Odluka Ustavnog suda o sticanju susvojine održajem na idealnom delu nepokretnosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava presudu Apelacionog suda u Kragujevcu zbog proizvoljne primene materijalnog prava, konkretno stava da se susvojina održajem ne može steći na idealnom, već samo na realnom delu nepokretnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi E. M. iz Subotice i Đ. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba E. M. i Đ. M. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4675/19 od 14. maja 2020. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4675/19 od 14. maja 2020. godine i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Jagodini P. 1420/15 od 2. avgusta 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. M. iz Subotice i Đ. M. iz Beograda, podneli su, 4. avgusta 2020. godine, preko punomoćnika J. M. M, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav. 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, budući da je, u konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Kragujevcu potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, zaključivši da se savesnom državinom svojina može steći samo na realnom delu nepokretnosti, a ne i na njenom idealnom delu. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P. 1420/15 od 2. avgusta 2019. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se utvrdi da su stekli pravo vlasništva po pravnom osnovu održaja na 1/3 dela nepokretnosti upisanih u list nepokretnosti broj … KO Dragovo, katastarske parcele br. …, …, …, …, …/1, …, …, …, …, …, …, …, …, …, …, … i …, bliže opisanih u ovom stavu, ukupne površine 5 ha 02 a 36 m2, te da je tužena M.T. dužna da trpi da se tužioci na osnovu ove presude, a bez njenog daljeg pitanja i saglasnosti upišu u katastar nepokretnosti kao vlasnici na napred opisanim nepokretnostima, svaki sa udelom od po 1/2, a u stavu drugom izreke obavezani su tužioci da naknade troškove postupka privremenom zastupniku tužene. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je uvidom u list nepokretnosti broj … KO Dragovo od 4. avgusta 2014. godine utvrđeno da su nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva upisane na ime Lj. M, M. M. i M. T. sa udelom od po 1/3; da je uvidom u list nepokretnosti broj … KO Dragovo od 24. januara 2019. godine utvrđeno da su nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva upisane na ime M. T. sa udelom od 2/6 i na ime Z. M. sa udelom od 4/6; da je na osnovu rešenja Opštinskog suda u Rekovcu O. 57/82 od 27. septembra 1984. godine utvrđeno da zaostavštinu pok. D. M. čine nepokretnosti upisane u p.l. … KO Dragovo i to katastarske parcele br. …, …, …, …, …/1, …, …, …, …, …, …, …, …, …, …, … i … raspodeljene na po 1/3 ćerki M. T. i sinovima M. i Lj. M; da je uvidom u izjavu od 18. maja 1992. godine, koju je dala M. T. i koja je overena kod notara u Kaliforniji, utvrđeno da je u izjavi navedeno da ona svoj deo nepokretne imovine nasleđene po rešenju Opštinskog suda u Rekovcu O. 57/82 ustupa nepovratno svom rođenom bratu Lj. M; da između stranaka nije sporno pravno sledbeništvo tužilaca iza smrti pok. D. M. pa nadalje; da je sporno da li ima uslova za sticanje prava svojine putem održaja na imovini koja je predmet tužbenog zahteva. Prvostepeni sud je ocenio da overena pisana izjava tužene ne može dovesti do sticanja svojine održajem, jer nije pravno valjana isprava na osnovu koje bi se mogla zasnovati svojina tužilaca na predmetnim nepokretnostima, u smislu člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, te da ne postoji zakonita državina na tim nepokretnostima, da bi se mogla primeniti odredba člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U vezi sa ispunjenošću uslova za sticanje svojine vanrednim održajem iz člana 28. stav 4. navedenog zakona, prvostepeni sud je najpre utvrdio da su tužioci i njihovi pravni prethodnici bili u državini svojih delova spornih nepokretnosti, a takođe su koristili i 1/3 dela koji se vodio na tuženu, i to oko 35 godina, pri čemu je njihova državina bila neprekidna i mirna, dok je drugi deo koristilo lice koje je vlasnik sa udelom 1/3. Polazeći od toga da sudržavina ne može voditi svojini putem održaja, prvostepeni sud je utvrdio da tužioci nisu pružili dokaze, gde se deo nepokretnosti nalazi, u kojim merama i granicama, te stoga sud nije mogao da prihvati da je deoba zaista faktički izvršena između suvlasnika. Ocenjeno je i da se tužioci ne mogu pozivati na savesnost (svoju i pravnih prethodnika), jer su znali da su sporni delovi nepokretnosti upisani na ime tužilje u Katastru nepokretnosti u Rekovcu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4675/19 od 14. maja 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Jagodini P. 1420/15 od 2. avgusta 2019. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je pobijanom presudom pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, te da razloge koje navodi prvostepeni sud za donošenje pobijane presude u delu odluke o glavnom zahtevu prihvata i Apelacioni sud. Ocenjeno je da pošto su tužioci postavljenim tužbenim zahtevom tražili da se utvrdi da su po osnovu održaja stekli pravo svojine na 1/3 dela navedenih parcela, svaki sa udelom od po 1/2, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan zbog toga što se pravo svojine na idealnom delu nepokretnosti ne može steći održajem. Zatim je navedeno da državina koja vodi sticanju svojine održajem, na osnovu člana 28. st. 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, je državina na realnom delu nepokretnosti, uz ispunjenje uslova savesnosti držaoca, koja se u smislu odredbe člana 72. stav 3. tog Zakona pretpostavlja. U vezi sa tim, drugostepeni sud je stao na stanovište da za sticanje susvojine na nepokretnosti održajem, suvlasnički deo mora da bude realno opredeljen, a lice koje smatra da je steklo takvo pravo mora da dokaže da je faktički držalo tačno određenu površinu, u merama i granicama. Pored toga, drugostepeni sud je naveo da je u principu savesnost između suvlasnika isključena, jer svaki suvlasnik koristi svaki deo suvlasničke imovine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo) (član 13. stav 1.); da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom udelu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika (član 14. stav 1.); da suvlasnik može raspolagati svojim delom bez saglasnosti ostalih suvlasnika (član 14. stav 2.); da susvojina postoji i na nepodeljenoj stvari čiji su delovi u različitim oblicima svojine (član 17.); da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i stav Vrhovnog kasacionog suda o pitanju sticanja prava susvojine održajem izražen, pored ostalog, u presudama Rev. 5977/18 od 20. novembra 2019. godine, Rev. 2143/19 od 17. juna 2020. godine i Rev. 2789/19 od 9. juna 2021. godine (videti veb-stranicu Vrhovnog suda na: www.vrh.sud.rs), prema kome se pravo susvojine može steći održajem i na idealnom delu, na osnovu odredba člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je stao na stanovište da za sticanje prava susvojine održajem nije bitno da postoji tačno opredeljen realni deo na kome se stiče svojina održajem.

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasnivaju na proizvoljnoj primeni materijalnog prava prilikom ocene o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je u osporenoj presudi, polazeći od toga da su tužioci postavljenim tužbenim zahtevom tražili da se utvrdi da su po osnovu održaja stekli pravo svojine na idealnom delu predmetnih katastarskih parcela, ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan, zbog toga što se pravo susvojine na idealnom delu nepokretnosti, u smislu člana 28. st. 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ne može steći održajem. U prilog tome, drugostepeni sud je istakao da je za sticanje susvojine na nepokretnosti održajem, neophodno da suvlasnički udeo bude realno opredeljen, te da lice koje smatra da je steklo takvo pravo mora da dokaže da je faktički držalo određenu površinu, u merama i granicama.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe kojima je uređeno pitanje susvojine i način sticanja svojine održajem, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije na ustavnopravno prihvatljiv način primenio merodavno pravo kada je ocenio da je predmetni tužbeni zahtev neosnovan, zasnivajući svoju ocenu prvenstveno na tome da suvlasnički udeo mora biti realno opredeljen (tužbenim zahtevom). Naime, Ustavni sud ukazuje da je članom 13. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđeno da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini – u idealnom delu. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stavove izražene u praksi Vrhovnog kasacionog suda o pitanju sticanja prava susvojine održajem na idealnom delu nepokretnosti. U vezi sa stavom drugostepenog suda da državina koja vodi sticanju svojine održajem je državina na realnom delu nepokretnosti, Ustavni sud konstatuje da iz osporene presude proizlazi da je u postupku utvrđeno da su pravni prethodnici tužilaca, a kasnije i sami tužioci bili u državini „svog dela“ (1/3) predmetnih nepokretnosti i koristili „deo“ od još 1/3 koja se vodila na tuženu (i to oko 35 godina, pri čemu je njihova državina bila neprekidna i mirna), a „drugi deo“ je koristilo lice koje je takođe suvlasnik sa udelom od 1/3, a što ukazuje da se radi o državini na određenim realnim delovima nepokretnosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4675/19 od 14. maja 2020. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, kako bi Apelacioni sud u Kragujevcu u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Jagodini P. 1420/15 od 2. avgusta 2019. godine. Stoga je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je takav zahtev za sada preuranjen, budući da će se postupak po žalbi podnosilaca ponoviti, čime će i eventualna povreda ovog prava biti preispitana u postupku pred nadležnim sudom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o sticanju susvojine održajem na idealnom delu nepokretnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti