priznao u izjavi datoj 7. maja 1973. godine na zapisnik; da je sporna nepokretnost nakon adaptacije pretvorena u celini u poslovni prostor; da se ne može prema imenovanom po drugi put za odvojenu imovinu primeniti član 13. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na či ju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .
Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:
Odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61 i „ Službeni list SFRJ“, broj 32/68 ) bilo je propisano: da građani mogu na teritoriji Jugoslavije sticati i imati u svojini - porodičnu stam benu zgradu, tj. zgradu sa dva stana ili sa tri manja stana ili najviše dva stana kao posebne delove zgrade ili dve porodične stambene zgrade sa najviše dva stana i trećim manjim stanom, ili jednu porodičnu stambenu zgradu i jedan stan kao posebni deo zgrade (član 2.); da ako građanin, građanska pravna lica, društvene organizacije i druga udruženja građana imaju ili steknu više zgrada i posebnih delova zgrada nego što po odredbama ovog zakona mogu imati u svojini, taj višak postaje društvena svojina (član 4.); da se za nacionalizovanu zgradu, poseban deo zgrade i građevinsko zemljište ranijem sopstveniku daje naknada prema odredbama ovog zakona (član 7.); da zgrade, delovi zgrada i građevinska zemljišta, koji su nacionalizovani ovim zakonom, postaju društvena svojina danom stupanja na snagu ovog zakona i da se r ešenjem nadležnog organa donetim u postupku određenom ovim zakonom i propisima donetim na osnovu njega, utvrđuje koji su objekti nacionalizovani ovim zakonom (član 8. st. 1. i 2.); da se, izuzetno, može ostaviti u svojini građana stambena zgrada koja uz dva stana odnosno tri manja stana ima još jedan sporedni stan, koji po svojoj nameni ili po svojoj strukturi, položaju u zgradi ili udobnosti predstavlja sporedni deo zgrade (član 13. stav 1.); da se, i sto tako, može ostaviti u svojini građana i stambena zgrada koja uz jedan stan ili dva manja stana ima poslovne prostorije koje nemaju više od 70 kvadratnih metara (član 13. stav 2.).
Odredbama Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74) bilo je propisano: da se o vim zakonom određuju postupak i uslovi pod kojima se vrši promet nepokretnosti (član 1. stav 1.); da n osioci prava svojine – građani, udruženja građana i druga građanska pravna lica, mogu imati pravo svojine na poljoprivredno zemljište, građevinsko zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade i stanove i poslovne prostorije kao posebne delove zgrade u granicama i pod uslovima koji su određeni zakonom (član 6. stav 2.); da kad nosilac prava svojine po drugom osnovu, a ne po osnovu nasleđa, stekne nepokretnost preko maksimuma određenog zakonom ili nepokretnost na koju po zakonu ne može imati pravo svojine, opštinski organ uprave nadležan za imovinsko-pravne poslove doneće rešenje da ta nepokretnost postaje društvena svojina (član 13. stav 1.); da u slučajevima iz stava 1. ovog člana ranijem sopstveniku ne pripada naknada za tu nepokretnost (član 13. stav 2.); da se odredbama st. 1. i 2. ovog člana ne dira u međusobna prava i obaveze ugovornih strana (član 13. stav 3.); da je nosilac prava svojine koji na nepokretnosti stekne pravo svojine preko propisanog maksimuma, dužan to prijaviti opštinskom organu uprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove u roku od 30 dana od dana kada je za to saznao (član 49.).
U članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasni k RS“, broj 72/11) navedeni su propisi primenom kojih je oduzeta imovina, čiji se povraćaj može ostvariti po odredbama ovog zakona.
Saglasno članu 3. tačka 3) navedenog zakona, pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva se pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine.
5. Podnosilac ustavne žalb e smatra da iz obrazloženja rešenja Sekretarijata za upravno-pravne poslove CO Kragujevac broj 05-462-251/72 od 26. juna 1974. godine (dalje u tekstu: rešenje od 26. juna 1974. godine) proizlazi da su sporne nepokretnosti prešle u društvenu svojinu primenom odredaba Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, što, po njegovom mišljenju, čini osnovanim predmetni zahtev za vraćanje imovine.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud , pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.
Primenjujući navedena stanovišta na konkretan ustavnosudski spor, Ustavni sud je ispitivao da li je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku, u kome je odlučivano o njegovom zahtevu za vraćanje imovine, ukazano na merodavne odredbe zakona, sa tumačenjem o načinu i razlozima primenjenih odredaba na utvrđeno činjenično stanje, te da li su izloženi jasni i određeni navodi o razlozima odbijanja njegove žalbe i tužbe u upravnom sporu.
Ustavni sud konstatuje da je, prema obrazloženju osporene presude Upravnog suda, rešenje nadležnog organa od 26. juna 1974. godine doneto na osnovu odredbe člana 13. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74) , koji nije među propisima navedenim u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju , zbog čega je ocenjeno da se povraćaj sporne imovine ne može ostvariti po odredbama tog zakona.
Ustavni sud, takođe, konstatuje da je odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta bio određen maksimalan broj, odnosno veličina nepokretnosti predviđenih za stanovanje, odnosno obavljanje poslovne delatnosti koje su građani mogli sticati i imati u svojini, pri čemu je višak nepokretnosti postaj ao društvena svojina , osim u slučajevima predviđenim tim zakonom. Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta proizlazi da je danom donošenja navedenog zakona prestalo pravo privatne svojine na nepokretnostima koje su građani imali preko zakonom propisanog maksimuma, iz čega dalje sledi da su rešenjima donetim na osnovu odredaba navedenog zakona oduzimane nepokretnosti koje su već bile u vlasništvu tih lica na dan donošenja tog zakona. S druge strane, primenom odredaba Zakona o prometu nepokretnosti iz 1974. godine vršio se promet nepokretnosti – do maksimuma propisanog Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, a u slučaju kada bi nosilac prava svojine stekao nepokretnost preko maksimuma određenog zakonom, nadležni organ uprave donosio je rešenje da ta nepokretnost postaje društvena svojina.
Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da sporna nepokretnost nije mogla bila predmet nacionalizacije u postupku prema pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe, jer je on tu nepokretnost stekao nakon stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, ovaj sud nalazi da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje da je pravnom prethodniku podnosioca sporna nepokretnost oduzeta primenom odredbe člana 13. stav 2. navedenog zakona.
U vezi sa navodima ustavne žalbe o „potrebi da se ispravi greška prilikom neosnovanog oduzimanja nepokretnosti“, Ustavni sud ističe da je Evropski sud za ljudska prava na stanovištu da se član 1. Protokola broj 1 (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika i da se, sa druge strane, od trenutka kada Visoka strana ugovornica, pošto je ratifikovala Evropsku konvenciju, uključujući tu i Protokol broj 1 uz nju i donela zakon koji obezbeđuje puni ili delimični povraćaj imovine konfiskovane u prethodnom režimu, taj zakon može smatrati zakonom koji generiše novo imovinsko pravo zaštićeno članom 1. Protokola broj 1 za lica koja ispunjavaju zahteve, odnosno uslove za sticanje tog prava (presuda Kopecky protiv Slovačke, broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine). Takođe, prema stanovištu izraženom u presudi Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine, legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravno m aktu kao što je sudska odluka.
Imajući u vidu da se, prema odredbi člana 3. tačka 1) Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, pod „podržavljenom imovinom“ podrazumeva imovina koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona oduzeta i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svoj inu, a da u članu 2. tog zakona nije naveden Zakon o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CPS“, broj 15/74) , Ustavni sud nalazi da osporena presuda sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da se pravo na vraćanje imovine oduzete primenom odredaba Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CPS“, broj 15/74) ne može ostvariti po odredbama Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju. Ustavni sud je stoga utvrdio da osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić