Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje i imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Osnovnog suda i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog nenamirenog potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. R. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. R. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 128/22 od 1. juna 2022. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 128/22 od 1. juna 2022. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba T. R. i utvrđuje se da su mu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku vođenom u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 5324/10, I. 91/05 i I. 2026/09).

4. Utvrđuje se pravo T. R. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku vođenom u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 5324/10, I. 91/05 i I. 2026/09). Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo T. R. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem Opštinskog suda u Vranju I. 91/05 od 14. februara 2005. godine, umanjenog za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. R. iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 4. jula 2022. godine, preko punomoćnika S. I, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu koja je dopunjena podneskom od 26. novembra 2024. godine, protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4I. 128/22 od 1. juna 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 128/22 od 1. juna 2022. godine, koje je doneto u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-3159/2020 od 24. februara 2022. godine, a kojim je ponovo odbačen kao nedozvoljen prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 91/05 i I. 2026/09), sa obrazloženjem da je izvršenje sprovedeno i da je predmet razveden kao rešen.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da Osnovni sud u Vranju nije postupio po primedbama iz Odluke Ustavnog suda.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 128/22 od 1. juna 2022. godine. Tražio je naknadu neimovinske štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, naknadu imovinske štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju, naknadu troškova u postupcima pred „redovnim“ sudovima, kao i troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u Odluku Ustavnog suda Už-3159/2020 od 24. februara 2022. godine, spise predmeta Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Odlukom Ustavnog suda Už-3159/2020 od 24. februara 2022. godine usvojena je ustavna žalba T. R, podnosioca i u ovom ustavnosudskom postupku, i utvrđeno je da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 1364/19 od 20. februara 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je poništeno osporeno rešenje Osnovnog suda u Vranju i određeno da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 91/05 i I. 2026/09). Radi se o izvršnom postupku koji je vođen po predlogu za izvršenja podnosioca kao izvršnog poverioca protiv izvršnog dužnika H. „J.“ a.d. Vranje, na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne presude Opštinskog suda u Vranju P. 386/97 od 29. januara 2004. godine kojom je dosuđena naknada nematerijalne štete podnosiocu po osnovu povrede na radu. U obrazloženju Odluke Ustavnog suda je, između ostalog, navedeno: da je odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem; da u osporenom rešenju nije utvrđeno da li je predmetni izvršni postupak u predmetu I. 5363/10, u kojem je podnosilac ustavne žalbe bio izvršni poverilac, okončan u skladu sa zakonom, zaključenjem ili obustavom, odnosno nije utvrđena činjenica da li je podnosilac namirio svoje potraživanje pre podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka; da sama činjenica da je u predmetu I. 5324/10 donet zaključak od 19. septembra 2014. godine kojim se konstatuje da je je izvršenje sprovedeno, ne znači da je i izvršenje u predmetu I. 5363/10 sprovedeno; da je izvršni sud 11. maja 2016. godine doneo zaključak I. 5363/10 o pristupu izvršenju i određeno da podnosilac pristupa u već pokrenuti izvršni postupak u predmetu I. 5324/10, a u predmetu I. 5324/10 je već ranije zaključkom od 19. septembra 2014. godine konstatovano da je izvršenje sprovedeno; da je izvršni sud doneo odluku da podnosilac ustavne žalbe pristupa u izvršni postupak koji je skoro dve godine bio okončan, a odredbom člana 108. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine je bio propisan procesni momenat do kada se pokrenutom izvršnom postupku može pristupiti - do donošenja zaključka o dosuđenju nepokretnosti kupcu u slučaju prodaje putem neposredne pogodbe, odnosno do donošenja zaključka o predaji nepokretnosti u slučaju prodaje javnim nadmetanjem.

Činjenično stanje u vezi sa izvršnim postupkom u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 5324/10, I. 91/05 i I. 2026/09) i predmetom istog suda R4I. 1364/19 je detaljno objašnjeno u Odluci Už-3159/2020 od 24. februara 2022. godine.

U postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-3159/2020 od 24. februara 2022. godine, Osnovni sud u Vranju je doneo osporeno rešenje R4I. 128/22 od 1. juna 2022. godine kojim je ponovo odbačen kao nedozvoljen prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka vođenom u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 5324/10, I. 91/05 i I. 2026/09), sa obrazloženjem koje je suštinsko isto kao i u ranijom donetom rešenju R4I. 1364/19 od 20. februara 2020. godine koje je poništeno navedenom Odlukom Suda.

4. Pored merodavnih odredbi Ustava, Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) i Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 - dr. zakon, 109/13 - US, 55/14 i 139/14) koje su citirane u Odluci Ustavnog suda Už-3159/2020 od 24. februara 2022. godine, Ustavni sud ovom prilikom posebno citira i sledeće odredbe:

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ustavni sud najpre ukazuje da se ustavnom žalbom osporava rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 128/22 od 1. juna 2022. godine, koje je doneto u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-3159/2020 od 24. februara 2022. godine, a kojim je ponovo odbačen kao nedozvoljen prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 5324/10, I. 91/05 i I. 2026/09), sa obrazloženjem koje je suštinski isto kao i u ranijom donetom rešenju R4I. 1364/19 od 20. februara 2020. godine koje je poništeno navedenom odlukom Suda.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na odredbu člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, članom 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Znači, postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza, poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava). U konkretnom slučaju, Osnovni sud u Vranju u svom osporenom rešenju nije postupio po smernicima datim u Odluci Ustavnog suda Už-3159/2020 od 24. februara 2022. godine, čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi, a što je imalo za krajnju posledicu povredu prava podnosioca na pravično suđenje. Dovođenje u pitanje od strane drugog suda ovlašćenja poverenih ustavnom sudu da donosi konačne i obavezujuće presude po pojediničnim zahtevima, suprotno je fundamentalnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mehmet Hasan Altan protiv Turske, broj predstavke 13237/17, od 20. marta 2018. godine, stav 139).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je pravno stanovište koje je zauzeto u osporenom rešenju Osnovnog suda u Vranju da je prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka nedozvoljen, jer je podnet nakon okončanja postupaka pred sudom, ustavnopravno neprihvatljivo.

6. Polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 128/22 od 1. juna 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Vranju, odlučujući kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a što je ovde slučaj, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

8. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 5324/10, I. 91/05 i I. 2026/09), Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. Dakle, svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak u konkretnom slučaju u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao 15 godine, pri čemu u navedenom periodu utvrđeno potraživanje podnosioca nije namireno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u izvršnom postupku vođenom u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 5324/10, I. 91/05 i I. 2026/09), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Ustavni sud najpre ukazuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac ukazao i na povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku. Zatim, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Vranju da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca, prema izvršnom dužniku sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5363/10 (raniji predmeti I. 5324/10, I. 91/05 i I. 2026/09), odlučujući kao u tački 3. izreke.

10. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku vođenom u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5363/10 (raniji predmeti I. 5324/10, I. 91/05 i I. 2026/09). Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

11. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredebi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem Opštinskog suda u Vranju I. 91/05 od 14. februara 2005. godine, umanjenog za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ AD Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

12. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava, to nije posebno razmatrao istaknute povrede načela i prava iz člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava.

13. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete na ime troškova u postupku pred redovnim sudom, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

14. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

15. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje i imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti