Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete trajao je preko osam godina, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tamaš Korhec ( Korhecz T amás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . M . iz Bečeja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4291/17, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo S. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Bečeja izjavio je Ustavnom sudu, 4. avgusta 2020. godine, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4291/17 od 13. juna 2018. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7757/18 od 5. marta 2020. godine , zbog povrede načela i prava iz člana 21 , člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4291/17 .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveo da stav sudova u osporenim presudama o tome da tužilac nije dokazao da je neposredno pre povređivanja ostvarivao zaradu nije zasnovan na zakonskim odredbama i u suprotnosti je sa utvrđenim činjeničnim stanjem. Naveo je da je predmetni postupak, bez njegove krivice trajao osam godina i šest meseci. U ustavnoj žalbi je istaknut i zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4291/17 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Prvom osnovnom sudu u Beogradu, 31. januara 2012. godine, tuž bu protiv Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova radi naknade štete u vidu razlike između zarade koju bi ostvario u periodu od 30. januara 2009. godine, pa do 30. januara 2012. godine i invalidske penzije.

Tužena je 12. marta 2012. godine odgovorila na tužbu. Pripremno ročište je održano 3. jula 2012. godine, dok je ročište zakazano za 15. oktobar 2012. godine odloženo iz procesnih razloga .

U toku 2013. godine održano je jedno ročište, a dva su odložena , i to ne krivicom tužioca, dok 2014. godine nije održano nijedno ročište.

Do kraja 2015. godine održana su dva ročišta na kojima je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i određeno izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je 2. novembra 2015. godine dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje.

U toku 2016. godine odložena su dva ročišta, bez krivic e na strani tužioca, dok je na ročištu održanom 5. oktobra 2016. godine zaključena glavna rasprava i istog dana doneta presuda P. 2500/12 kojom je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete isplati taksativno navedene iznose, dok je u stavu drugom tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 966/17 od 2. marta 2017. godine ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2500/12 od 5. oktobra 2016. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da su u obrazloženju prvostepene presude izostali razlozi o tome na osnovu kojih dokaza je sud utvrdio da je tužilac neposredno pre povređivanja ostvari vao zaradu, kao i koliki su bili iznosi te zarade, odnosno da li su bili veći od iznosa invalidske penzije koju tužilac prima, zbog čega je potrebno, u ponovnom postupku, primenom pravila o teretu dokazivanja, utvrditi navedene činjenice.

Nakon toga, predmet je dobio novi broj P. 4291/17 i u toku 2017. godine održana s u dva ročišta i saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke.

U toku 2018. godine jedno ročište je odloženo i to ne krivicom tužioca, a na ročištu održanom 13. juna 2018. godine saslušan je svedok, zaključena glavna rasprava i istog dana doneta presuda P. 4291/17 kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 7757/18 od 5. marta 2020. godine kojom je potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4291/17 od 13. juna 2018. godine i odbio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac 27. aprila 2004. godine povređen usled eksplozije ručn e bombe koju je neko ostavio na obali reke Tise, nakon čega su mu amputirane obe noge; da je tužiocu šteta naneta usled izvršenja krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 1. u vezi člana 187. stav 1. KZ RS od strane nepoznatog učinioca; da je tužiocu pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu dosuđena naknada nematerijalne štete na koju naknadu je obavezana Republika Srbija; da je tužiocu nakon toga utvrđeno pravo na invalidsku penziju počev od 24. septembra 2004. godine; da se pre povređivanja, sve do kraja 1999. godine tužilac bavio ugostiteljstvom, bio vlasnik STR, bio vlasnik restorana, a nakon toga posredovao u nabavci veštačkog đubriva, od čega je zarađivao proviziju; da je tužilac tokom postupka dostavio uverenje Poreske uprave, Filijala Bečej o visini plaćenih doprinosa fondu PIO za period od 22. jula 1995. godine, pa do 31. decembra 1999. godine, kao i rešenje PIO fonda o isplaćenim penzijama za period od februara 2009. godine, pa do avgusta 2015. godine; da o obavljanju konsultantskih poslova i iznosu zarade koju je tako ostvarivao tužilac nije dostavio dokaze . U obrazloženju osporene presude dalje je navedeno da tužilac tokom postupka nije, u smislu odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku, pružio relevantne dokaze iz kojih bi se na nesumnjiv način utvrdilo da je neposredno pre povređivanja ostvarivao zaradu kao ugostitelj ili konsultant, te da je tako ostvarena zarada bila veća od penzije koju je ost varivao u utuženom periodu. Polazeći od navedeno g drugostepeni sud zaključuje da je zahtev tužioca za isplatu naknade štete, u smislu odredbe člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, neosnovan. Pismeni otpravak p resude je punomoćniku podnosioca dostavljen 6. jula 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čij u se povred u ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 31. januara 2012. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu , a da je okončan 5. marta 2020. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao više od osam godina , što prima facie može ukazati na to da nije okončan u razumnom roku.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo posebno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je podnosilac kao tužilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu štete odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka .

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje Prvog osnovnog suda u Beogradu, koje se, pre svega, ogleda u neažurnosti prilikom zakazivanja i održavanja ročišta za glavnu raspravu. Naime, Prvi osnovni sud je, u proseku, zakazivao dva do tri ročišta godišnje, od kojih je većina bila odložena (ne krivicom podnosioca) , tako da je postupak pred prvostepenim sudom (pre i nakon ukidanja prvobitno donete prvostepene presude) trajao preko šest godina.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se odr žalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke tom Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4291/17 od 13. juna 2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7757/18 od 5. marta 2020. godine, a sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte , utvrdio da oni sadrže detaljna i jasna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) na konkretan slučaj.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne iskazuju kao relevantni sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, već da podnosilac, u suštini, od Ustavnog suda zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih ak ata.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog prava, a da pri tome ne navodi nijedan relevantan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Neobrazloženo pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, bez navođenja ustavnopravnih razloga, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U vezi sa navodnom povredom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti