Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko 17 godina. Odgovornost za dužinu postupka pripisuje se neefikasnom postupanju prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz Vlasotinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince u predmetu P. 135/10 (inicijalno predmet P. 433/00 Opštinskog sud a u Leskovcu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Vlasotinca je podnela Ustavnom sudu, 13. septembra 201 7. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince u predmetu P. 135/10 (inicijalno predmet P. 433/00 Op štinskog sud a u Leskovcu).

Podnositeljka ističe da je spor, vođen po njenoj tužbi radi naknade štete, podnetoj još 16. februara 2000. godine, okončan tek posle više od 17 godina, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 654/17 od 9. maja 2017. godine, „uz više perioda neopravdanog nepostupanja sudova u predmetu“. Podnositeljka smatra da sama dužina trajanja ovog spora nedvosmi sleno ukazuje na to da je parnični postup ak trajao van granica razumnog roka, što je dovelo do povrede označenog ustavnog prava i predlaže da joj se dosudi naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.500 evra .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 135/10 Osnovnog sud a u L eskovcu – Sudska jedinica Vlasotince, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 16. februara 2000. godine Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi naknade štete zbog umanjene radne sposobnosti protiv tri tužena: J.T. i H.T, oba iz Grčke, i Kompanije „D.“ AD Beograd. Predmet je pred Opšti nskim sudom zaveden pod brojem P. 433/00.

Opštinski sud je presudom P. 433/00 od 6. jula 2004. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje u odnosu na J.T. i Kompaniju „D.“ MKO Beograd da tužilji isplate određeni novčani iznos na ime jednok ratne novčane naknade – rente, sa zakonskom zateznom kamatom. Presuda je doneta nakon pet održanih ročišta za glavnu raspravu , od 22 zakazana ročišta . Naredba za dostavljanje presude strankama data je 27. decembra 2004. godine.

Do donošenja prvostepene presude, na održanim ročištima obavljena su dva medicinska veštačenja preko veštaka različitih specijalnosti, saslušan je veštak medicine rada, pribavljene dopune nalaza veštaka i izvršen uvid u spise predmeta P. 249/99. U ovom delu postupka tužilja je 14. septembra 2001. godine povukla tužbu u odnosu na drugotuženog, uz precizira nje tužbenog zahtev a, a veštačenje preko veštaka urologa je predložila na ročištu 16. oktobra 2001. godine, a 8. septembra 2003. godine je predložila veštačenje preko veštaka medicine rada. Takođe je sprovedeno i veštačenje preko veštaka poljoprivredne struke. Od preostalih 17 ročišta, osam nije održano iz sledećih razloga: punomoćnik tužilje dva puta nije dostavio sudu potpune adrese da bi tuženi mogli biti pozvani, jednom nije dostavio sudu predlog za određivanje ličnosti veštaka , zatim je dva puta izostao sa ročišta i pored urednog poziva, a jednom je podnesak predao neposredno na ročištu, te jednom tražio izuzeće sudija. Ostalih devet ročišta nije održano jer sud za prvo ročište nije poslao pozive tuženima zbog nepotpunih adresa za prvotuženog i drugotuženog iz Grčke, dva puta zbog izostanka uredne dostave poziva punomoćniku prvotuženog i Kompaniji „D.“, jer veštak nije vratio predmet, zato što je veštak neposredno na ročištu predao nalaz i mišljenje, a što je zahtevalo ostavljanje roka za izjašnjenje stranaka, jer je izostala dopuna veštaka, zbog predloga drugotuženog za odlaganje ročišta , jer je dopuna veštaka predata neposredno na ročištu i zato što nije bilo dokaza da su tuženi primili nalaz i mišljenje veštaka.

Odlučujući o žalbi drugotužene Kompanije „D.“, izjavljenoj 12. januara 20 05. godine protiv prvostepene presude, Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž. 577/05 od 1. aprila 200 5. godine ukinuo presudu u odnosu na Kompaniju D. i u tom delu predmet vratio na ponovno odlučivanje. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 7. aprila 2005. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku prvo ročište zakazano je za 23. novembar 2005. godine, a pred Opštinskim sudom, u predmetu sada pod brojem P. 2053/05, bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu od kojih su tri održana. Na održanim ročištima je određeno medicinsko veštačenje na okolnost radne sposobnosti tužilje od strane Zavoda za sudsku medicinu u Nišu, te je sudu dostavljen nalaz 12. jula 2007. godine, a zatim i dopuna nalaza 4. jula 2008. godine. Razlozi za neodržavanje preostala četiri ročišta su bili sledeći: jer je izostala uredna dostava poziva tuženoj, jer sud nije blagovremeno pre ročišta tužilji dostavio podnesak tužene, zbog izostanka uredne dostave poziva veštacima i jer je tužilja tražila odlaganje ročišta.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu pod brojem P. 135/10, s tim da je prvo ročište u ovoj parnici zakazano za 16. mart 2011. godine. Na četiri održana ročišta su pribavljeni spisi predmeta P. 3477/93, P. 4043/91, P. 705/92 i K. 1112/94, određeno veštačenje od strane veštaka ortopeda, saslušana dva svedoka, pribavljen nalaz veštaka ortopeda , kao i dopunski nalaz, sprovedeno novo veštačenje preko veštaka poljoprivredne struke . Razlozi za neodržavanje sedam ročišta su bili sledeći: punomoćniku tužilje sud nije blagovremeno dostavio dopunu nalaza vešta ka; zato što su punomoćnici parničnih stranaka, svako po jedanput, na dva ročišta predavali p odneske neposredno pred ročište; jednom jer je tužilja tražila odlaganje ročišta radi angažovanja novog punomoćnika, s obzirom na to da je otkazala punomoćje prethodnom ( ali je već posle mesec dana obavestila sud da je povukla otkaz, te zadrža la ranije angažovanog punomoćnika ), zato što su spisi predmeta u vreme ročišta bili još kod veštaka; jer sud nije blagovremeno, već na ročištu, uručio punomoćniku tužilje dopunski nalaz veštaka ortopeda, jer je neposredno pre ročišta veštak poljoprivredne struke dostavio nalaz. Tužilja, ovde podnositeljka, je u ovom delu postupka ponovo precizirala tužbeni zahtev. Glavna rasprava je zaključena 22. oktobra 2013.godine, ali je ponovo otvorena, te zakazano novo ročište za 26. decembar iste godine, koje je otkazano jer je postupajući sudija izabran na novu funkciju. Postupak je nastavljen pod istim brojem, ali sada pred Osnovnim sudom u Leskovcu - Sudska jedinica Vlasotince . Nakon tri održan a ročišta, te jednog neodržan og zato što je neposredno na ročištu predata dopuna nalaza veštaka poljoprivredne struke (što je uslovilo ostavljanje roka strankama za izjašnjenje), zaključena je glavna rasprava 30. maja 2016. godine.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 135/10 od 30. maja 2016. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Nezadovoljna navedenom presudom, tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, izjavila je protiv iste žalbu, 14 . septembra 201 6. godine.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 654/17 od 9. maja 201 7. godine nakon održane rasprave, odlučio o žalb i tužilje, tako što je ukinuo prvostepenu presudu i odlučio da delimično usvoji tužbeni zahtev tužilje. Navedena presuda je uručena 15. avgusta 2017. godine punomoćniku tužilje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac pozvao u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 19/28, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). O dredbama novog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) propisane su suštinski iste odredbe.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započet podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 16. februara 2000. godine, a da je pravnosnažno okončan 9. maja 2017. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 654/17, koja je uručena punomoćniku tužilje 15. avgusta 2017. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da osporeni sudski postupak ukupno traja o 17 godina i nepuna tri meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složen, jer je zbog razrešenja spornih pitanja oko različitih vidova štete (izgubljena zarada, renta, kapitalizirana renta) zahtevao obimniji dokazni postupak sa više vrsta veštačenja (poljoprivredno, lekara ortopeda, urologa i medicine rada).

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ona svakako, i u moralnom i materijalnom pogledu, imala legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku. Međutim, ipak je svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njenog punomoćnika, u izvesnoj meri doprinela dužini trajanja postupka, jer je deset neodrž anih ročišta posledica njihovog ponašanja. Naime, razlozi za neodržavanje ročišta su bili u podnošenju neuredne tužbe zbog nepotp unih adresa za tužene, pa su nadalje još dva ročišta odložena radi pribavljanja njihovih potpunih adresa, zatim neposredno predavanje na ročištu podneska, te neblagovremeno davanje podataka o ličnosti veštaka za veštačenje koje su predložili, traženje odlaganja ročišta iz više razloga.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka duže od 17 godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dao je prvostepeni sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Ovo pre svega, zato što je prva prvostepena presuda doneta posle četiri godine i pet meseci od podnošenja tužbe, a zatim i ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. Ponovni prvostepeni postupak je trajao 11 godina, računajući od dana vraćanja spisa prvostepenom sudu na ponovno suđenje do donošenja prvostepene presude. Iako je u ovom periodu uspostavljena nova mreža sudova tokom 2010. godine, nema opravdanja za potpunu neaktivnost sudova dve godine i osam meseci, u periodu od 4. jula 2008. godine kada je dostavljena dopuna nalaza veštaka Opštinskom sudu u Leskovcu do 16. marta 2011. godine, kada je Osnovni sud u Leskovcu zakazao prvo ročište za glavnu raspravu. I konačno, druga po redu prvostepena presuda, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje, je ponov o ukinuta od strane drugostepenog suda, nakon održane rasprave, te odlučeno da se delimično usvoji tužbeni zahtev tužilje. Na strani sudova druge instance nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka, ali se svakako ne može se prihvatiti da je opravdano da je rešavanje ovog spora u dve sudske instance trajalo preko 17 godina .

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jednica Vlasotince u predmetu P. 135/10 (inicijalno predmet P. 433/00 ranijeg Op štinskog sud a u Leskovcu), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tačk i 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade n ematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama član 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i složenost postupka, te izvestan doprinos podnositeljke dužni njegovog trajanja. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti