Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine postupka naknade

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak određivanja naknade za preuzeto zemljište trajao dugo, podnositeljka i njen pravni prethodnik nisu koristili zakonsku mogućnost da ranije iniciraju sudski postupak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7816/2012
24.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. D. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen u predmetu broj 465-23/80-07 Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje i vanparničnom postupku koji je vođen u predmetu R1. 257/11 Osnovnog suda u Vranju.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. iz Smedereva, preko punomoćnika R. S, advokata iz Smedereva, podnela je, 8. oktobra 2012. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu , zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje broj 465-23/80-07 i u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu R1. 257/11. Ustavna žalba je, takođe, podneta zbog povrede člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalb i se navodi da je iz poseda pravnog prethodnika podnositeljke rešenjem nadležnog organa od 23. maja 1980. godine preuzeto neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište, da u upravnom postupku nije postignut sporazum o visini naknade za preuzeto zemljište i da je „upravni postupak za određivanje naknade“ trajao sve do 2007. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni nadležnom opštinskom sudu.

Prema navodima ustavne žalbe, ranija korisnica je preminula za vreme trajanja sudskog postupka za utvrđivanje naknade, pa je postupak preuzela podnositeljka, kao njen pravni sledbenik. Podnositeljka dalje ističe da je u toku trajanja postupka pred sudom Direkcija za razvoj i izgradnju grada Vranja podnela predlog za vanredno ukidanje rešenja od 23. maja 1980. godine i opisuje tok osporenog postupka do podnošenja žalbe protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R1. 257/11 od 8. decembra 2011. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da je njoj, odnosno njenom pravnom prethodniku oduzeta imovina, a da naknada nije određena ni nakon 32 godine, zbog čega predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i naloži Osnovnom sudu u Vranju da preduzme sve neophodne mere za okončanje osporenog postupka, kao i da utvrdi podnositeljki pravo na naknadu materijalne štete „zbog nemogućnosti mirnog uživanja imovine“ u iznosu od 3.000.000 dinara.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postu pku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacij e, kao i akata koje je dostavio Osnovni sud u Vranju uz dopis od 7. jula 2015. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Komiteta za komunalno-stambene, urbanističke i imovinske poslove Skupštine opštine Vranje broj 465-23/80-07 od 23. maja 1980. godine (dalje u tekstu: rešenje od 23. maja 1980. godine) preuzeto je gradsko građevinsko neizgrađeno zemljište na k.p. br. 7948 i 7950, KO V, iz poseda ranijeg korisnika T.S. iz Dubnice, u korist opštine Vranje, a za potrebe SIZ-a za komunalnu privredu opštine Vranje, „za lokaciju novog groblja u Vranju“. Raniji korisnik se saglasio sa preuzimanjem zemljišta, s tim da mu se isplati odgovarajuća naknada za zemljište i trajne zasade koji se na njemu nalaze.

Rešenjem Opštinskog suda u Vranju O. 47/08 od 25. januara 2008. godine oglašena je M. D, ovde podnositeljka ustavne žalbe, za naslednika zaostavštine pok. T.S, i to na potraživanju za preuzeto zemljište po rešenju od 23. maja 1980. godine, a u obrazloženju rešenja je navedeno da je iz smrtovnice utvrđeno da je pok. T.S. preminula 20. juna 2001. godine.

Sekretarijat za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje je 23. jula 2007. godine dostavio Opštinskom sudu u Vranju zaključak broj 465-23/80-07, u kome je, pored ostalog, navedeno da je postignut sporazum između ranijeg korisnika i krajnjeg korisnika za trajne zasade na spornom preuzetom zemljištu, ali ne i za samo zemljište, zbog čega taj sud kao stvarno i mesno nadležan treba da odredi visinu naknade u vanparničnom postupku.

U nalazu veštaka građevinske struke od 21. maja 2008. godine navodi se da gradsko građevinsko zemljište na k.p. br. 7948 i 7950, KO V. nije izgrađeno, da nema izgrađenu infrastrukturu, da komunalno opremanje nije završeno, te da protivnik predlagača ne poseduje dokaze za komunalno opremanje.

Direkcija za razvoj i izgradnju grada Vranja je 23. januara 2009. godine podnela nadležnom organu predlog za „vanredno ukidanje ili oglašavanje ništavim“ rešenja od 23. maja 1980. godine, tvrdeći da pre donošenja tog rešenja nije postojao „DUP za izgradnju groblja“, pa sporno zemljište nije ni moglo biti preuzeto. Opštinski sud u Vranju je zastao sa postupkom do 23. marta 2009. godine, nakon čega je ocenio da nema mesta prekidu postupka za određivanje naknade za preuzeto zemljište, jer je krajnji korisnik propustio da koristi pravna sredstva zbog nedonošenja rešenja nadležnog organa o njegovom predlogu.

U ovom delu postupka održano je pet ročišta i izveden dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka građevinske struke, koji je usaglašen sa nalazom još dva veštaka iste struke, nakon čega je Opštinski sud u Vranju doneo rešenje R. 816/07 od 26. marta 2009. godine. Navedenim rešenjem određena je naknada za preuzeto gradsko građevinsko zemljište po rešenju od 23. maja 1980. godine u iznosu od 3.997.800 dinara i obavezan krajnji korisnik Direkcija za razvoj i izgradnju grada Vranja da navedeni iznos isplati podnositeljki ustavne žalbe, u roku od 15 dana od pravnosnažnosti rešenja, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju rešenja je navedeno, pored ostalog, da je na mesto ranijeg korisnika u postupak stupila podnositeljka ustavne žalbe, na osnovu rešenja Opštinskog suda u Vranju O. 47/08 od 25. januara 2008. godine.

Krajnji korisnik je 3. jula 2009. godine Okružnom sudu u Vranju izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, odlučio Viši sud u Vranju. Rešenjem tog suda Gž. 163/10 od 12. septembra 2011. godine ukinuto je pobijano rešenje i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, a u obrazloženju je konstatovano da iz spisa predmeta proizlazi da je visina naknade za predmetno zemljište određena isključivo na osnovu nalaza veštaka građevinske struke koji su odredili tržišnu vrednost zemljišta. Dalje je ocenjeno da se iz tih nalaza ne može videti da su kod utvrđivanja tržišne cene veštaci imali u vidu kupoprodajne ugovore za isto ili slično zemljište, po kvalitetu i lokaciji, niti se može utvrditi na osnovu kojih parametara su došli do usaglašene tržišne cene. Viši sud u Vranju je, polazeći od navedenog, naložio prvostepenom sudu da ponovo odredi naknadu za predmetno zemljište, pri čemu će imati u vidu da je članom 15. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj 20/09 ), koji je stupio na snagu 27. marta 2009. godine, promenjena odredba člana 42. zakona, tako da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano, a procenu tržišne cene vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima.

Osnovni sud u Vranju je u ponovnom postupku pribavio izveštaj Poreske uprave o tržišnoj ceni predmetnog zemljišta i, nakon održana dva ročišta, doneo rešenje R1. 257/11 od 8. decembra 2011. godine, kojim je odredio naknadu za zemljište preuzeto po rešenju od 23. maja 1980. godine u iznosu od 3.362.564 dinara. Podnositeljki ustavne žalbe su dosuđeni troškovi postupka u iznosu od 14.000 dinara, na ime putnih troškova za dolazak na sedam ročišta.

Podnositeljka ustavne žalbe i krajnji korisnik su navedeno rešenje osporili žalbama podnetim 10. januara 2012. godine, koje su odbijene kao neosnovane rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 103/12 od 16. jula 2013. godine. Navedeno rešenje uručeno je podnositeljki ustavne žalbe 17. avgusta 2013. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

S obzirom na to da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povred e prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Zakonom o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, broj 20/79), čijom primenom je doneto rešenje od 23. maja 1980. godine, bilo je propisano: da raniji sopstvenik neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta ima pravo da koristi to zemljište i da ga upotrebljava za dozvoljene svrhe do dana kada ga je na osnovu odluke nadležnog opštinskog organa dužan da preda opštini, odnosno određenom korisniku radi privođenja tog zemljišta nameni određenoj urbanističkim planom (član 24.); da ranijem sopstveniku kome se zemljište oduzima u smislu navedenog člana zakona, pripada pravo na naknadu za oduzeto zemljište po propisima o eksproprijaciji (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 6/95 i 18/05) propisano je: da u ovom postupku sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim organom uprave nisu zaključili punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost (član 132.); da je, ako korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik ne zaključe sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost u roku od dva meseca od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, ili ako javni pravobranilac oceni da je njihov sporazum zaključen na štetu društvene zajednice, opštinski organ uprave nadležan za imovinsko – pravne poslove dužan da pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji sa spisima bez odlaganja dostavi nadležnom sudu i da će sud, ako nadležni organ uprave to ne učini , na inicijativu stranaka sam zatražiti da mu se pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji sa spisima dostavi (član 133.); da se p ostupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće i vodi po službenoj dužnosti i da je ovaj postupak hitan (134. st. 1. i 2.); da se odredbe ovog zakona o postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost shodno primenjuju i u drugim slučajevima kada se ranijem sopstveniku po zakonu priznaje pravo na naknadu za nepokretnost na kojoj je izgubio pravo svojine, ili drugo stvarno pravo (član 140.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku time što je sve do 2007. godine trajao „upravni postupak za određivanje naknade“ za zemljište preuzeto iz poseda njene majke 1980. godine, nakon čega je postupak nastavljen pred nadležnim sudom u vanparničnom postupku, iz čega podnositeljka zaključuje da se o visini te naknade odlučuje već 32 godine.

Ocenjujući navode ustavne žalbe da je sve do 2007. godine trajao „upravni postupak za određivanje naknade“ pred Sekretarijatom za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje u predmetu broj 465-23/80-07, Ustavni sud je najpre konstatovao da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim se opisuje tok osporenog upravnog postupka, niti razlog za isticanje povrede označenog prava u tom postupku. Ustavni sud dalje konstatuje da je sporno zemljište preuzeto iz poseda majke podnositeljke ustavne žalbe rešenjem od 23. maja 1980. godine, da je majka podnositeljke preminula 20. juna 2001. godine, te da je šest godina kasnije Sekretarijat za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje dostavio Opštinskom sudu u Vranju spise predmeta broj 465-23/80-07, zaključkom od 23. jula 2007. godine. Ustavni sud je imao u vidu odredbu člana 133. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, koja obavezuje opštinski organ uprave da, u slučaju nepostizanja sporazum a o naknadi za eksproprisanu nepokretnost , u roku od dva meseca od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, dostavi nadležnom sudu to rešenje sa spisima predmeta. Ovaj sud, takođe, ukazuje da, saglasno odredbi stava 2. navedenog člana Zakona, stranka ima mogućnost da, po proteku navedenog roka, inicira pokretanje postupka pred nadležnim sudom za određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, nakon čega će sud po službenoj dužnosti zatražiti od opštinskog organa uprave da mu dostavi pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji sa spisima predmeta. Iz navedenih odredaba zakona, po oceni Ustavnog suda, sledi da organ uprave ne može, protivno volji lica čija je nepokretnost eksproprisana, da produžava postupak sprazumevanja o naknadi i da se, ako sporazum izostane, sporna pitanja moraju raspraviti u postupku pred nadležnim sudom. Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da se ne može prigovarati dužini upravnog postupka koji prethodi vanparničnom postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, u situaciji kada stranka nije koristila zakonsko ovlašćenje da inicira pokretanje tog postupka pred sudom. S obzirom na to da se ove odredbe, saglasno odredbama člana 140. navedenog zakona i člana 32. ranije važećeg Zakona o građevinskom zemljištu, primenjuju i u slučaju preuzimanja zemljišta iz poseda ranijeg korisnika, ovaj sud ocenjuje da je majka podnositeljke imala mogućnost da izdejstvuje okončanje osporenog upravnog postupka podnošenjem predloga nadležnom sudu da u vanparničnom postupku odredi naknadu za zemljište koje je preuzeto iz njenog poseda. Budući da je osporeni vanparnični postupak za određivanje naknade za predmetno zemljište pokrenut 27 godina nakon isteka roka za postizanje sporazuma o naknadi pred organom uprave, Ustavni sud nalazi da se neosnovano ustavnom žalbom ukazuje na to da je u osporenom upravnom postupku određivana naknada za predmetno zemljište.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu R1. 257/11, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni vanparnični postupak započeo 23. jula 2007. godine, kada je Sekretarijat za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje dostavio tom sudu spise predmeta broj 465-23/80-07, da je podnositeljka stupila u postupak kao pravni sledbenik ranijeg korisnika, na osnovu rešenja Opštinskog suda u Vranju O. 47/08 od 25. januara 2008. godine i da je navedeni postupak pravnosnažno okončan rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 103/12 od 16. jula 2013. godine.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog vanparničnog postupka, Ustavni sud konstatuje da činjenica da je postupak u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe trajao pet godina i sedam meseci, sama za sebe, može ukazati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi iziskivala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da ona nije doprine la dužini trajanja o sporenog vanparničnog postupka.

Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do donošenja prvog rešenja prvostepenog suda trajao godinu dana i sedam meseci, da je u tom delu postupka održano pet ročišta i izveden dokaz veštačenjem od strane veštaka građevinske struke. Ustavni sud, takođe, primećuje da je prvostepeni sud zastao sa postupkom u periodu od tri meseca, pre nego što je odlučio o osnovanosti zahteva protivnika predlagača da se prekine postupak. Po oceni ovoga suda, p ropust prvostepenog suda da nesumnjivo utvrdi tržišnu vrednost spornog zemljišta imao je za posledicu ukidanje rešenja od 26. marta 2009. godine, po žalbi protivnika predlagača, o kojoj je drugostepeni sud odlučivao nešto duže od dve godine. Ustavni sud, s tim u vezi, ističe da je u toku postupka po žalbi stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, što je iziskivalo ujednačavanje sudske prakse u vezi sa primenom novog zakonskog rešenja. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, koji je trajao kraće od dva meseca, održana su dva ročišta i pribavljen izveštaj nadležnog poreskog organa o proceni tržišne cene predmetnog zemljišta, nakon čega je rasprava zaključena, a drugostepeni organ je okončao postupak po žalbama protiv novog prvostepenog rešenja za godinu i po dana. Ustavni sud je ocenio da se postupanje nadležnih sudova ne može oceniti nedelotvornim i da su, uprkos nešto dužem odlučivanju drugostepenog suda o žalbi podnetoj u prvoj fazi postupka, sudovi odlučivali u rokovima koji se mogu oceniti razumnim.

Ustavni sud je zaključio da je podnosi teljka ustavne žalbe ima la legitiman interes da se hitno okonča o sporeni vanparni čni postupak, s obzirom na to da je odlučivano o naknadi za nepokretnost koja je odlukom nadležnog organa preuzeta iz poseda njene majke. Ustavni sud je, međutim, konstatovao da je rešenje od 23. maja 1980. godine doneto na osnovu člana 24. tada važećeg Zakona o građevinskom zemljištu, prema kome je raniji sopstvenik neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta imao pravo da koristi to zemljište i da ga upotrebljava za dozvoljene svrhe do dana kada ga je na osnovu odluke nadležnog opštinskog organa dužan da preda opštini, odnosno određenom korisniku radi privođenja tog zemljišta nameni određenoj urbanističkim planom. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je navedenim rešenjem zemljište preuzeto iz poseda ranijeg korisnika „za lokaciju novog groblja u Vranju“, a da iz dokaza izvedenih u osporenom vanparničnom postupku proizlazi da predmetno zemljište nije izgrađeno. Polazeći od toga da raniji korisnik nije tražio poništaj rešenja od 23. maja 1980. godine i da od 1980, pa do 2001. godine nije inicirao pokretanje vanparničnog postupka za određivanje naknade za predmetno zemljište, a imajući u vidu da je taj postupak pokrenut šest godina posle smrti ranijeg korisnika, Ustavni sud nalazi da je navedenim postupanjem podnositeljke i njenog pravnog prethodnika smanjen značaj prava o kome se odlučivalo u osporenom postupku.

Polazeći od izloženog, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, a posebno imajući u vidu trajanje postupka i okolnosti koje umanjuju značaj prava za podnositeljku, Ustavni sud je ocenio da u upravnom postupku koji je vođen u predmetu broj 465-23/80-07 Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove opštine Vranje i vanparničnom postupku koji je vođen u predmetu R1. 257/11 Osnovnog suda u Vranju, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka povredu prava na imovinu vezuje za okolnost da je njenom pravnom prethodniku oduzeta imovina, a da „naknada nije određena ni nakon 32 godine“. Podnositeljka ističe i zahtev za naknadu materijalne štete „zbog nemogućnosti mirnog uživanja imovine“.

Ustavni sud ponovo naglašava da je raniji korisnik zemljišta preuzetog iz poseda rešenjem od 23. maja 1980. godine propustio da blagovremeno pokrene postupak pred nadležnim sudom radi određivanja naknade za to zemljište. Ovaj sud, takođe, ocenjuje da je u osporenom vanparničnom postupku podnositeljka ustavne žalbe imala mogućnost da dobije efikasnu zaštitu i ispunjenje obaveze na naknadu koja ne može biti niža od tržišne, čime bi se ostvarila pravična ravnoteža između zaštite prava na imovinu i potreb e opšteg interesa . Polazeći od razloga za ocenu o nepostojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, iznetih u tački 5. obrazloženja, a imajući u vidu da je pravnosnažnim okončanjem vanparničnog postupka podnositeljka ostvarila pravo na naknadu za predmetno zemljište i da u postupku pred Ustavnim sudom nije osporila rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 103/12 od 16. jula 2013. godine, ovaj sud nalazi da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na povredu prava na imovinu, garantovanog članom 58. stav 1. Ustava.

7. Ustavni sud je, polazeći od svega navedenog, odbio u celini ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine postupka naknade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti